Архим. Симеон: Заштита српског наслеђа на КиМ

Увод:
Доносимо текст из 2005. године, који обрађује проблематику заштите српске културне баштине на Косову и Метохији, са посебним освртом на предлог формирања заштитних зона, и на разне иницијативе које су у том правцу долазиле из манастира Високи Дечани.

– извештај Кај Ејдеа –

Недавно објављени Извештаја специјалног изасланика УН за Косово г. Кај Ејдеа изазвао је велику забринутост и узнемирење због дела Извештаја који се односи на будућу заштиту „српских православних објеката“.

1. Забринутост, пре свега, изазива тврдња да ће „њима и даље требати заштита“. Ова изјава изречена званично са највишег места, онеспокојава Србе на Косову и Метохији, јер већ сада пројектује будућу небезбедност, несигурност и неслободу, која ће за њих постојати на Косову и Метохији и након дефинисања коначног статуса. Она такође имплицира да ће коначни статус бити нека врста независности, у којој неће бити места за слободан живот и трајање Срба и њихових светиња, те да треба очекивати наставак тенденција испољених у протеклих шест година, које су се исказивале, између осталог, и у рушењу 150 српских православних цркава, због чега Кај Ејде предвиђа да ће им „требати заштита“.

Да ли нас овакви ставови и предлози г. Ејдеа могу утешити, и да ли његова брига за српске светиње, исказана на овакав начин, може нама донети спокојство? Свакако не, већ напротив, неспокојство и страх.

2. Како би та заштита изгледала г. Ејде објашњава наводећи да би „српске православне објекте“ требало ставити „под неку врсту међународне заштите“, не прецизирајући ко би је спроводио, како би се она организовала, итд. При томе се пренебрегава Резолуција 1244 СБ УН која предвиђа да ће „договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово“ ради, између осталог, „одржавања присуства на местима српске културне баштине“.

3. У свом кратком осврту на заштиту српске културне баштине на Косову и Метохији, Кај Ејде наводи да лидери косовских Албанаца морају да зауставе застрашивања и претње које трпи СПЦ, као и „покушаје да се поново напише историја и промени порекло“ наслеђа СПЦ.

Шта ће се, међутим, десити, уколико лидери косовских Албанаца не зауставе застрашивања и претње које трпимо већ шест година, као и покушаје да се поново напише историја и промени порекло наслеђа СПЦ, обзиром да их нису зауставили током шест година међународне управе, г. Ејде не наводи, као што не наводи ни чињеницу, како се може очекивати да лидери косовских Албанаца зауставе ову репресију над СПЦ након дефинисања коначног статуса и стицања, вероватно, одређене форме независности, ако то нису успели, или нису хтели, током шест година међународне управе, чији је задатак био да осигура миран и безбедан живот свих.

4. Посебно забрињава предлог г. Ејдеа да је потребно формирати „заштитне зоне“ око српских православних објеката, тј. цркава и манастира.
Овај предлог нас подсећа и упућује на иницијативе које се већ извесно време пласирају нашој ужој и широј јавности из разних кругова – црквених, политичких, домаћих и страних.

Наша шира јавност упозната је са овом идејом први пут преко предлога проф. Евангелоса Кофоса из Грчке, који је, обзиром да се, како наводи у свом тексту, „визија некаквог облика независности полако помаља на хоризонту“, изнео да је „прва брига међународне заједнице да се обезбеди толерантан став, ако не сагласност Београда у формулисању коначног решења, у замену за суштинске надокнаде за Србе“.

Овај предлог изнет је у атинском дневнику „То Вима“ 19.02.2005., а убрзо затим превод овога текста објављен је на сајту манастира Дечани, већ 28.02.2005.

Једна од тих „надокнада“ (осим децентрализације, демилитаризације и спречавања уједињења Косова са суседним земљама) јесте и активност у домену заштите српске баштине, која би се огледала у формирању „црквене административно-духовне јединице под називом Монашка православна заједница Косова – Метохије“. „Таква иницијатива“, сматра проф. Кофос, „била би добро прихваћена са српске стране“.

Ова претпоставка проф. Кофоса показала се као тачном, јер је та идеја прихваћена најпре од манастира Дечани (чији је монах о. Сава сличне иницијативе у домену заштите баштине износио и пре објављивања текста проф. Кофоса на манастирском сајту), а такође и од других наших црквених и дипломатских кругова.

Неки од аспеката овога предлога су да би ова заједница „обухватала најважније монашке заједнице“, била би организована по угледу на Свету Гору, и поседовала би, као и сваки манастир који би је сачињавао, „међународни идентитет“.

Које би, међутим, монашке заједнице (тј. манастири) биле означене као најважније, ко би разлучио важне од неважних, и по којим критеријумима, као и шта би било са онима које би биле оцењене као неважне, само су нека од питања која изазивају зебњу и узнемиреност. Да ли би, уосталом, овакви предлози били довољни да се обезбеди сагласност или толерантан став Београда у формулисању коначног решења (сасвим извесно неповољног за Србе, јер зашто би се, иначе, тражио толерантан став)? Очигледно да би за неке били.

Пре него што је, међутим, шира јавност била упозната са предлогом проф. Кофоса, ову идеју подржао је и предочио је половином јануара 2005, након састанка са проф. Кофосом, уз давање својих предлога, члановима Косовског одбора светог Архијерејског Сабора СПЦ, о. Сава из манастира Дечани, са позивом да ова иницијатива буде прихваћена и подржана од чланова овога Одбора.

У свом коментару на предлог проф. Кофоса, о. Сава предлаже „формирање заштитних зона око најзначајнијих манастира“, субјеката Православне монашке заједнице, као и формирање Комитета СЕ за бригу и заштиту Православне монашке заједнице. Овај Комитет би, „у циљу заштите културне баштине, ангажовао експерте из Београда, међународне експерте и косовске представнике, који би под међународним руководством и као међународни тим, водили бригу о заштити“.

Запрепашћење, заиста, изазива предлог да „међународни тим“ води бригу о заштити српске културне баштине. Где још, у којој држави, међународни тим води бригу о заштити националне баштине? Где постоји такав модел у пракси и како он функционише?

Ко може захтевати од једног народа да бригу и старање о својој културној баштини препусти другоме? Српска културна баштина на Косову и Метохији има свога творца, свога власника, чувара и домаћина, а то је српски народ и српска Црква – Епархија рашко-призренска. Они су ту баштину кроз векове стварали, чували је и бринули о њој. Ко им данас може, и са којим образложењем, то право одузети, а њих из тога процеса искључити или маргинализовати?

Предлог о формирању „заштитних зона“ око наших манастира, о. Сава изнео је још пре појављивања иницијативе проф. Кофоса, у свом тексту „Дугорочна стратегија очувања српских православних манастира на Косову и Метохији“, достављеном такође, крајем 2004. године, члановима Косовског одбора светог Архијерејског Сабора СПЦ.

Као директан резултат овога става је формирање заштитне зоне око манастира Дечани, коју је прогласио својом одлуком шеф УНМИК-а г. Петерсен (са роком важења шест месеци), што је подржао бивши косовски премијер Рамуш Харадинај, а без икаквог учешћа у овоме процесу Службе заштите из Београда. Сличне заштитне зоне требало би формирати, како предлаже о. Сава, и око других наших манастира (Пећка Патријаршија, Свети Архангели, Девич…).

Даљи корак, сагласно предлогу о. Саве је, „да се ове заштитне зоне постепено пренесу у надлежност Савета Европе“. „На уласку и изласку у заштитне зоне стајале би заставе Европске уније, чиме би се и видљиво означио европски карактер ових зона“.

А све то, са којим циљем? „На овај начин би постепено почело одвајање питања заштите и опстанка српских православних манастира од идеје српског територијалног интегритета и суверенитета“.

Манастире и цркве, дакле, који представљају најупечатљивије тапије вековног постојања, стваралаштва и идентитета Срба на овим просторима, и потврду српског територијалног интегритета и суверенитета, треба, сагласно предлогу о. Саве „одвојити од идеје српског територијалног интегритета и суверенитета“. На тај начин „наше цркве и манастири би се све мање посматрали као камени међаши српског државног суверенитета“.

Као наставак ових идеја следи став да се „институције Србије у заштити наших споменика ангажују преко Савета Европе“. „Српски експерти за заштиту споменичког наслеђа не би директно ишли на Косово и Метохију као представници институција Србије, већ као експерти СЕ“.

Да ли све ове идеје воде коначном одвајању Косова и Метохије од Србије (да ли је тако нешто уопште замисливо?), са гашењем могућности, обзиром на предложено добровољно одрицање, да се оно икада врати у састав Србије?

На крају своје „Дугорочне стратегије очувања (sic) српских православних манастира на Косову и Метохији“ о. Сава, наглашавајући још једном да треба „по сваку цену да се избегне представљање наших манастира и цркава као камена ослонца за српски државни суверенитет“, упућује апел Косовском одбору САС СПЦ, да би ова стратегија „требало што пре да буде разрађена од стране Косовског одбора САС СПЦ, и дата на разматрање одговарајућим државним институцијама, који би је укључили у општу државну платформу за предстојеће преговоре“.

5. Идеју о формирању „заштитних зона“ око манастира и цркава, износила је и делегација СПЦ, која је крајем марта 2005. посетила САД, заступајући став „да би повратак прогнаних превасходно требало да се омогући око православних светиња где би се људи одмах упослили у обнови цркава и тако им се обезбедила почетна средства за егзистенцију“.

Овакав став, да би повратнике требало враћати око православних светиња, представља легализацију етничког чишћења градова од Срба, обзиром да ни у једном од градова на Косову и Метохији, осим у северној Косовској Митровици, не живи више скоро ни један Србин. Усмеравање повратника у руралне области и у зоне око манастира, уместо у њихове домове, значи одрицање од могућности повратка у градове, и самим тим легализовање процеса етничког чишћења Срба у градовима.

Изнесени став сведочи, свакако, велико непознавање прилика у којима живе Срби на Косову и Метохији, реалних могућности и праваца решавања процеса повратка прогнаних, као и осталих проблема са којима се свакодневно суочавају Срби који живе на Косову и Метохији, како би се створили услови останка и опстанка Срба на овим просторима.

6. Став о формирању „заштитних зона“ око манастира, у које би се насељавали повратници на Косово и Метохију, заступао је у јавним изјавама, након Донаторске конференције у Паризу, и шеф наше дипломатије Вук Драшковић, падајући на тај начин у исту замку, у којој су се већ нашли чланови делегације СПЦ током своје посете САД.

Додатно питање које би се могло поставити г. Драшковићу јесте, по ком основу он заступа тезу о повратку прогнаних у заштитне зоне око манастира, с обзиром да званични документи наших институција и став Владе не сведоче такву политику?

Уосталом, насељавањем повратника у заштитне зоне око манастира, нарушио би се постојећи, природни амбијент, створено би било окружење које не погодује манастирском и монашком животу, а поставио би се и проблем решавања инфраструктуре и других људских потреба које доноси савремена цивилизација, што је супротно циљу са којим се, иначе, стварају заштитне зоне око манастира.

Сличне идеје, о стварању заштитних зона око манастира, г. Драшковић је поново оживео и почео да их експлоатише након објављивања Извештаја г. Кај Ејдеа.

7. Иницијалну идеју, која веома подсећа на мотив који је проф. Кофоса покренуо на предлагање формирања „заштитних зона“ око српских манастира, има и, веома утицајна у међународним круговима, Комисија за Балкан, која је почетком априла 2005. објавила свој познати извештај „Балкан у будућности Европе“.

У делу извештаја који се односи на Косово и Метохију, анализира се процес дефинисања коначног статуса Косова до стицања потпуне независности, посматран у четири фазе, уз истовремени предлог да се политика „стандарди пре статуса“ преформулише у приступ „и стандарди и статус“, што је и усвојено као важећи актуелни приступ међународне заједнице око оцене стандарда и припрема за почетак преговора о коначном статусу.

И Комисија за Балкан, дакле, наводи да „децентрализација и гарантовање нормалног живота за косовске Србе, представљају предуслове за ангажовање Београда у конструктивној дебати која ће поштовати независност Косова“.

Потребно је, дакле, Београду учинити неке уступке, да би он прихватио независност Косова. Није потребно бити много паметан па схватити да ће се ти „уступци“ протеком времена истопити, и да ћемо врло брзо доћи у ситуацију као да их није ни било. На крају крајева, да ли „гарантовање нормалног живота за косовске Србе“ и „децентрализација“ јесу уступци? Шта ми имамо од „гарантовања нормалног живота“, када њега нема у пракси? Није ли „децентрализацију“ обећао и Специјални представник Штајнер пред изборе на Косову и Метохији 2003., и тиме приволео Србе да на изборе изађу, док после избора о децентрализацији није било ни речи. Она је тек недавно постало поново актуелна, како се приближавају разговори о коначном статусу.

Слична је ситуација и са „специјалним статусом за српске манастире“. Ми од тог специјалног статуса никакве користи нећемо имати, али штете свакако. И то непоправљиве штете.

На Косову и Метохији постоји и делује Епархија рашко-призренска већ пуних дванаест векова. Преживела је многа искушења и невоље, преживела је турско ропство, па ће преживети и ново ропство међународне заједнице. И без стварања „заштићених зона“, „специјалног статуса“ и „монашких православних заједница“. Она има свој идентитет и делује као самостални правни субјект већ вековима, као и сваки од њених манастира, и није им сада потребан „међународни идентитет“, који би их учинио међународно признатим правним субјектима, као што то предлажу проф. Кофос и о. Сава. Шта би тиме додатно добили, а да до сада нису имали?

Није им потребан никакав нови „самоуправни статус“, нити нове „уставне повеље“ као што предлажу наведени. Православна Црква, и њен органски део Епархија рашко-призренска, имају своја правила и каноне по којима се управљају и живе већ вековима. Епархија је творац, власник и чувар свих манастира и све црквене имовине на Косову и Метохији, и од тог права и статуса нема јачег и аутентичнијег, и тога је свесна и међународна заједница. Зато и покушава да замагли оно што је трајно и неприкосновено, и да нам за то понуди неке сурогате, који у суштини значе губљење свога идентитета, свога права, своје имовине, и тиме заокруживање затирања српског бића, које се, нажалост, већ предуго спроводи. Уколико је то циљ и намера неких међународних кругова, ми свакако, као Срби у томе нећемо учествовати. Нека спроведу оно чему теже без нас, ми у томе нећемо узети учешће, али тада ће то бити само ново насиље.

Члан ове Комисије из СЦГ је Горан Свилановић, бивши министар спољних послова, који је визију постепеног давања потпуне независности Косову, како је то изнела Комисија за Балкан, представио током иступа у нашој јавности као неминовност. Да ли јесте неминовност, велико је питање, односно сигурно да није. А и зашто би била?

И ако поједини међународни кругови представљају давање независности Косову као неизбежан процес, на којем праву и којим међународним документима то темеље? Српски народ има људско и историјско право живота на Косову и Метохији, то је део српске државе, и свако откидање Косова и Метохије од српског бића и српске државе представља безакоње и злочин у међународним размерама. Стога се вероватно и жели пристанак и сагласност Срба са тим процесом, коју, обзиром да до ње није лако доћи, треба надоместити неким „уступцима“ који ће приволети Србе да прихвате независност.

Зато је сасвим неразумно претпостављати већ сада будућу независност Косова, и борити се већ сада за концесије у будућем независном Косову, као што је рецимо, „специјални статус“ и „зоне заштите“ за српске манастире. Радећи тако, иде се у прилог онима који желе независно Косово, и помаже се остварењу тога циља, отупљујући истовремено свест српског народа о његовим виталним и дугорочним интересима на Косову и Метохији, и реалној могућности остварења тих интереса.

8. Идеја формирања „заштитних зона“ око српских манастира на Косову и Метохији везана је, на овај или онај начин, за претпостављену независност Косова, и, што је још неповољније, за постепено губљење надлежности српских институција над њима, а затим и губљење карактера, односно предзнака „српски“.

Зато забрињава када г. Ејде наводи у своме Извештају да „српски манастири представљају нешто више од важног дела српског идентитета. Они су део светске баштине“.

Стога предлаже да „треба пронаћи аранжмане који ће српске православне објекте на Косову ставити под неку врсту међународне заштите“. У том смислу треба „позвати Савет Европе и УНЕСКО да одиграју улогу у овим аранжманима, јер имају посебно експертско искуство на овим просторима“.

Много веће, међутим, експертско искуство имају Служба заштите из Београда, која се већ више од једног века бави пословима заштите српске баштине, а пре свега Епархија рашко-призренска, која је кроз векове успела да то наслеђе створи и очува, и без присуства и лидерства међународних организација, чак и без успостављања било каквог вида међународне заштите и давања међународног идентитета својим светињама.

У контексту свега реченог, лидерство у процесу старања и заштите српске културне баштине на Косову и Метохији, може и мора имати само српски народ, преко својих институција. При томе, не искључује се сарадња са другим чиниоцима и институцијама, и сви који су спремни и вољни да се у тај процес укључе, увек су добродошли. Са радошћу се прихвата учешће и помоћ, искуство и знање међународних институција из те области, уз поштовање, свакако, права творца, власника и домаћина.

Из предлога г. Ејдеа није сасвим јасно да ли, када говори о потреби заштите српских манастира и цркава, подразумева и обухвата све светиње српске Цркве, којих је око 1.500 на Косову и Метохији, или само поједине од њих, „најважније“, као што то предлажу проф. Кофос и о. Сава. Сагледавајући, међутим, читав контекст, може се претпоставити да су у питању само најважнији „српски православни објекти“. Који ће то бити? Можда ће основни критеријум бити управо упис на листу светске баштине, где ће се ускоро наћи укупно четири манастира и цркве са Косова и Метохије. Да ли је могуће очекивати да ће међународна заједница штитити и чувати све српске светиње? Свакако не. И до сада их нису чували, ни сачували. И до сада је примењиван селективан приступ. Такав приступ се најављује и након дефинисања коначног статуса. Каква судбина тада чека већину наших цркава и манастира, може се лако претпоставити, имајући у виду досадашње, не само шестогодишње, него вишедеценијско, па и вишевековно искуство суживота са Шиптарима.

Део Извештаја г. Ејдеа који се односи на заштиту српске баштине, у сваком случају, изобилује мноштвом израза „треба“ и „мора“. Колика је раздаљина између „треба“ и материјализације таквог предлога, Срби веома добро знају, зато се и предлози г. Ејдеа примају са великом резервом.

Октобар 2005.

Архимандрит Симеон