Хорепископ Наум: Јунаци Великог рата су слава и похвала свих српских поколења

У наредном прилогу доносимо излагање Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г. Г. Наума на Академији одржаној на Гучеву 3. 9. 2022. поводом 108. годишњице Гучевске битке.

 

 

 

 

 

Јунаци Великог рата су слава и похвала свих српских поколења

 

Часни и преподобни оци, преподобне матере монахиње, драга браћо и сестре, љубав према Богу и роду сабрала нас је данас на овом светом месту да одамо дужну захвалност и поклоњење српским војницима, који су положили своје животе за веру и отаџбину у Гучевској бици, једној од највећих битака српске војске у Првом светском рату. Литијом, парастосом и овом свечаном Академијом желимо да сачувамо успомену на наше велике претке из времена нашег најдубљег бола и уједно највеће жртве. Нека Господ учесницима Академије подари мудру реч на корист слушалаца, награди труд свих учесника литије и благослови све вас који сте данас дошли на Гучево да се поклоните сенима српских војника и њиховим бесмртним делима.

Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија. У том сукобу апокалиптичних размера, секира смрти скресала је на народном дрвету скоро трећину плодних грана.  Остало је, истина, окађено тамјаном љубави према Богу и роду, заливено капима крви и суза, очишћено вером у светост жртве.  Мирис тог небеског тамјана се и данас шири Србијом и шириће се до краја света и века. Народно дрво натопљено крвљу и сузама пустило је многобројне нове плодне гране у миру и слободи.

Српски јунаци Велико рата, те велике и страшне српске епопеје, посечени су секиром неправде у борби за правду свога христоносног народа, за два света начела у свим великим српским борбама од Косова до Кошара, тј. за Крст часни и слободу златну. Зато их је рука историје ставила у исту раван са косовским витезовима. Жртвујући своје животе у борби за истину и правду Божију, жртвовали су највеће што су имали и могли, и – победили. Њихова жртва постала је Србима звезда водиља на путу живота и занавек је уткана у националну свест и идентитет. Њихова имена записао је Господ у књигу живота и постала су слава и похвала свих српских поколења. Њихову љубав Христос назва највећом јер су положили живот за крстоносни народ свој и светињу вере. Живели су за ту светињу те су кадри били за њу и умрети. Тиме су јасно засведочили да су и они испунили светосавско Јеванђеље, које гласи: „Све за Христа, Христа ни зашта“, и да су се прилепили к Царству Небеском, као некада Свети Кнез Лазар са својим витезовима на Косову и Карађорђе са својим устаницима. И они су, као и сви прави Срби, свето-лазаревски завет учинили душом своје душе, срцем свога срца, зеницом свога ока. У њему су се родили, у њему су живели, у њему су и умрли. Захваљујући таквим Србима, ми постојимо и опстајемо као православни народ. Њиховим молитвама Господ нас чува од пропасти.

Српски војници Великог рата су Србију доживљавали као светињу која чува Веру Православну и збор деце Божје, цркве и манастире, кивоте и стратишта, крв мученика и сузе народне, умотворине и рукотворине, традицију и историју, културу и обичаје, гробове и колевке, поља и домове српске. Знали су сви, и мали и велики, и они у господским оделима и они у гуњу и опанку, да је Србија светиња сазидана од мученичких костију у којој се име Божије слави и благосиља и мислима, и речима и делима. Знали су да ће одбранити отаџбину од много јачег непријатеља ако најпре одбране себе од греха и ђавола и ако сву наду положе на Бога, који кроз свете пророке своје рече: „Мој је рат. Ја сам Господ над војскама. Ако извршујете заповести Моје и држите у светињи име Моје, ја ћу ратовати место вас“.

Наоружавши се овим знањем, вером у правду Божју и молитвом, храбро су ступали у борбу са много јачим непријатељем и побеђивали. Овде је корисно изнети молитву командира у биткама десетковане српске чете, капетана Радомира Цвијовића, који је добио наређење које се не даје често, да са својим војницима  нападне многобројнији бугарски батаљон и жртвује се, како би остали преживели. Овако се капетан пред битку молио Богу:

„Велики Оче свију људи, молим Ти се спаси и сачувај моје војнике. Помози им у овој мрачној ноћи и у невољи. Њихов пород и њихове њиве чекају да се живи врате. Буди нам милостив као што си увек био, јер ми нисмо ушли у рат да отимамо и пљачкамо туђе, него да бранимо своја села и своје куће које су нам дедови оставили. Покажи нам пут правде и победе, пут славе и части. Благословено име Твоје, Господе, на вијеки вијеков! Амин!“

Ова молитва речито говори о српском војнику. Бог је услишио молитву капетана те је малена српска чета нагнала у бекство велики бугарски батаљон. Услишио је Бог и вапајну молитву целог смиреног српског народа, те су Срби нагнали у бекство свог надменог непријатеља који га је осудио на смрт и истребљење и који је рачунао да ће у свом моћном налету „доручковати на Дрини, ручати на Церу, а вечерати у Нишу“. Цена слободе је била огромна: око 1200 000 изгинулих, „читаве дивизије“  тешких инвалида,  око 500.000 сирочади остало је без храниоца.

Ова огромна војска српских мученика преселила се у светлост Небеске Србије јер је пострадала за правду Христову. Зато њихови гробови нису обичне хумке него света места. Гучево је једно од њих, један од многобројних ћивота који чува мошти једне бригаде српских мученика пострадалих у Великом рату, бригаде од Бога прослављене небеском светлошћу која је дуго после крваве битке блистала на голом врху Гучева, спрженог топовским пројектилима, како засведочише стари Подрињци. Гучево је од тада света планина и огромна животворна гробница, један од многобројних жртвеника српског народа, и још једна морална победа српског народа кроз драговољну смрт за веру и отечество, српску славу, част и име.

Гучево је нова српска Голгота, нова рана Христова, јер Христос кроз хришћане увек изнова и изнова страда. Гучевском раном допунили смо оно што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква (уп. Кол. 1, 24), хвалећи се са апостолом Павлом: „Ја ране Господа Исуса на свом телу носим“ (Кол. 1, 24), и само се Крстом Господњим поносим! (уп. Гал. 6, 14). На Гучеву су народна уста још једном изрекла:

”Крст носити нама је суђено,

страшне борбе с’ својим и с’ туђином.

Тежак вијенац, ал’ је воће слатко.

Васкрсења не бива без смрти.”

Знали смо, наиме, да је Крст велики дар Божји и печат изабраности сваког хришћанског народа и сваког хришћанина јер „сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим. 3, 12), тј. страдаће овде на земљи, а ко са Господом страда, с Њим ће се и прославити, јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (уп. Рим. 8,17).

Ову славу задобили су на небу гучевски јунаци и сви српски војници Великог рата. Њима се дивимо и њима се поносимо. Њиховим сенима се данас поклањамо. Њима су се дивили и припадници других народа. Тако норвешки пуковник Карстен Ангел  1915. пише:

„Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Тако су други говорили о нашим прецима. Да ли исто могу да кажу и за нас, данашње Србе?

Како стоји сада Србадија?

Како стоји вјера у Србаља?

Јесу л Срби кано што су били?

Са тугом можемо и морамо рећи:

Нису Срби кано што су били.

Лошији су него пред Косовом,

На зло су се свако измјенили.

Свуд се црни црно безакоње.

Да, свуд се црни јерес, чедоморство, блуд, прељуба, среброљубље, издаја Косова и Метохије. Ово су највеће ране које Господу данас задајемо, а тиме и нашим светим прецима. У задњих 70 година убили смо преко десет милиона сопствене нерођене деце. Тај број је десет пута већи од броја српских војника пострадалих од непријатеља у Великом рату. Убијамо и душу и тело срамним телевизијским  програмима и многим срамним страстима. Ми смо сами себи највећи непријатељи. Поћорек је данас у нашим душама.

Излаз из овог пакленог стања је само један – лично и свенародно покајање. То је једини програм нашег васкрсења. Не сваљујмо кривицу на друге и не осуђујмо друге. Нека свако себе сматра највећим грешником и нека плаче над собом. Сузама за себе нека придода сузе за сваког Србина који греши, јер смо сви повезани жилама љубави у Телу Христовом које је Црква. Сви смо криви за све и сваки пред свима. Сузе покајања очистиће душу сваког Србина и српску народну душу те ће она заблистати небеском лепотом.

Сузе покајања, чисту веру и чист живот желе да виде код својих потомака и српски јунаци Великог рата. То је злато којим се отплаћује и дуг према њима. Отплаћујмо тај дуг да нас Господ, на њихову тужбу, шибом рата поново не истуче.

О Господе преблаги, даруј нам покајање, чисту веру и чист живот, јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Светлости! Даруј нам да увек будемо народ Твој и да отплаћујемо свој дуг према нашим прецима.

Упокој Господе све гучевске јунаке и оне многомилионе жртве од Косова до Кошара, који се принесоше за правду Твоју и истину Твоју, за веру и слободу. Амин.