АПЕЛ ЗА ПОМОЋ

 У условимa прогона у којима живи и ради, у непрекидним нападима, претњама, клеветањима, ружењима, којима су свакодневно изложени, како Епископ Артемије тако и његово верно монаштво, Епархија рашко-призренска у егзилу покушава да у тешким спољашњим околностима постепено васпостави основнe поставке свога деловања.

Удар екумениста, у лицу Патријарха Иринеја и (ротирајућих) чланова Синода, као и њихових истомишљеника, био је немилосрдан. Тако је почело у првој половини фебруара 2010 (да не идемо овом приликом даље у прошлост), тако се наставило током читаве године, још суровије и бруталније окончана је 2010. година.

Нема више никакве сумње да је анти-папизам и анти-екуменизам у Српској Цркви мета најжешћег прогона од стране фило-папистичких и екуменистичких Епископа.

Као што нема никакве сумње да је овако брутално протеривање Епископа рашко-призренског са своје катедре, као и монаха његових духовних чада из својих манастира, одлучујуће детерминисанo чињеницом (поред постојања још неких других момената) да је Епископ Артемије један од првих потписника Исповедања Вере против Екуменизма, објављеног 2009. године.

Позната је чињеница да је Цариградски Патријарх Вартоломеј убрзо након објављивања Исповедања Вере против Екуменизма тражио од Архиепископа Атинског да покажњава и разрачуна се са потписницима Исповедања Вере у Грчкој Цркви. Али, услед снажног отпора једног дела Јерархије Грчке Цркве тај прогон је спречен.

Нема, такође, никакве сумње да је тај захтев стигао и до Србије. Тиме се само може објаснити и схватити позадина бесомучног прогона и неконтролисаног изливања гнева од стране јеретичких Епископа екумениста. Толико мржње, толико клевета, толико ненависти, толико неистина, и што је још важније – лакоћа и опуштеност са којом је све то чињено, не могу се сусрести ни у световној сфери, у сфери политике и профаних односа.

И сасвим је сигурно да главни мотиви прогона нису политичке природе; политички разлози су ипак у другом плану. Оно што је могло да покрене на толику беспризорност поменуте Епископе превасходно су разлози црквено-теолошке природе, тј. верска убеђења Епископа Артемија и оних који га следе.

Постојање политичких разлога стицајем околности се поклопило са овим основним мотивом и покретачем прогона – верским убеђењима, тј. неодступним и доследним ставом према савременој јереси Екуменизма и њених носилаца, пре свега у епископском чину, као и према неразумном и ничим оправданом настојању на зближавању са Ватиканом и римским Понтифексом.

Јер свака јерес има своје носиоце – углавном су то бивали, нажалост, Епископи – тако да и данашња (све)јерес Екуменизма има своје протагонисте и носиоце, који се више и не крију, него „откривене главе” проповедају јеретичка учења, покушавајући да то наметну и црквеној пуноћи.

Све то довело је до бруталног прогона који је Патријарх Иринеј започео одмах након постављења на своју нову дужност, када није оклевао да на основу лажних оптужби, лажних кривичних пријава и монтираних процеса, уз свесрдну помоћ и подршку световних власти и њених органа, организује и лишавање слободе оних који су им сметали.

Епархија рашко-призренска у егзилу мора наставити своју мисију, коју је и до сада вршила, мора, пре свега, истрајавати на сведочењу и очувању истините Вере од сваког кварења и новачења, које спроводе и намећу јеретички Епископи екуменисти.

То се мора (и пре свега) чинити и у данашњим условима бруталног гоњења и непрекидних претњи даљим казнама, прогонима, лишавањима слободе.

У том смислу Епархија рашко-призренска у егзилу апелује на верна чеда Православне Цркве, пре свега Православне Србе у отаџбини и расејању, да, према својој моћи и љубави за очување Истините Вере, својим прилозима допринесу и помогну васпостављању стабилнијег функционисања Епархије рашко-призренске у егзилу, у даљем вршењу своје мисије, у условима када је Права Вера угрожена и подвргнута разним новачењима од стране носилаца савремене (све)јереси екуменизма.