Амфилохије – постаје „Поглавар“ Црногорске Цркве?

Пред свима нама лебди сабласно питање: Да ли јануара 2010. Светосавски трон Српске Цркве није предат латиноумном Амфилохију/Ристу Радовићу из Мораче – него Иринеју Гавриловићу, провереном „кадру“ из времена најчвршће Брозове диктатуре и контроле Епископата Српске Цркве – управо зато што му је намењена мисија формирања Православне Цркве у Црној Гори?

(нови „лепршави“ одговор овај пут не треба очекивати ни од квази-експерта Џомића)

РЕАГОВАЊЕ НА ТЕКСТ РАЈА ВОЈИНОВИЋА 
објављен у броју 39. од 14. јула 2011. у Српским новинама, под насловом „Њихов проблем с црквом је нерјешив“

У српским гласилима у Црној Гори, какве су „Српске новине“, аутори текстова исказују вјеру у непоколебљиво држање Митрополита Амфилохија и његовог свештенства идентификујући њих са истинском непобједивом Црквом Христовом – коју „ни врата пакла неће надвладати“. Какав очај има да наступи кад се докаже супротно – тешко је и мислити. У том смислу, покушао сам да реагујем слањем текста као писма читаоца и да укажем на нужну корекцију таквог става, као и потребу поузданог оснивања, темељења властите вјере и нужног ограђивања истине од слабости људских и пролазних историјских епизода.

У овом тексту из „Српских новина“, чини се да је дошло до олаког изједначавања властите наде да клир СПЦ-а у ЦГ неће подлећи под притиском власти за стварањем аутокефалије, и чврстог обећања Господњег да ни врата ада неће надвладати Цркву коју је Он основао. Зашто мислим да је олако и поједностављено? Просто зато што се истинска слика те непобједиве Заручнице Христове, чисте Невјесте која је убијелила своје свадбено рухо мученичком и исповједничком крвљу, прије свега налази у Царству небеском, и то је она константна непобједива торжествујућа Црква. Ова пак, на земљи, војујућа Црква, иако посједује кључ од рајских врата у својим њедрима,  не даје  апсолутну гаранцију спасења зарад само пуког припадања истој кад су у питању њени чланови (макар то били и клирици) – било да су то локалне скупине или појединци – нити се до краја века може знати ко ће све посегнути за њим и коме ће све од оних у Цркви та врата бити отворена – „од тога су у гробу кључеви“, како каже Његош. Добар пример да црквена организација цијелих крајева земаљских може отпасти и не мора бити Црква Божија, већ црква лукавих или црква блудница, је и западна папистичко-интернационална и политичко-црквена организација или псевдоцрква тзв. Римо-католичка „црква“, а уз њу и многе либералне протестантске „цркве“ – у којима су одавно жене бискупи, и у којима је могуће склапати истополне бракове под видом некаквих скарадних свештенорадњи.

Сходно томе, цијели наново актуелизовани проблем око поновних притисака за стварање Монтенегринске аутокефалије, конкретно значи само једно –  како ће се до краја држати надлежни епископ централне епархије Српске Цркве у Црној Гори – митрополит Амфилохије, и њему лојално свештенство?

Ако актуелни епископ остаје „непоправљиви“ светосавац, истинољубац и екуменизмом несмућени православац, који није спреман ни по цијену насилног свргавања с трона, прогона, монтираних процеса, утамничења, на крају ни по цијену прикривене физичке ликвидације (како је, за савремени примјер постојаности, скончао Патријарх-мученик Варнава, кога су отровали због његовог непоколебљивог отпора конкордату – тј. како је он то сам називао, ширењу „Црне интернационале“), тада овај архијереј остаје дио истинске Цркве Божије – пастир добри који полаже живот свој за овце своје.

У противном, ако поклекне под притиском да она, Митрополија, постане продужена, сакрализована рука глобалистичког пројекта лажног, антисрпског, монтенегристичког национализма – она престаје бити Црква Божија и постаје црква лукавих, црква блудница.

Дакле, Цркве Божије има са или без Црне Горе и Црногораца, она о њима не зависи, већ би они морали да се, уз јеванђеоско одрицање од себе, прицијепе овом спасоносном организму.

Наравно, онима који траже аутокефалију није до Цркве, они су нераскидива нит оних који су ступили након 1945. год. у отворено агресивно богоборство (прво убијањем свештеника и самог митрополита црногорско-приморског Јоаникија, а затим врбовањем и инсталирањем најамника у редове СПЦ).

На  концу они су били и остали атеисти, мијењајући само методологију рада. Данас је Црква за њих средство манипулацијe лаковјернима и колебљивима – чију савјест би требало успавати и умртвити лажним проповједима које би се чуле са опогањеног олтара.

Лаковјерни не могу бити истински хришћани и тешко њима у онај дан и за своја незнања, јер се од свих тражи голубија безазленост али и мудрост змије.

Пројекат аутокефалије, у задње дане одређен за политички приоритет на партиском конгресу декларисаних атеиста (које предводе транзициони профитери, о којима не треба трошити ријечи), по својој природи може бити само оно најгоре – поред тога што је политички и антисрпски, он је и искључиво антиправославни, антисветосавски, филопапистички, екуменистички, унијатски и екумено-фанариотски, заправо једино у овој сфери он може наћи своје мјесто.

Пут у Небески Јерусалим је само један, а особно за овај простор то је искључиво пут светога Саве и светог Кнеза Лазара, као узорних примјера борбе за своју спасоносну вјеру. Сам свети Сава  је, у условима када се чинило да је Православље поражено услед дивљачке најезде псевдохришћана са Запада  тзв. Крсташа и њиховим разарењем и освајањем Константинопоља, чинио све да што чвршће веже свој народ за једину истинску вјеру православну, истовремено удаљавајући га од силе у експанзији јересо-шизматичног латинства. То исто чинио је и свети Кнез Лазар, врлински следујући за светим Савом, пружајући отпор доминантној сили свог времена – надирајућој исламској отоманској империји. Својом крвљу и крвљу својих витезова оцртао је  границу између свете дужности и пропадљивих, приземних компромиса, којима се на кратак рок осигуравају личне привилегије – али се дугорочно губи цијели народ, тргујући његовим светињама (вјером, језиком, прошлошћу, слободом – гурајући народ у неприродне и непријатељске вјерске, политичке и војне савезе).

Да ли ће актуелни владика, митрополит Амфилохије остати на том светосавском и светолазаревском путу видјеће се. Ако ли не, већ се огласи новим поглаваром, нове Помјесне цркве фанариотске екумене, и стави на главу бијелу пану – знајте да је тај отпао од Цркве Божије. Тада у храмове гдје се он помиње и који су под његовом влашћу не идите, тада ће ваши домови постати храмови, у њих позивајте само провјерене свештенослужитеље, који одбаце ово поганско безумље.

Митрополит је и до сада испољавао чудне склоности. Био је привржен богослужбеној реформи у крилу СПЦ-а, што је узбуњујуће новотарство. Надаље, и сам је уклонио одредницу Српска из званичног назива Православне цркве у Црној Гори. Напослетку, учествовао је у срамном свргавању косовског мученика и исповједника владике Артемија, којег је филопапистичка врхушка СПЦ лажно оптужила за проневјеру епархијског новца, скривајући иза тога своје услуге према западним моћницима и марионетском режиму у Београду. Стога се не треба изненађивати чак и решењима која ће на мала врата увести аутокефалију – као што је скорашњи предлог руског митрополита Илариона Алфејева, да у Црној Гори треба формирати аутономну црквену организавију, конфедерализовањем СПЦ-а.

Било како било, пред митрополитом је највећи испит у цијелој његовој служби, хоће ли га положити, остаје питањe. Уколико на било који начин угрози јединство СПЦ, рушећи постојећи поредак увођењем нове аутономије или аутокефалије – порушио и њега Господ.

Андрија Ракочевић дипл. инг. арх.
из Мојковца, тренуто борави у Херцег Новом, Црна Гора