Подсећање: Отворено писмо Епископа Артемија председнику СР Југославије и председнику владе Србије

ГЛАСНИК КиМ број 105, 11. април 2002. године

Православни Епископ Епархије рашко-призренске

Призрен – Грачаница, 05.04.2002.

ПРЕДСЕДНИКУ СР ЈУГОСЛАВИЈЕ Г-ну Др-у ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ Р.СРБИЈЕ Г-ну Др-у ЗОРАНУ ЂИНЂИЋУ

ОТВОРЕНО ПИСМО

ПОШТОВАНИ ПРЕДСЕДНИЧЕ,

После 5. октобра 2000. године нисам могао ни помислити да ћу тако брзо бити принуђен да Вам упутим ово Отворено писмо. Било је повода и раније за нешто слично, али сам одлагао верујући да ће став наше Државе (већ не знам ни како се данас зове) према Косову и Метохији јасније одредити и показати. Чекали смо. И, дочекали једно велико и дубоко разочарање.

Узрок? – ПОПИС становништва који је у току, а којим није обухваћена ни цела територија наше Државе (ма како се она звала) ни сви њени грађани.

Ко је, са којим правом, и по чијем овлашћењу одсекао и одрекао се КОСОВА И МЕТОХИЈЕ и житеља те српске покрајине (боље рећи: колевке)? Ту не мислим само на нас, оно мало Срба што је тамо остало, већ на све грађане без обзира на националну, верску и било коју њину припадност. Сасвим је друго питање да ли би се „сви“ хтели пописати, то је неотуђиво право сваког појединца или националне заједнице, али се није смело унапред, законским актом, одлукама и чиме ли све не, било ко изоставити из пописа становништва једне Државе, јер тиме се са тим делом становништва ампутира и део државне територије. Неће ли то сутра, када се буде решавало о коначном статусу Косова и Метохије, бити крунски доказ да је Косово и Метохија „зрело“ за независност, трећу републику, или…

Посебно ми Срби, који још увек живимо на Косову и Метохији, страховали смо од такве „политике“ државног врха, благовремено (и у блажој форми) сигнализирали и искрено се надали да нећемо тако драстично бити „отписани“, „одбачени“ и остављени од своје матичне државе.

Српско национално веће Косова и Метохије на својој седници од 30. марта 2002. године у манастиру Грачаници, у једном од својих закључака изразило је своје незадовољство и забринутост што су становници Косова и Метохије (посебно Срби) изузети овим пописом из нама непознатих разлога. У тим закључцима предлагали смо и очекивали исправку ове запањујуће неправде према делу грађана наше Државе, јер је такав став раван самоубилачком чину саме Државе, будући да се Држава сама одриче значајног дела себе. Тај наш глас, као и многи ранији, остао је „глас вапијућег у пустињи“, што нас је и нагнало да Вам упутимо и ово писмо као крик утопљеника. Хоће ли га чути? Хоће ли нас услишити?

С пуним поштовањем и великом надом грађанин и житељ Државе Србије

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

+ АРТЕМИЈЕ

Председник СНВ КиМ

САВЕЗНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА

КАБИНЕТ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ

Преосвећени владико!

Прочитао сам писмо које сте упутили председнику Владе Србије Зорану Ђинђићу и мени и видео сам да сте, упркос Часном посту, љути, незадовољни и озлојеђени. Признајем, међутим, да ми разлог Ваше љутње није до краја јасан. Бојим се, наиме, да нисте разумели да се попис врши само на територији Србије и то без Косова и Метохије, јер нема могућности да се на Косову спроведе. Тамо, наиме, по Резолуцији 1244, постоји међународна управа и свака административна одлука је у рукама УНМИК-а, а не Владе СР Југославије, упркос томе што је признат територијални интегритет СРЈ.

Друго, у попису не учествује ни Црна Гора. Њена Скупштина је донела и образложила одлуку о одлагању. Ипак, не верујем да бисте могли рећи да сам се, као председник СРЈ, одрекао Црне Горе. Председник Владе Републике Србије је у Народној скупштини јасно ставио до знања да је за очување заједнице са Црном Гором.

Попис се иначе спроводи по међународно утврђеним стандардима УН, што значи да ће сви они који су напустили територију Косова и Метохије бити пописани на територији уже Србије и Војводине јер се они, без обзира на то што су интерно расељена лица, упутством третирају као стални становници Србије. То исто, уосталом, важи и за избеглице са свих простора бивше СФРЈ. У пописном листу тачно ће се видети место одакле су отишли и место у које су дошли као и време одласка, што значи да ћемо за већину Срба са Косова имати веома прецизне податке.

Што се тиче Срба који су остали у енклавама на Косову, њих тренутно није могуће пописати по прописима који важе за овај попис. Али је зато могуће да се направи алтернативни попис преко различитих организација, на пример наше Цркве, како бисмо сазнали колико је неалбанског живља остало на Косову.

Ниједан се попис не односи само на већинске народе у некој држави него на све држављане и досељенике у ту државу. Знамо да се Албанци нису пописали ни 1991. године, што је оставило простор за невероватне манипулације њиховим бројем, а ни сада нису показали интерес за попис. Управо због овог сведржављанског принципа у попису, не можете, Преосвећени, рећи да смо се одрекли српског Косова; у попису, наиме, не учествују ни други држављани СРЈ. Напросто то је реалност.

Сигуран сам да је у овом тренутку важно да се попис обави и да се схвате димензије прогона Срба и осталих неалбанаца са Косова како бисмо у даљим међународно политичким контактима могли да покажемо и докажемо да је повратак услов без кога се не може замислити безбедност у региону.

Још нешто је, међутим, изузетно важно, најважније заправо: јединство Срба на Косову и Метохији када је реч о егзистенцијалним проблемима, пре свега у преговорима и разним другим видовима контаката са представницима међународне управе. Тактиком „Ко у клин, ко у плочу“ идемо на руку искључиво онима који по сваку цену желе независно Косово. Бар Вама, Преосвећени, не морам да објашњавам колико је то опасно и колико ова савремена, на изглед мултиетничка и мултиконфесионална теорија коју проповедају заговорници независности настоји да изазове поделе прво између Срба са Косова и Срба из осталих делова Србије и СРЈ, а потом, разуме се, и између Срба на самом Косову и Метохији. Све је то већ одавно виђено. Чекам само да неко изађе са причом о посебној Цркви на Косову и Метохији. И уздам се, разуме се, у народну памет.

Узгред, држава у којој живимо зове се Савезна Република Југославија. Тек ако и када парламенти буду усвојили политички споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе моћи ће да се приступи изради Уставне повеље. Њоме ће бити одређено и име сачуване земље.

С поштовањем

В. Коштуница

у Београду, 8. априла 2002.