Архимандрит Георгије Капсанис: Наша обавеза је да истинујемо у љубави

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 2-3 (14 и 15), СТРАНЕ 97-102

Коментар на беседу Високопреосвећеног Митрополита елветијског г. Дамаскина приликом устоличења Карекина I, новог Патријарха (Католикоса) Јерменије (јули 1995)

У данашње време разни облици повезивања у суштини изражавају општељудску наду за остварењем извесног јединства које ће у потпуности одговорити дубљим потребама људске природе. Заиста је жалосно да се ова нада не остварује јер, извесне добронамерне или недобронамерне иницијативе уводе „јединство“ мимо једине Истине, која је Христос.

Христос јс пролио своју божанску Крв на Крсту да би остварио једино истинито и вечно јединство између људи и народа. Он нам даје Духа Светога и призива цео свет к томе јединству: “Када је огњене језике разделио, јединству је све позвао“[1]. Заиста је страшно да се овај божански дар занемарује због некаквог светског и пролазног интереса.

Истинска Црква Христова, Православна Црква, већ је вековима једина нада истинског јединства. Као таква, Црква учествује у богословском дијалогу надајући се повратку неправославних њеном јединству. Штета је да, уместо истинског јединства у Цркви, ми који представљамо Православну Цркву, размишљамо о сједињењу, макар и црквеном, ван истине православне вере и Тајне Цркве.

Циљ овог кратког текста јесте да укаже на две ствари:

1. Прво, на став да се неправославни, у овом случају Јермени, сматрају за православне пре коначне саборске одлуке Цркве о претпоставкама даљег наставка богословског дијалога између православних и антихалкидонаца.
2.  Друго, на обавезу да “истинујемо у љубави“[2]. Неправославним народима је, пре свега, потребна истина вере коју су православни хришћани дужни да сведоче у сваком времену и на сваком месту. Не може се прихватити “црквена дипломатија“ у питањима вере.

Дана 9. априла 1995. устоличен је Карекин I, нови јерменски Католикос (Патријарх). За Јермене који су везани за своју цркву на посебан начин, овакви догађаји несумњиво представљају важне тренутке у њиховој историји, јер су повезани са самим идентитом њиховог народа и указују на његов пут у будућности.

Овом догађају сасвим одговарају речи пророка Исаије: „Тешко онима који праве од горкога слатко а од слаткога горко“[3]. Ово значи да је последица обмане у таквим историјским тренуцима двоструко трагична. Прво, за духовно стање самог јерменског народа, а потом и за оне који, сами не схватајући, постају проповедници “другог еванђеља“.[4]

Устоличеном Католикосу својим присуством указали су част једноверни поглавари антихалкидонских цркава и представници других хришћанских вероисповести. Васељенску Патријаршију представљао је Високопреосвећени Митрополит Елветијски г. Дамаскин који се обратио Католикосу Карекину I у име Васељенске Патријаршије.[5]

Несумњиво, овакви тренуци захтевају достојанство, великодушност и љубазност. Али, истовремено, траже и искрен став, јер су то тренуци који одређују идентитет личности и институција.

Уз све наше поштовање према Високопреосвећеном Митрополиту Елветијском, искрено, у својој савести, осећамо обавезу да кажемо како тон његових речи не приличи, ни личности јерменског Католикоса, са богословске тачке гледишта, нити идентитету Цркве коју он води. Штавише, тон његових речи долази у отворену колизију са духом и мишљу наше свете Православне Цркве.

Високопреосвећени митрополит Елветијски користио је изразе који искључиво одговарају само православном архијереју и који карактеришу једну Помесну православну Цркву. Употреба ових израза у част новог јерменског Поглавара има вишеструке последице:

а) Представља отворено еклисиолошко изопачење које показује “неосећање тајне Цркве“, да употребимо израз оца Георгија Флоровског. Немогуће је да се Једна Црква, која се према одлукама Васељенских Сабора и по учењу највећих Светих Отаца налази у јереси (види Синодик Православља), прихвата и назива “Најсветијом Црквом“, “изабраним и часним удом Тела Христовога“, “духовном лађом“. Исто тако, Поглавар једне неправославне цркве не може да се назива оним “који стоји у обличју и месту Христовом“, “домостројитељем тајни Божјих“ или „провереним крманошем духовне лађе“. Такође није могуће да се епископу који се налази ван Цркве и Православља поверава мисија да “непрестано сија духовним динамизмом православне вере“.

б) Саблажњава верни народ наше Цркве, који је научен да верује “у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву“, у Православну Цркву која једина представља свето Тело Христово; народ који разликје истинске архијереје и пастире оваца од јеретика, по исповедању православне вере и по благочестивом жнвоту, као и да признаје за незаблудиве учитеље и проповеднике Православља само православне архијереје. Нашем верном народу су познате речи св. Василија, који каже: “Они који су отпали од Цркве више нису имали на себи благодат Светога Духа, јер је изостало предавање благодати пошто је пресечено законито прејемство. Они који су први одступили, имали су рукоположења од Отаца и преко полагања њихових руку имали су духовни дар. Али, они који су се отцепили (од Цркве), поставши мирјани, нису имали власти ни крстити, ни рукополагати, и нису могли предавати другима благодат Светога Духа, од које су сами отпали.“[6]

в) Лишава Јермене могућности да се врате у истинску Цркву Христову и, самим тим, истинског општења и јединства са Богом и православним народом Божијим.

Иако то не припада пољу интересовања већине богослова, овде је неопходно дати приказ богословског учења Католикоса Карекина I, како би се показало да се из јавних изјава јерменског Поглавара ни у ком случају не може донети закључак о његовој православности.

У свом реферату на конфедерацији у Архусу[7] Карекин расправља о исповедању вере које подносе јерменски кандидати за епископство и у којем се између осталог каже: “Верујемо да (је Христос)… једна личност, једна ипостас и једна сједињена природа (μια ηνωμενη φυσις).“[8] Пошто терминологија заузима изузетно важно место у исповедању вере, Карекин доноси разјашњење појма “сједињена природа“ (ηνωμενη φυσις), користећи јерменске текстове из 5. века: “Сходно томе, то двоје, Логос и тело, који су били раздвојени пре оваплоћења, постали су једно после оваплоћења.“[9] Шта, међутим значи то “једно“? Сам Карекин даје објашњење: “…за оне који говоре две природе у једној личности (при чему мисли на православне), овај израз представља празно слово на папиру уколико његови састављачи не подразумевају једно јединство у природи (μια ενοτητα εν τη φυει).“[10]

Према Карекину, одбацивање Четвртог Васељенског Сабора није само резултат јерменске теологије 5. века, већ и каснијег времена. Као потврду за то он доноси следеће доказе:

а) Посланицу Јермена Патријарху константинопољском Св. Фотију, о којој Карекин пише следеће: “Али, Вардапет Сахаг, заједно са осталим јерменским теолозима, налази за смешно јединство у личности без јединства у природи.“[11]

б) Сусрет православног Митрополита мелитинског Теодора и јерменског Католикоса Катчига у 10. веку, који је завршен негативним резултатом јер су Јермени поново инсистирали на својим захтевима као у прошлости, у време Халкидонског Сабора.[12]

в) Одломак посланице јерменског богослова Самуела, из 10. века, у којој се каже: “Не слажемо се са учењем Халкидонског Сабора и Лавовог Томоса који дефинишу две природе оваплоћеног Бога и Логоса.“[13]

Моноенергитизам је, такође, константна категорија у богословској мисли Карекина, као што се види из:

а) Његових аргумената поводом посланице богослова Самуела: “Пошто је Он (Христос) Јединородни Син Очев и такође јединородни (син) мајке, Он је Један Син; и као Један Син, Он је Један Христос; и као Један Христос, Он је једна Личност; и као Једна Личност, једна ипостас; и као једна ипостас, једна воља; такође и енергија (дејство); и као једна енергија, Он је једна Πрирода (μια φυσις). Дакле, као истински Један, Он је једна природа.“[14]

б) Његовог одговора на питање једног православног богослова о томе како Јермени разумеју “једну вољу“ и “једну енергију“: “Када говоримо о једној, увек подразумевамо једну сједињену (μια ηνωμενη), а не просто аритметички једну (вољу и енергију).“[15]

в) Његовог мишљења о Томосу папе Лава, да се у њему описују два аутономна ентитета са својим сопственим енергијама (дејствима).[16]

Ови ставови до данас нису поречени, без обзира на наставак богословског дијалога између православних и антихалкидонаца. На основу тога, јасно је да Католикос Карекин I не следи пут јерменских Католикоса Киликије 12. века (Несрија IV и Несрија тарсијског) у време којих је забележено значајно догматско и еклисиолошко приближавање, али не и потпуно помирење ставова јерменских епископа са православним. Потпуно помирење није остварено због реакције епископа и игумана старе Јерменије.

Према томе:

• Зар нису потпуно неосновани изрази које користи Високопреосвећени Митрополит Елветијски, којима се неправославни називају православним именом, без обзира на Веру и вишевековно црквено предање?
• Зар није лако схватљиво зашто православни народ не може да призна јерменског Поглавара као истинског јерарха Христовог и проповедника православне истине, и јерменску цркву као “частан и изабрани уд Тела Христовог“?
• Не ствара ли се утисак да богословски дијалог не задржава карактер који му приличи, то јест, да представља израз мисионарске природе Цркве, већ се претвара у метод изигравања суштинских догматских и еклисиолошких принципа?
• Није ли огромна наша одговорност када лишавамо многонапаћени и многострадални јерменски народ истинске светлости православне вере и истинског општења у Православној Цркви, зато што, због разних разлога, истинујући не сведочимо да је тај народ ван Цркве Христове и да му је потребно да се врати к Њој, посебно у данашњем тренутку када признајемо и подржавамо његову праведну борбу за овоземаљском историјском правдом.

Превод из књиге

Ειναι οι αντιχαλκηδονιοι ορθοδοξοι;

– Јесу ли антихалкидонци православни? –

(Издање Ман. Григоријата – Св. Гора 1995. г.)

Превео са грчког:

Јеромонах Сава

——————————————————————

[1] Кондак на Педесетницу.

[2] Еф. 4, 15

[3] Ис. 5, 20

[4] 2 Кор. 11, 4

[5] Види: Επιοκεψις 517/30-4-95

[6] Каноничка посланица Амфилохију, правило 1

[7] Види: Karekin Sarkissian, The Doctrine of the Person of Christ in the Armenian Church, G.O.T.R., vol X,2, 964-65, стр. 108-121

[8] Ibid, стр. 109

[9] Ibid, стр. 110

[10] Ibid, стр. 10

[11] Ibid, стр. 114

[12] Ibid, стр. 115

[13] Ibid, стр. 116

[14] Ibid, стр. 116

[15] Ibid, стр. 120

[16] Ibid, стр. 117