Рајица М: Непокорност не мора да буде непослушност

Непокорност србског духа не мора да буде и непослушност. Коме покоран томе и послушан. Богу се треба више покоравати него људима. Ми Срби нисмо непослушни Божији синови, напротив послушни смо Богу у Тројици. Жудимо за миротворачким блаженством и Божијим усиновљењем. Послушни смо богоугодном човеку, али нисмо покорни никаквој сили која не долази од Бога. Клањај се Господу Богу своме и њему јединоме служи дубоко је уписано у срцима правих, изворних Срба. Понизите се под силну руку Божију а успротивите се ђаволу и побећи ће од вас. Принципијелни смо, саздани од Принципових принципа који извиру из закона Божијег, који нам је написан у уму и духу.

Добро је бити принципијелан у свако време на прави начин. Свему има време и начин и само нам ваља ускладити начин са временом. У одлучним тренуцима кад се брани слобода лична и национална, лично и национално достојанство, лични и национални идентитет, кад се одлучује јесмо или нисмо, у нама проговори Бог кроз једно од својих имена које гласи Ја јесам и каже: Ја јесам спреман да за своју личну и националну слободу, верски и национални идентитет и дам и узмем живот. Ми смо крајишници, граничници, срца и ума, нисмо средњаши, трпимо док нам не пукне трпило а онда ком опанци ком обојци. А да трпило ваља да нам пукне тек онда кад од квасца Божије истине набубри свенародно тесто, знамо и трпимо.

Шта је друго Видовдан, него, камен међаш Неба и земље и крајеугаоник србске покосовске историје. Ја јесам, ја јесам Божији, ја јесам слободан и то нико, сем Бога не може да ми одузме. Ја јесам је, бити или не бити србског народа, преведено, трудићу се да сваког тренутка свога живота будем оно што јесам. Ја јесам Србин а не безлични роб Турске империје или данас глобалног Вавилона. Ја јесам учесник вечног сапостојања србског националног бића кроз вечну вертикалу. Ја јесам вољом Божијом ово што јесам и ја јесам задовољан том Богом успостављеном вољом. Ја јесам син и отац одговоран и пред оцем и пред сином шта ми је предано и шта ћу му предати. Ја јесам потомак витезова и хајдука који јесу и убијали и гинули за своју веру и своју државу, а ивер не пада далеко од кладе. Ја јесам кроз векове био поробљаван спољашњом силом али кад сам се очистио од унутарњег, свога, зла, ја јесам унутар себе слободан чекао своје време и бирао свој начин.

Али на жалост увек је било међу нама и оних који су више волели да се допадају него да буду, ови су себе представљали у лепшем, лажном светлу од онога у којем заиста јесу, а и сами смо почесто то бивали у разним животним ситуацијама. Такви су-смо, скретали са пута благодатне Истине и сапостојања са јединим Богом Истине и застрањивали на неку своју страну. Ако их-нас, они верни Истини нису благовремено враћали на прави пут што је дужност сваког хришћанина, постајали су њихови, наши, таоци пред Богом, таоци њихове, наше, лажности. Грешници су производили кривицу а они који се нису супротстављали грешницима постајали су и сами грешници и невољно увлачени у ковитлац општег греха. Ако сам ти данас згрешио, ти ми данас реци да се исправим док ми још има времена. Сутра је нови дан и ко зна шта ће донети.

Истина у нама није од нас него од Бога, дар Божији кроз благодат Божију, и отварајући врата својих уста да кроз њих истина слободно изађе, ми пуштамо Бога у свет а прећуткујући је, ми Богу затварамо врата срца и света. Где се Богу затварају врата на која он куца ту се Бог повлачи а лаж се умножава. Умножавањем лажи умножава се грех, проклетство потискује благослов, живот се зауставља а смрт окоштава. Истина се проређује лаж се умножава и повезује, преузима власт од истине и почиње да јој пресуђује и да је гони. Неправедне судије суде праведнијима од себе, истина се обара на улици да не смета владајућој лажи. Заборав савлада грешне људе, па забораве ко је вечни и врховни судија, који нема никог изнад себе ни државу ни плату, који суди по правди и није поткупљив. Тајнознанац који зна сва срца и све тајне и чија је вечност, тако да не жури са осудом чекајући грешника да се покаје и да му се врати. Он пресуде времена потврђује или одбацује, у Њему сви ми дишемо и мичемо се и јесмо а изван њега је ништавило.

Ово унутрашње зло умноженог ништавила једног народа као магнет привлачи спољашње зло других народа који долазе као савезник умноженом унутарњем злу и казна оној умањеној и прогоњеној истини. Ропство постаје неминовност, истина сведена на малу бројку, опкољена са свих страна лажима које затискују уши и затварају очи пред њом, Истином. Истина прича без одјека, али и поред тога не сме да умукне и да своју дужност препусти камену и дрвету. Тек бол, који се јави као последица цеђења суве дреновине силом полакомљене руке лажи, дрма сањивог роба из стања ропског мамурлука и таме и болови постају искре просветљења. Кад се човек просветли боловима и усправи и подигне главу у њему нестаје страх од оних који убијају тело, оно тело, које је он већ намучио добровољним примањем просветљујућих болова, и почиње да мисли о спасењу душе. Телесних захтева ради, човек који је пао под утицај злих страсти а преко њих у слабост и ропство, бригом за спасење грешне душе прихвата телесне болове и казне којима се ослобађа из канџи злих страсти и њиховог ропства. Схвата да су зла страст унутар њега, његовог народа и зла страст споља истог порекла и истог узрока, да им је отац ђаво а узрок отпадање од Бога. Коме покоран томе и послушан каже себи, и ставља свој живот у живу службу Богу. Не може се служити Богу и мамону, сабира се у себи и одбацује мамона да би се присајединио Богу. Не може се служити Истини и лажи, говори себи док се удаљава од лажи и призива Духа Истине. Не може се служити врлини и греху, грди себе кад се затекне у грешним помислима… Овде почиње буђење и активно, свесно живљење по Христовим умом облагодаћеном разуму.

Стање богоотпалости кривица је лична и свенародна. Нису сви подједнако криви у исто време и на исти начин, али је свако скривио у своје време и на свој начин, тако да невиних нема. Неки су својим деловањем у прошлости припремили терен за ово стање у садашњости, па се у садашњости покајали, други својим тренутним неделима служе богоотпадништву тако да сви згрешише и сви су затворени у кривицу. Сви смо ми грешни и свакодневно много грешимо. Свеопште признање кривице и свеопште покајање и помирење једини је исцелитељски лек који Бог налаже за излаз из ове свенародне болести. Ја јесам отпао од чистоте Православља и застранио за својим људским безумљем, признајем пред Богом и пред својим Светим прецима, кајем се и молим скрушено, одужи ме од зла у мени и изван мене Господе и Боже Мој. Ја не могу да будем изван онога што ја јесам, а јесам Србин, јесам СветоСавац, јесам православац и то ћу остати по цену свога живота. Ја јесам једно са својим прецима и то ћу остати по цену свог живота. Ја јесам Христовим доласком, животом и науком ослобођен за слободу, и ја ћу Христом ми предану Слободу бранити својим животом. Сви који јесу пољубили папу у шапу нека се покају пред Богом и народом, пред Богочовеком Христом Исусом.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић