Почетна / АУТОРИ / Архимандрит Симеон / Архим. Симеон: Митрополит Амфилохије за Ромфеу

Архим. Симеон: Митрополит Амфилохије за Ромфеу

Грчка агенција Ромфеа објавила је пре 15-ак дана (25. фебруара) интервју са једним од „Тријумвирата“ – Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем. Интервју је обавио уредник агенције Ромфеа г. Емилије Полигенис током заседања Међуправославне Припремне Комисије у Шамбезију.

Очекивали смо да ће неко од расположивих Гајогајића, Дејанристића и сл. похитати да „понаши“ овај „смарагд“ од мисли, идеја, порука, „чињеница“, запажања, знања итд, и да га предочи нашој јавности као богато и скупоцено „јестиво“.

У међувремену у грчкој јавности огласио се и Преосвећени Митрополит Пирејски Серафим, будући да је у поменутом интервјуу од стране Митрополита Амфилохија био директно прозван, и лукаво и неправедно оптужен-оклеветан за мешање у унутрашње ствари Српске Цркве.

Навикао је, изгледа, Високопреосвећени Амфилохије, у својој кући (Српској Цркви) да већ годинама може да чини шта хоће – гази каноне, подноси лажне кривичне пријаве, шири неистине и уноси забуну, прети и застрашује, да квари Веру од Отаца нам предану… и да притом оптужује по слободном нахођењу кога хоће и како хоће, за најразличитије, измишљене и недосањане кривице и недела, а да за то не претрпи никакве последице, него напротив, да и даље остане у части и уважавању какви приличе „сердарима и војводама“. Навикао, па се залетео…

Митрополит Пирејски, како изгледа, није сматрао да „ради мира у Цркви“ треба да попусти пред овако суровим и безочним јавним насртајем на своју личност и, пре свега, на архијерејско достојанство, те је 1. марта објавио Саопштење којим одговара на грубе и неистините оптужбе, упућујући још једном критичаре на чињенице које непобитно сведоче истину.

Имајући, дакле, у виду да нашој јавности није предочен поменути интервју Митрополита Амфилохија, и сматрајући да је, ради бољег разумевања одговора Митрополита Пирејског, потребно стећи макар делимичан увид у речено у интервјуу, изнећемо најпре основне идеје пласиране путем истога.

Српска јавност не би требало да буде изненађена реченим, јер је до сада, током протеклих година, имала доста прилика да упозна, кроз јавну делатност, поменуту личност.

Премда, остаје нада и потреба да се цео интервју за Ромфеу предочи српској јавности, како би се она упознала са „јунаштвом“, са којим се наступа „на страни“.

shara2

Интервју, који се састоји од девет питања, својим највећим делом посвећен је Преосвећеном Епископу Артемију (и, неизбежно, нашој маленкости).

С обзиром да се Митрополит Пирејски у своме Саопштењу осврнуо само на део који се односи на Српску Цркву, и ми ћемо се задржати у тим оквирима (укупно седам од девет питања).

Након кратког уводног дела који се формално односи на заседање Међуправославне Комисије у Шамбезију, одмах се прелази на питање писма подршке које је Митрополит Пирејски 7. фебруара 2011. упутио Епископу Артемију.

И одмах на самом почетку Митрополит Амфилохије оптужује Пирејског Серафима за „мешање у унутрашње ствари СПЦ“. И додаје да је требало да пита Свети Синод и њих, Архијереје који знају грчки, о чему се ради, као што их је и прошле године послушао када се радило о нашем „случају“. Да би му они „објаснили“, очигледно, како стоје ствари, и дали му „упутства“ како треба да поступа. Изгледа, није добро када размишља сам својом главом, и доноси самостално одлуке; ту су „тутори“ и „патрони“, који наступају са позиција ауторитета који имају апсолутни монопол над истином, и једино се њихова „истина“, поручују, може сматрати аутентичном и веродостојном. То не извире, међутим, из еванђелског духа. А из кога онда? Да ли из полицијског, удбашког…?

Није ли слично било и са Епископом Артемијем, коме су се исти, „Архијереји који знају грчки“, безочно мешали у Епархију, наметали му годинама своја решења у управљању и руковођењу Епархијом, мешали у његове духовне односе са његовим духовним чадима, и у односе његових монаха једних са другима… – ствари које су апсолутно недопустиве и забрањене свештеним Канонима, и колико неприхватљиве у духовном животу, толико показују и основно, елементарно, не само непознавање, него и одсуство постојања сваког искуства и „укуса“ о истинском, аутентичном, непатвореном, нелицемерном, не-калкулантском, не-манипулаторском, не-шпекулантском духовном животу, молитви, подвижништву, врлинама… – у своме личном постојању и бивствовању, а утолико пре у духовном руковођењу других душа, и њиховом увођењу у свештене тајне Вере и живота по Христу, и вођењу путем спасења ка истинском и тихом пристаништу Христовог Царства, дарујући им притом, по неумитном и неизмењивом духовном Закону – спокој, тишину, мир, радост, надвладавање у борби са страстима и личним гресима, израстање у новога човека сазданога по Христу „у праведности и светости истине“, уз истовремено одбацивање „старога човека који пропада у жељама варљивим“ (Еф. 4, 22, 24)… – још у овом животу, на земљи, који проводимо у варљивом телу и похоти очију (1. Јн, 2, 16), и пре Другог Доласка Онога који је „Први и Последњи и Живи“ (Откр. 2, 18-19) „на облаку лаком“.

Неизбрисиво је из сећања безобзирно, безочно, бесрамно, безаконо, полицијско рекли бисмо, апсолутистичко, инквизиторско, тиранско и дикаторско дугогодишње вршљање и роварење бившег Епископа банатског, а затим херцеговачког, па Администратора жичког, итд, који данас нажалост многе више подсећа на „олупину“, по Епархији рашко-призренској, уз неконтролисано клеветање надлежног Епископа, и наше маленкости, подбуњивања монаштва и свештенства против надлежне Епархијске управе, уношење смутње у клир и верни народ, кварења духовног живота и поретка у Епархији рашко-призренској…

Његово понашање – да ли би се могло назвати духовним? Његов живот – да ли би се могао назвати еванђелским? Његови принципи – да ли би се могли назвати светосавским? Или пре – полицијским, удбашким, уходничким…? Што не значи да није имао следбенике; итекако их је имао. И хвала Богу. Његово понашање било је усмерено на разарање основних принципа и поставки монашког живота, што значи заправо еванђелског живота – које је надлежни Епископ Артемије уградио, поставио и непрекидно учвршћивао, у темеље функционисања Епархије рашко-призренске – онако како су они изражени Предањем Цркве (видети рецимо Светогорски Томос из 1341. године).

У свом одговору Митрополит Пирејски се, међутим, „на посрамљење својих критичара“, осврће на те догађаје од пре годину дана, када је послушао гласове који су долазили из Синода СПЦ, подсећајући у писму да је све било заправо сасвим супротно од онога како су му тврдили „Архијереји који знају грчки“ (по Његошевој – „спуштавах се ја на Ваше уже, умало се уже не претрже, од тада смо виши пријатељи…“).

Али, Митрополит Амфилохије се не задржава само на прекорима и оптужбама, него прелази у неку врсту јавних претњи, најављујући да ће Београдска Патријаршија због „мешања у унутрашње ствари Српске Цркве“ деловати и према Синоду Грчке Цркве и према Митрополиту Пирејском, додајући да ће се они ускоро сусрести са Архиепископом Грчким Јеронимом „да му објасне о чему се ради“.

Заокружујући наведену целину Митрополит Амфилохије поручује Грцима да треба да знају да „ако је неко волео брата Артемија, то смо ми, ми смо браћа већ 60 година и свагда смо се узајамно помагали, а изнад свега имамо заједничког оца светога Јустина Поповића“.

Зна добро Високопреосвећени Митрополит да је већ одавно свима видљиво да у њима љубави, поготово према „брату Артемију“, нема, јер сви већ годинама виде само мржњу. И да би му Грци зато врло лако могли пребацити да „који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслепи очи“ (1. Јн. 2, 11), те да су стога и његове речи неверодостојне и неубедљиве. Стога и хита да објави наглас свету како они воле „брата Артемија“, и да му све то заправо раде из „љубави“! Интересантно је овде приметити да прељубник кога су поставили на трон Епископа рашко-призренских (заправо вук у овчијој кожи – Мт. 7, 15) у својим „беседама“ и „поукама“ већ годинама прича највише о љубави! Један од „најубитачнијих“ таквих примера био је на слави Епископа Артемија за светог Николу 2009. године, када је у својој „беседи“ говорио о љубави, наглашавајући притом љубав према Епископу Артемију. Толику количину лицемерја, на којој би му позавидели чак и фарисеји који су хладнокрвно издали Христа, многи присутни тешко су поднели стоички, једва се одржавши на ногама. То лицемерје данас тежи да преплави Епархију рашко-призренску, да се увуче у сваки манастир, да се наметне у свакој парохији, да се упуже у сваки дом, да наметне себе као образац смирења, побожности, врлине, послушности Цркви, због којег ће свако уколико га не призна за таквог, и не саобрази се у личном животу њему, претрпети, од „смиреног и побожног“, гоњење и прогон из Епархије.

Као што такође одлично зна Високопреосвећени Митрополит да је та „прича“ о „заједничком оцу светом Јустину Поповићу“ увек добро пролазила у Грчкој (и не само у Грчкој), и да је већ деценијама доносила жељене плодове. Али је ипак само „прича“, која је услед безбројног, непрегледног, неуморног, незаустављивог… (чак и медији то нештедимице понављају годинама и годинама! и промовишу ученике оца Јустина! и приказују о. Јустина у позитивном светлу! како је дошло до такве промене? па он је деценијама био под полицијском присмотром, под персоналним праћењем – наравно дискретним и не лако препознатљивим, под строгом контролом, чак му је и кретање било ограничено, и боравак у Београду, утолико пре јавна реч у Београду…; како је затим дошло до таквих промена, да његови „ученици“ слободно делују, живе, говоре, проповедају… у Београду? и да буду чак похвално представљани као његови ученици?) понављања, прихваћена као „стварност“.

А о тој „љубави“ према „брату Артемију“ и то баш са „њихове“ стране, доста је до сада и говорено и писано, те се нећемо на томе задржавати.

shara2

Преносећи фокус затим на Епископа Артемија, наглашава да у његовом случају „нико до сада није говорио о питањима папизма, екуменизма, и др“.

„Основни проблем било је“, истиче Митр. Амфилохије „питање финансијског пословања“(!).

Вешто се креће Митрополит Амфилохије у водама „завођења за Голеш планину“. Сада је главни труд избрисати из свести људи оно што је свима јасно и видљиво, борбу против екуменизма, папизма и осталих јереси, од стране Епископа Артемија, и свих оних који га следе и слушају, у којима они, међутим, уживају и пливају као риба у води. Што им треба неки Артемије који ће их изобличавати због тога! Уклонимо га, да отворимо пут Папи, и зацарењу других јереси у Србији!

Улазећи, затим, подробније у објашњавање „питања финансија“, наводи да је „Свети Синод много пута тражио да се изврши контрола, и оба пута када смо покушали избацио нас је, јер сам и ја учествовао у Комисији“.

Колико је само неистина у овој краткој изјави! Можемо ли рећи да се овај човек Бога боји и људи стиди? Какво многократно тражење, то су фантазмагорије осведочених гонитеља, који су узурпирали Синод, поистоветили се са њиме, по оној „Држава-Синод то сам ја (или, то смо ми)“! Какво избацивање, човек сањари и говори по „сопственом надахнућу“, како их је добро прозрео и окарактерисао Митрополит Пирејски! Манипулације, приче и причице, обмањивање, итд, то је репертоар који се, изгледа, може и треба очекивати од овога човека. Ко ће му још веровати?

Г-н Јевтић упорно инсистира на постојању три Комисије, Митрополит Амфилохије на две, остаје да видимо да ли ће и како ће лицитирати остали (актери) када се укаже нова потреба.

Доста речи у интервјуу је потрошено да се објасни како Епископ Артемије продаје црквену имовину Шиптарима, и у прилог томе је, на прилично дечачки, наиван, начин (како мање-више звучи читав интервју) представљен пример продаје једног локала у Ђаковици.

Треба, међутим, овде истаћи да никакве злоупотребе када је у питању Ђаковица није било, нити је нанета било каква штета Цркви, нити црквеним ни народним интересима. Напротив, то је био мудар, и далекосежно промишљен, државнички и користан потез, који је Епископ Артемије начинио „побуђен и вођен бригом за очување Косова и Метохије у саставу државе Србије, као и Срба на Косову и Метохији“. То је „заправо био прави чин употребе наведеног простора и његово стављање у функцију служења интересу српског народа, због чега је, у крајњој линији, својевремено и донета Одлука … да се локал додели Епархији“ (Епископ Артемије 2007. године у анализи-елаборату упућеном Светом Синоду, где објашњава историјат, суштину и значај овога чина).

Знао је г-н Амфилохије врло добро историјат и карактер поменутог случаја, да из њега није проистекла никаква штета за српски народ и Српску Цркву, напротив. Али, није ли управо због тога тај случај постао толика мета напада, манипулације и злоупотреба од стране Синодалаца? Као што су уосталом и многе друге одлуке, потези и чињења Епископа Артемија, који су били управљени на корист и добробит Косова и Метохије, Српства, српског народа, Српске Цркве, монаштва… били мета напада, осуда, поништавања, измена, итд, од стране Тријумвирата (и њихових следбеника, увек).

Плетење (паукових) мрежа по „питању финансија“ се наставља и у даљем току интервјуа.

„Ма, било је јасно(!) да је постојала злоупотреба великог новца…“ [заиста, непобитан аргумент износи Митрополит Амф. – „било је јасно(!)“; али, његови „аргументи“ зар су некада били другачији? зар су икада били јачи од празних речи и од лиске на ветру? праћени увек (умилним) осмесима и слаткоречивим фразама; и никада више од тога; да ли ће само по томе остати упамћен? и умало да нас убеди! али, многе је и убедио! да ли је зато и „дошао“?]

Дечачки наивно и детињасто звучи патетична теорија лансирана пре неког времена (2009) о тобожњем притиску Стејт Департмента на два позната српска Јерарха, претњом за изручење Хагу, који су се тада, ето, уплашили и од тада тек почели да уводе неке промене у живот Цркве, започели богослужбене реформе, итд. Скоро да подсећа на сценарио (Холивудски?). И све то праћено плетењем похвала и хвалоспева за дотадашње „највеће браниоце Православља“, и ламентирањем због промена, итд.

Није ли ова фантазмагорички сањалачка и слаткаста теорија (која претендује да постане митска?) заправо утемељена на произвољностима и импровизацијама, којима иначе изобилује и врви текст који је промовише (http://www.srpskilist.net/gledista/kosovo-i-metohija-u-danasnjoj-srbiji)?

Слична ламентирања над Величинама које су скренуле са правога пута, уз позивања да се врате на пут са кога су скренули(!), навикли смо да нас засипају са сајта www.borbazaveru.com, посебно из текстова г-на В. Димитријевића, уз навођење бескрајних цитата Славних, и ишчекивања повратка (нама?).

Скоро увредљиво звучи навођење цитата „Владике Атанасија Јевтића“ и „Патријарха Иринеја“ (говор у Бечу, септембра 2010) за мото „Отвореног писма угледних српских интелектуалаца…“ (http://borbazaveru.info/content/view/3025/1/) и „Обраћања групе угледних српских интелектуалаца…“ (http://borbazaveru.info/content/view/3153/1/), којима се као покушава стати у одбрану Епископа Артемија. Узимање речи уништитеља (сатрапа)  за кредо, у тексту у коме се брани жртва, како може поднети савест!?

И наставља Митрополит Амфилохије наводећи, између осталог, нека тобожња 4 милиона долара узетих од Вашингтона (теорија коју је „лансирао“ званичним дописом Синоду Епископ аустралијски Добријевић, без навођења иједног доказа! о, како су испреплетени сви ти путеви! да ли су све то само случајности? или их повезују професионалне „оперативне везе“? Епископ Артемије је, иначе, и на ту клевету одговорио писмено Светом Синоду, али никада затим није добио било какво повратно обавештење о случају и даљем ставу; али, ево, видимо да се тај „случај“ чува у „у рукаву“ и потеже по нахођењу; нису битни докази, нису битне чињенице, не траже они одговоре од Артемија – нити су их икада тражили; и одговори који су стизали су запостављани, пренебрегавани, ниподаштавани, или чак и цепани – у изливима највећег беса и јарости; то је био једини и „ефикасни“ аргумент који су имали против чињеница и истине – наочиглед целога Сабора; да би се, вероватно, што више омаловажио Епископ Артемије – битно је изгледа, да се „мрежа“ распростре, да се „посао“ обавља…), да би заокружио одговор на пето питање речима: „Артемије је, драги мој Емилије, одбио да сарађује са Српском Црквом и са Јерархијом“!

Кратко и јасно! Ко може да не поверује овако убедљивим речима и силини, као и обично, аргумената? Не фасцинира толико безочност у клеветању, колико лакоћа, опуштеност и спремност са којом се све то чини! Како то тече, просто „природно“!

Говорећи о узроцима „оваквога“ понашања Епископа Артемија, Митрополит Амфилохије наводи „комплекс Наполеона“, уз то и „старост“, да би се затим поново вратио на „финансије“, и поменувши Медлин Олбрајт и Била Клинтона, устврдио да је Епископ Артемије и од њих узимао милионе!

Аферим! Станите мало, када ће Ваши милиони доћи на ред? Када ће милиони евра са којима оперише манастир Дечани, како се чује, доћи на ред?

„У суштини ми Артемија нисмо казнили, него смо га помогли… и за мене би било изванредно да ме пошаљу у један манастир, да се одморим и да се на миру молим Богу“!

Да ли је ово само добро и искусно спиновање јавности, или лицемерје, или…? И да ли је ово први пут да се из ових Високопреосвећених уста учимо професионалним методама спиновања? Не, очигледно да није, знамо се ми одавно!

Приближавајући се крају интервјуа нижу се нове оптужбе: „Артемије ствара сопствену Светосавску Цркву, како је он назива“!

Грцима се, дакле, представља да Епископ Артемије обзнањује како ствара „сопствену Светосавску Цркву“! А познато је да Епископ Артемије не само што то никада није устврдио, него је напротив све такве оптужбе увек децидно одбацивао! Не тражите истину у интервјуу и речима Митрополита Амфилохија, јер она тамо не обитава.

Нешто слично имали смо и прошле године у интервјуу г-на Јевтића за Ромфеу, где је он, на питање Емилија Полигениса где Артемије сада борави, одговорио (не трепнувиши) – „Артемије се сада налази на Косову, јер Јерархија не жели да оде из своје области, јер ако не буде тамо, радиће много иза наших леђа“! А Јерархија је била већ одлучила да Артемије не сме остати на Косову, чак и упркос истрајним захтевима и апелима Епископа Артемија да не буде протеран са Косова и Метохије, него да му се дозволи боравак у једном од манастира на територији Епархије рашко-призренске, превасходно на Косову и Метохији. Уз то, Артемије, у време када је Јевтић дао ову изјаву, је већ био коначно напустио Косово, и није више живео тамо – а г-н Јевтић је сасвим хладнокрвно слагао Емилија, циљајући свакако да обмане грчку јавност и доведе је у заблуду, како би се у замућеној атмосфери остварио што већи „улов“.

Како схватити ове речи, и једнога и другога, јер нема разлике у њиховим речима и њиховом наступу (више се не очекују ни тумачења џомића)? Као лицемерје, или као пуки професионализам, базиран на разрађеној и утврђеној методологији, испечен и препечен успешном каријером целовитог животног пута? Свако ће моћи, неусиљено и слободно, да даде одговор на ово питање.

Затим додаје да је Артемије изабрао „пут Старокалендараца“ (грчких). То је стара оптужба о везама и блискости са Старокалендарцима, много пута понављана, без икакве основе у стварности, и без иједног доказа; зна добро Високопреосвећени Амфилохије да су Грци посебно осетљиви на питање Старокалендараца, и да ће можда више од свега управо на ову чињеницу обратити пажњу! Заправо, то је само још једна у мору клевета.

Нашу маленкост назива „лудаком“ (што не можемо рећи да нам не чини част), и прича Емилију како је он лично „на коленима преклињао монахе да не напуштају манастире, и да ће увек долазити Артемије да их исповеда, али нису прихватили“. Свој коментар о овој тврдњи најбоље ће дати сами монаси, којима је Митрополит Амфилохије „на коленима“ упућивао „преклињања“.

„Молим се Богу да га просветли, јер је створио једно ново стање које никада није постојало у Црквеној историји Српске Цркве“.

О каквом то новом стању говори Високопреосвећени Митрополит? Какву то непостојећу кривицу ставља на терет Епископу Артемију, када г-да Синодалци, заједно са њиховим следбеницима Епископима, цепају и кидају Српску Цркву уздуж и попреко?

Каква ће пошаст остати иза њих (коју вероватно по њиховој замисли треба да преузму и продуже исто дело „млађе снаге“ – Григорије, Јоаникије, Шибалић…)?

Треба погледати стање у Аустралији, и цепање Цркве које је настало од доласка из Вашингтона данашњег Епископа аустралијског Добријевића!

Па стање у Америци и Канади, и скандалозне одлуке везане за Новограчаничку Митрополију, закључно са недавном посетом Патријарха Иринеја Америци!

Па ситуацију у Македонији, и стање које су створили произвођењем тзв. Охридске Архиепископије!

Да ли су имало залечили рану македонског раскола, или нису? По замисли поново исте екипе Епископа створена је још једна македонска Јерархија, поред већ постојеће!

Српска Црква створила је сада својом вољом, легално, македонску Јерархију! Поставила је Македонце(!), потомке Александра Македонског(!), да напасају Православне Србе! O tempora, o mores! И то решење је здушно подржао Сабор Српске Цркве.

Где је сада гркофилство којим се бусају већ познати Јерарси Српске Цркве? Где је сада њихово тобожње подржавање јелинског карактера Македоније? Да ли у прихватању вештачки створене македонске нације, македонског језика, итд? Да ли у постављању Македонца на чело Охридске Архиепископије? Како се потврђује и продужује идентитет Српске Цркве чином формирања Охридске Архиепископије, и постављањем потомка Александра Македонског(sic!) на трон њеног Предстојатеља? Да ли је гркофилство које показују у Грчкој само маска, лицемерје, имајући у виду да у суштини раде директно супротно грчким интересима, тј. у овом случају истини, одобравајући и саглашавајући се не само са постојањем државе Македоније, македонске нације, македонског језика, него и стварајући још једну, другу по реду, македонску Јерархију за територију тзв. Македоније?

Зашто српска Јерархија није поставила Србе Јерархе за српске Епархије у Старој Србији!? Да ли су на српским Епархијама у Старој Србији, пре стварања прве македонске Јерархије, били српски Јерарси или Јерарси Македонци, тобожњи потомци Александра Македонског? Зашто је на тако перфидан и лукав начин прекинут тај континуитет? Где се ту оцртава интерес српског народа и Српске Цркве?

Где је Српство, којим се толико бусају у груди, када се појаве у медијима? Да ли у прихватању вишедеценијске тихе али присилне асимилације Срба и претопљавања у тобожњу македонску нацију? Да ли можда очекују да ће потомци Александра Македонског(sic!), у данашњој Старој Србији, развијати и јачати српску свест у преосталим Србима? Да ће се борити против даље асимилације и губљења српског националног идентитета? Или напротив, то уопште не очекују? Да није баш због тога, поред једне, већ постојеће, безаконо и насилно, на захтев световних власти створене македонске Јерархије, створена још једна (по оној народној – „што пропусти дијете Грујица, то дочека Старина Новаче“)?

Да ли треба Српска Црква данас да активно и одлучно потпомогне окончање тога процеса, и да удари печат на то дело? Па уосталом, треба ли то уопште да нас чуди, када је Српска Црква, испуњавајући послушно захтеве световних моћника, и омогућила стварање ране тзв. македонског раскола? Није ли потребно онда да Српска Црква учествује данас у окончању тога процеса који има политичка исходишта, али за чију успешност и правовременост је била потребна и сарадња Цркве? Зар ће они, који моћ имају, допустити да Српска Црква данас постане кочница и противник тога процеса?

shara2

Завршавајући интервју Митрополит Амфилохије рекао је неколико речи и о Патријарху Иринеју.

Најпре га је упоредио са блаженопочившим Патријархом Павлом, нагласивши посебно да је Патријарх Иринеј „у суштини у свему његов ученик. Нема велике разлике у односу на блаженопочившег Павла…“. Зна Митрополит Амфилохије да Грци веома поштују Патријарха Павла, као што зна да је углед и достојанство данашњег Патријарха Иринеја срозано на најниже гране. Нарочито због отворене филопапистичке политике Патријарха Иринеја, због силовите и нескривене пропаганде папизма и због грубог заокрета у правцу коначног унијаћења Српске Црве. Такође зна да иза филопапистичке политике Патријарха Иринеја стоји пре свега он, заједно са Епископом Бачким, уз остале чланове њихове „екипе“, и да је то у Грчкој свима јасно. Стога је потребно тај отворени филопапизам и пропагирање папске јереси у Србији прекрити неким другим садржајима, у овом случају ауторитетом блаженопочившег Патријарха Павла, како би се смањио притисак јавности који постоји према њима, и како би комфорније и опуштеније могли наставити започети „посао“ у том правцу.

Додао је затим да је „Патријарх Иринеј човек смеран, благ, једноставан и грчки ђак“.

Такође је нагласио да Патријарх Иринеј „… још нема пуну свест да је Патријарх Српски…“! О, какве ли изјаве! Па ко је онда тај, запитајмо се, (или који су ти) који делује као Патријарх Српски?

Објашњавајући најављивани долазак Папе у Ниш, Митрополит Амфилохије покушао је да читав „пројекат“ банализује и „релаксира“, спуштајући га на један сасвим приземни ниво, приказујући га у необавезном светлу и шаљивим тоном, и представљајући га као једну сасвим успутну и неважну анегдоту у активностима Патријарха. Објаснио је то на следећи „леп“ начин:

Патријарх Иринеј је „пре неколико дана тамо нешто поменуо за прославу 1700 година Миланског Едикта (осмехује се), рекао је да жели да позове … и Папу. Али то је било само његово мишљење… а сви су то сада узели па говоре да је нови Патријарх Српски папољубац“.

Јасно је из овога интервјуа да прогон и „одстрел“ Епископа Артемија, као ни његових монаха, није завршен.

Јасно је то и из других поступака.

То се поручује са седнице недавно сазваног („повампиреног“) Одбора СПЦ за Косово и Метохију. Одбор који је својевремено „жарио и палио“ у Епархији рашко-призренској, који је служио као једно „легитимно“ средство којим треба деловати, и спроводити и наметати „страну“ политику на Косову и Метохији, у канонској јурисдикцији Епископа Артемија, после дужег времена поново се огласио; и најавио да ће против Епископа Артемија бити предузете нове „црквено-канонске мере“ (http://www.spc.rs/sr/saopstenje_sa_sednice_odbora_srpske_pravoslavne_crkve_za_kosovo_metohiju).

То се поручује све учесталијим бацањем молотовљевих коктела на монахе на Косову и Метохији. То је „духовност“ коју тобожњи и умишљени Епископ рашко-призренски умишља да има. „Духовност“ која не извире из Духа светлости, него из духа таме.

Прозивања, претње, упозорења, клевете, лажи преко медија се настављају. Јавност треба припремити за даље кораке, треба је анестезирати, наркотизовати и некротизовати, како би безболно прихватила следеће инквизиторске мере ових „спасилаца“ Цркве.

A Митрополит Пирејски Серафим закључује Саопштење, обраћајући се својим критичарима, следећим речима – „истинско гркофилство јесте … држање божаствених и свештених канона, у чијем су установљавању предњачили васељенски Јелински Оци Цркве“.

Да ли и после овога Саопштења Митрополита Пирејског треба очекивати неки нови „деманти“, од стране „експерата“ већ опробаних у тој вештини?

Писмо Митрополита Пирејског Серафима можете погледати овде.

Архимандрит Симеон