Архимандрит Симеон: Необјављени интервју (НИН)

Увод

Одлука Врховног Суда Грчке Ареопага из јула прошле године, о одбијању захтева Србије за изручење Архимандрита Симеона, са образложењем да се ради о верском и политичком прогону, одјекнула је као гром у круговима Синодалаца и њихових присталица. Такав шамар, и то од стране највише Судске инстанце једне стране државе, заправо нису очекивали. Тиме је на званичан, одговоран и ауторитативан начин у потпуности разобличен монтирани процес Синода и подземни методи рада Синодалаца, и читавој јавности приказани прави мотиви овога прогона, откривајући сву прљавштину и ругобу која се скрива иза деценијама вешто грађених образина тобожње побожности, предањског лика, искрености, православности, Непогрешивих теолошких ауторитета, моралности… Разоткрила се свима декаденција у којој плута „врх“ Српске Цркве.

Уследиле су одмах исхитрене, непромишљене и плитке изјаве Патријарха Иринеја, нова салва клевета и лажи бившег Епископа А. Јевтића, ужурбана, неубедљива и контрадикторна Саопштења за јавност г-на Буловића, не би ли некако прикрили своју голотињу и трулежност и одвратили пажњу јавности на другу страну, измишљајући нове кривице и оптужбе.

Познати недељник НИН затражио је тада интервју од Архимандрита Симеона, доставивши му питања на која би требало да одговори.

Интервју затим није објављен. Значајан део интервјуа садржи и осврт на болно питање предаје српске духовне баштине на Косову и Метохији у шиптарске руке.

Поводом годишњице од суђења пред Ареопагом, и сматрајући да интервју и данас има своју актуелност, доносимо га у наставку.

Уредништво

1. После одлуке Црквеног суда да Вас лиши свештеничког и монашког чина, како се ви осећате – као Симеон или као Дејан?

Дилема која је постављена у питању – не постоји! Црквеним језиком говорећи, дилема која је изражена у питању суштински и онтолошки не може постојати – јер је Дејан умро пре 20 година, чином монашења у манастиру Црна Река које је обавио Епископ Артемије (то је било прво монашење које је Епископ Артемије обавио након хиротоније за Епископа), на празник светог Архангела Михаила. Монашење је Света Тајна Цркве и оно је неповратно, не може се вратити у назад, не може се укинути, не може се поништити, као што се ни Света Тајна крштења не може укинути никаквим чином нити одлуком. Заправо, размонашење и враћање монаха у чин лаика требало би сматрати наградом – јер би га такав поступак ослободио монашких завета које је дао Богу, обавеза које је преузео, духовне борбе коју је прихватио! Самим тим размонашење као појам има анти-канонски, анти-предањски, па и анти-црквени карактер.

2. Једни су мишљења да су вас оптужили да би осудили владику Артемија, други су, пак, мишљења да су оптужили владику Артемија да би вас осудили… А шта ви на то кажете?

Одговор на то питање боље би дали непристрасни посматрачи са стране, који уз то добро познају све околности нашега живота и рада последњих година. Уосталом, временска дистанца од неког догађаја даје најбоље предуслове за исправну оцену и процену самога догађаја. Према томе, могло би се рећи – време ће показати.

3. Ви и власник грађевинског предузећа „Раде Неимар“ Предраг Суботички осумњичени сте да сте, наводно, проневерили 350.000 евра из фонда Епархије рашко-призренске намењених реконструкцији манастира на Косову и Метохији. Шта је са тим новцем?

Новац који помињете потрошен је регуларно, без икаквих злоупотреба, на радове који су били планирани, тј. тим новцем је подигнут конак у манастиру Светих Архангела код Призрена 2004. године (осим тога део новца утрошен је и за радове на другим локацијама, али прецизније податке о томе поседују надлежне службе Епархије рашко-призренске које су биле задужене за рад са новцем). Захваљујући том, слободно се може рећи подвигу Епархије рашко-призренске и далековидој одлуци Епископа Артемија, монаси Светих Архангела којима је у Погрому марта 2004. године конак спаљен и у потпуности изгорео, и који су се након Погрома одмах, не желећи да оставе манастир празан и тако допринесу испуњењу шиптарских намера, вратили у спаљени манастир на рушевине и настанили у контејнере, провевши у контејнерима читаво лето и јесен, али не напуштајући притом свакодневно богослужење и молитву (што је основни смисао и мисија манастира), крајем 2004. године уселили су се у нови конак који је подигнут као привремено решење, до потпуне обнове великог конака изгорелог у пламену током мартовског Погрома.

У кривичној пријави коју је поднео свети Синод СПЦ наводи се да је новац утрошен за фиктивне радове. Али, међутим, радови који су изведени наведеним новцем постоје на терену и објекти су у употреби. Читава кривична пријава са оптужбама које садржи је бесмислена, алогична, нечувена! Из читавог контекста кривичне пријаве и свих чињења које су након ње уследила, неизбежно се намеће неспоран закључак, да је циљ био – ставити архим. Симеона у затвор, тако га одвојити од Епископа Артемија (што су поједини Епископи упорно тражили од Владике Артемија годинама) и онемогућити му свако деловање, свако писање, говор…

Да би се тај циљ остварио потребнo је било поднети кривичну пријаву, а остало је било ствар надлежних државних органа. То се види и из начина како су државни органи водили процес до сада, уз сва кршења поступака и процедура Законом утврђених.

У нашем вишегодишњем досадашњем раду у Епархији рашко-призренској никаквих проневера новца није било, никаквих злоупотреба, напротив, било је савесног и одговорног газдовања новцем и ресурсима који су били на располагању, у тешким условима, у беспарици, без редовних и стабилних извора прихода (при томе са великим и специфичним потребама са којима се Епархија суочавала), у великом раду, напору, труду и муци.

Доиста постоји сегмент који се измакао контроли Епископа Артемија – пословање ман. В. Дечани и милиони евра који прелазе преко њихових рачуна. Дa ли је ту уредна документација, књиговодство, плаћање пореза и дажбина…? Шта је са бизнисом свећа, који се води преко породичне куће викарног Епископа Теодосија Шибалића и његове фамилије?

Епархијски Центар Раде Неимар је учинио велика дела у веома тешким околностима и условима рада на Косову и Метохији, радећи пожртвовано, савесно и са циљем добробити Епархије рашко-призренске и српског народа на тим просторима. О томе сведоче многобројна и разноврсна дела која су постигнута у релативно кратком периоду од свега неколико година у скоро ратним условима.

Епархија рашко-призренска је у претходним годинама устројила и развила, и формално-правно, модел обнове српских светиња на Косову и Метохији, који одговара српским интересима и на најбољи начин брине о српској духовној и културној баштини на КиМ, у условима када су институције државе Србије прогнане са КиМ, а шиптарске институције из Приштине заједно са разноврсним међународним организацијама истовремено беспоштедно јуришају на српско наслеђе са циљем да га преотму, преименују, униште, и лише сваког елемента који би указивао да је у питању српско наслеђе. Један од органа који је у том циљу основан и који је успешно деловао у претходним годинама био је и Савет за обнову и изградњу храмова Епархије рашко-призенске, чији су чланови били угледни професори универзитета и посленици у домену заштите културне и духовне баштине. Такође, неопходно је поменути и рад Канцеларије за баштину, која се сучељавала са деловањем многобројних међународних организација у области заштите културне баштине на Косову и Метохији.

Насупрот томе постоје модели обнове које су наметали странци и који у крајњој консеквенци иду на штету српских националних и црквених интереса, што се у досадашњем раду више него јасно показало – довољно је погледати иницијативе Савета Европе и Меморандума као модела обнове који су они наметнули, затим Унеска, OSCE-а, и разних других мање познатих међународних организација специјализованих за деловање у области заштите културне баштине, као што су ChwB, Europa Nostra, итд.

Треба погледати и најновије иницијативе које, у сарадњи са нелегитимним шиптарским институцијама из Приштине, предузима међународна заједница у области заштите културне баштине на КиМ (основано би овде било поставити питање – а где су иницијативе које предузима држава Србија, преко својих институција, у домену заштите свога вековног и пребогатог наслеђа на Косову и Метохији; зар треба само чекати иницијативе од других, и укључивати се у њих, у мери у којој нам то носиоци тих иницијатива омогуће?), и видети да се тренд насртаја на српску културну баштину, са коначним циљем потпуног расрбљавања поменутих светиња, наставља.

Овде може бити поменута најновија иницијатива Европске Комисије о именовању специјалног представника за српску културну баштину на Косову и Метохију, који има задатак да посредује и координира заједнички рад представника безаконих шиптарских институција из Приштине и СПЦ тј. Епархије рашко-призенске, без учешћа, дакле прeдставника државе Србије (без учешћа представника државе Србије, о чијој се баштини ради и на чијој територији се налази та баштина, али зато са учешћем представника безаконе државе Косово, коју Србија није признала! Да ли ју је СПЦ признала, с обзиром да са њима већ дужe време, и у другим иницијативама, учествује заједнички у заштити српске културне баштине на КиМ? И да ли представници Србије можда учествују у заштити отоманске баштине на територији своје државе – КиМ, или им је ту приступ онемогућен и препуштен нелегитимним институцијама из Приштине? Када су представници државе Србије подигли глас против ових неправилности, неправди и флагрантног кршења домаћег и међународног права!?). Најновија иницијатива Европске Комисије кроз именовање специјалног представника у лику Димитрија Мосхополуса (шефа грчке Канцеларије у Приштини), је још један модел обнове српске баштине штетан и противан српским интересима, али при томе још погубнији од претходних, попут наведеног Меморандума. Али то не смета Патријаршији у Београду да здушно подржава наведену иницијативу и модел обнове, шаљући поруке подршке и хвале упућене носиоцима и учесницима у овој иницијативи (о улози манастира Високи Дечани, викарног Епископa Теодосијa, протосинђелa Савe Јањићa, Епископa Атанасијa Јевтићa, не треба ни говорити).

Или, још једна иницијатива покренута такође од стране Европске Комисије фебруара 2010. (несумњива је овде повезаност са уклањањем Епископа Артемија са управе Епархије рашко-призренске), изражена и у званичном документу ЕК, којом Европска Комисија започиње процес обучавања Шиптара и формирања шиптарских кадрова и институција на Косову и Метохији који ће бити обучени за бригу о српској Православној културној баштини. Један од највећих проблема до сада је био управо потпуна неспремности и неоспособљеност Шиптара за бригу о хришћанској православној баштини (али ни то, као што смо видели није сметало представницима СПЦ у Меморандуму да одлично сарађују са Шиптарима на обнови и тако им омогућују да стичу рефeренце, како би нам сутра потпуно преузели из руку српску баштину), на шта су представници међународних организација (СЕ, Унеско) често указивали у својим извештајима претходних година. Европска Комисија доноси, дакле, фебруара 2010. званичан документ којим започиње процес формирања муслиманских кадрова за бригу о хришћанској баштини, преузима на себе прављење програма, обезбеђење финансијских средстава, проналажење потребног наставног кадра…

Али, страшније од тих иницијатива је чињеница да у свима њима активно учествују и подржавају их представници СПЦ, пре свега из манастира Дечани (епископ Теодосије и Сава Јањић). Зашто у свим ставовима, изјавама, моделима обнове баштине, улози страних институција на КиМ, који иду на штету српских националних интереса – главну улогу има Сава Јањић и за њим Епископ Теодосије?

Али није ни то најстрашније питање. Још страшније од тога је – зашто та и таква активност има сталну подршку Синода, тј. сталних чланова „проширеног Синода“ (Митрополита Амфилохија, Епископа Иринеја Буловића, Епископа Атанасија Јевтића)? Зашто се и нови Патријарх Иринеј тако здушно и пожртвовано укључио у ту погубну, антисрпску кампању, коју води врх СПЦ на Косову и Метохији?

Па имали су Епископа Артемија – који је им је годинама говорио, указивао, објашњавао, молио. И нису хтели никада да га чују – напротив, прогласили су га склеротичним, да не влада собом, да не зна шта ради, да други управљају њиме… А он је био и јесте и данас савест Српске Цркве, као што је то некада био архим. Јустин Поповић. То недвосмислено показује и став народа о њему, не само у Србији, него и у Грчкој, који Епископа Артемија признају као истинског и аутентичног чувара Предања.

4. На посебно велики одјек зимус су наишле оптужбе да је проневерен и новац који је, путем СМС порука, прикупљан за гладне на Косову и Метохији…

Нису тачне оптужбе да је проневерен иједан динар од новца који је путем СМС порука прикупљан за гладне на Косову и Метохији. Новац је трошен савесно, одговорно, са пуном свешћу о томе која је његова намена и значај. Наравно, треба нагласити да се ова тврдња односи само на Епископа Артемија и његове блиске сараднике који су оптужени за злоупотребу тога новца. Не односи се, међутим, на непосредног корисника тога новца, Невладину организацију „Мајка Девет Југовића“, преко које је новац пласиран кухињама, и чија контрола рада je од стране епархијских служби управо била започела у том периоду, и дошло се до неких сазнања (неочекиваних?), али је насилни упад у Епархију од стране нове управе, могло би се скоро рећи пуч, ту контролу прекинуо и све је очигледно наставило по старом.

Поставља се, међутим, питање, зашто се на сајту Епархије рашко-призенске, који делује под управом администратора Епархије, објављују информације „да је ненаменским трошењем средстава за гладне на Косову од стране претходне Епархијске управе, посебно Симеона Виловског, дошло до озбиљног мањка у финансијским средствима“ а разлог томе је „крађа коју је извршио Симеон Виловски и зато побегао у Грчку“ (16. априла 2010), када је нова управа имала потпуни увид у финансијско стање Епархије и самим тим је знала да у фонду за народне кухиње постоји довољно новца за нормално функционисање народних кухиња, да никакав мањак не постоји и да никаква крађа од стране Симеона није извршена? Каква је то Епархија, какви су то Епископи, какви су то клирици који тако отворено кривотворе истину и клевећу „откривене главе“? Којим интересима они служе? Одговор на то питање повезан је са одговором на претходно Ваше питање.

5. Шта је, по вама, разлог за тако тешке оптужбе које су изношене против вас, а онда, преко вас, и владике Артемија?

У позадини прогона којем сам подвргнут, а такође и Владика Артемије, налазе се политички разлози и наша верска убеђења. О томе недвосмислено говори и недавна Одлука Врховног Суда Грчке о мом неизручењу Србији. Грчко Судство је прозрело праве разлоге гоњења Епископа Артемија и мене као његовог првог сарадника, навевши у својој Одлуци да у позадини прогона стоје политички разлози и верска убеђења, увидевши истовремено и потпуну неоснованост, па чак и нелогичност изнетих оптужби против мене, те је стога и непристрасно донело наведену Одлуку.

Епископ Артемије био је својим присуством и деловањем на Косову и Метохији велика брана и препрека испуњењу планова које је Запад планирао да оствари стварањем нове државе Косово. Ми, његови сарадници, у потпуности смо делили његове ставове и свим својим силама помагали смо му у борби коју је водио за очување Косова и Метохије у оквиру Србије, и за очување Српства и Православља на Косову и Метохији.

О политичким поводима за смену Епископа Артемија сведочи, између осталог, и недавна изјава Питера Фејта (чији је задатак спровођење Ахтисаријевог плана и што брже устројење новопроглашене „државе“ Косово), који је поздравио промену става СПЦ према својој јужној српској покрајини. Говорећи о стању на Косову и Метохији пред Међународним Одбором Европског Парламента 22.6.2010, Фејт је изјавио: „Транзиција СПЦ према умеренијем приступу на Косову је такође још један позитиван помак“ (http://www.eusrinkosovo.eu/?id=20&n=39). О томе сведочи и не тако давна посета (19. фебруара 2010, одмах након уклањања Епископа Артемија са управе Епархијом рашко-призренском) највишег представника ЕУ за спољну политику Катрин Ештон Београду и манастиру Високи Дечани, која је током посете пренела поруку да улаз Србије у ЕУ није могућ без претходног признања Косова као независне државе од стране Београда. Не треба сметнути с ума сусрете које управа манастира Високи Дечани има са високим представницима НАТО-а последњих месеци, шаљући тако прикривену поруку о благотворности сарадње са НАТО-м и некротизујући свест српског народа, који се снажно и оправдано противи уласку Србије у НАТО алијансу.

Кључну улогу у прогону који је недавно започет против нас од стране светог Синода СПЦ имају свакако наша верска убеђења тј. неприкривени анти-папизам и отворено говорење о свим заблудама у које је запала тзв. Римска „Црква“, као и антиекуменистичка борба којој смо предани последњих година, што подразумева заступање става о потреби иступања СПЦ из Светског Савета Цркава, борба против религиозног синкретизма итд.

6. Много крупних речи, поготово од појединих владика, изнето је на ваш рачун. Како сте их доживели? Намеравате ли да на њих некако одговорите?

Упутство како да се поставимо и понашамо у таквим ситуацијама недвосмислено је дато у Еванђељу од самога Христа: „Блажени сте када Вас срамоте и прогоне и лажући говоре против Вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата Ваша на небесима“ (Мт. 5, 11-12). То је идеал коме тежимо и за који се боримо, да достигнемо то Блаженство, као и остала која је Христос изнео у својој проповеди на Гори. Колико, пак, у томе успевамо, то је Божије да о томе даде праведни суд и оцену.

Да ли ће бити одговора на многобројне оптужбе? То зависи од ситуације, како се буде развијала, од изазова које живот буде доносио. До сада, као што видите, скоро да и нисмо одговарали на многобројне оптужбе и клевете изношене против нас. Сада се наметнула потреба да нешто кажем, да се огласим, што и чиним. Тако ће бити и убудуће.

7. Осећате ли се ви за шта кривим?

За себе могу да кажем да сaм радио по савести, са пуном одговорношћу, свестан ситуације у којој се налазимо на Косову и Метохији, дугогодишњег страдања народа, узурпирања и уништавања српске културне и духовне баштине, српске имовине, уништавања и прогањања свега што је српско и Православно. За 10-ак година од доласка међународних снага на Косово и Метохију, тамо је подигнуто око 500 нових џамија, а убрзано се подижу и нови римокатолички храмови, под будним надзором Ватикана – индикативан је у том случају пример Ђаковице. Мења се слика Косова и Метохије, насилно, плански, тенденциозно. Питање је, међутим, зашто се Срби са тим саглашавају, па често у томе и учествују? Зашто чак и СПЦ преко својих представника у томе данас учествује? СПЦ данас, нажалост, као да предњачи у „меком“ признавању независности Косова и Метохије, и тиме стварања услова за што бржи и несметани улазак у ЕУ.

Ми у Епархији рашко-призренској смо имали пред собом пример узорног Јерарха и истинског пастира Цркви у лику Епископа Артемија, и трудили смо се да следимо њему, којему је основ живота био живот по Еванђељу.

Није било ни помисли, а поготову не намере или жеље за неком злоупотребом, проневером, малверзацијама…

8. Како сте доживели одлуку Врховног суда Грчке да вас не изручи правосудним органима Србије?

Радује ме чињеница да у Грчкој постоји независно Судство, док је питање да ли се то може рећи за Србију, где је, нажалост, изгледа Судство чврсто политички детерминисано. Мислим да се у случају мог прогона то може сасвим јасно очитати: неприхватање од стране Суда у Београду мог адвоката, него напротив наметање службено одређеног адвоката од стране Суда; неосновано расписивање међународне потернице, без постојања правих разлога за то, напротив; у досадашњем поступку истраге, за протеклих 5 месеци, Суд једино што је урадио било је саслушање 4 сведока (од којих су нас сви ослободили сваке кривице, чак и сведок оптужбе) и ништа осим тога не чини, нити је до сада прикупио било какве доказе против Предрага Суботичког и мене, али и поред тога њега све до сада држе у строгом затвору; итд.

На грчко Судство су били примењени страховити политички притисци са захтевом да будем изручен Србији, и зато је увредљиво пре свега за грчко Судство, али и за трон са кога долази, када Његова Светост Патријарх Иринеј изјављује да је моје ослобођење од стране Врховног Суда у Грчкој резултат „интервенција“! Па, Симеон се месецима налазио у притвору, како је могао да врши „интервенције“!? И ко је Симеон да би могао да врши интервенције на тако високом нивоу? Насупрот томе, они који имају функције и који су започели и водили гоњење Владике Артемија и мене, били су у позицији да врше „интервенције“.

И знамо да су „интервенције“ вршене – један од примера за то је случај Митрополита пирејског Серафима, који је притисцима и клеветама доведен у заблуду, да би онда, наводно, вратио моја документа назад у СПЦ. Да ли отуда проистиче потреба да се и у другима види склоност ка истом начину деловања?

Уосталом, поменута изјава Патријарха Иринеја је груба увреда и оптужба грчког Судства, и у Грчкој је наишла на згражавање.

9. Сада живите у Грчкој, а хоћете ли се одазвати на судски позив из Србије, ако после изнетих оптужби, против вас буде подигнута оптужница?

Да сачекамо да видимо најпре да ли ће бити подигнута оптужница, јер до сада никакви докази нису прикупљени нити постоје. Чак је и сведок оптужбе, свештеник Чолаковић, изјавио на Суду да нема доказа, али да је он ипак за наставак кривичног гоњења!

С правом се тада поставља питање, како су могли поједини Епископи, који су и чланови светог Синода СПЦ, да 11. фебруара 2010, само дан након посете синодске Комисије Епархији рашко-призренској, јавно изјаве како су пронађене велике финансијске малверзације, те да због тога одмах предузму драконске мере – безаконо и неканонско, иначе, уклањање Епископа Артемија са управе Епархије, и подношење кривичне пријаве против архимандрита Симеона, а да затим након 2,5 месеца истраге сведок оптужбе на Суду изјави да нема никаквих доказа! А шта је са доказима који су наводно пронађени још 2006, током посете фамозне синодске Комисије коју је тада предводио Епископ Атанасије Јевтић, и о којима толико бучно и неуморно од тада „труби“ већ годинамa?

Уосталом, ни до сада нисам био позиван нити обавештаван од стране Суда у Београду ни на који начин, па се зато и поставља питање како је Суд утврдио да сам „побегао у Грчку“? Сигурно је да нисам „побегао у Грчку“, а поготово не „као лопов у ноћи“, као што поједини неодговорно тврде.

Јули 2010.