Архимандрит Хризостом тражи од Светог Сабора Јеладске Цркве осуду Патријарха Вартоломеја

Високопреподобни Архимандрит-игуман Светог манастира Живоносног Источника (у месту Ланговарда на острву Паросу) Хризостом – тражи од Светог Сабора Јеладске Цркве осуду Патријарха Вартоломеја, његовог наопаког учења и његовог екуменизма.

У наредним редовима следи представка о. Хризостома упућена Светом Сабору:

 

 

ОСУДА НЕПРАВОСЛАВНОГ УЧЕЊА ПАТРИЈАРХА Г.Г. ВАРТОЛОМЕЈА

ОД СТРАНЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА ЈЕЛАДСКЕ ЦРКВЕ

 

Имајући у виду да је дати Сабор такво учење констатовао, порекао и осудио као супротно правилном учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве Истока.

Осуда предложена од стране архим. Хризостома Пихоса, игумана светомонашког општежића „Живоносни Источник“ у месту Ланговарда на острву Паросу.

Блажени Архиепископе Атине и целе Јеладе г. Јерониме, председавајући Светог Сабора Јеладске Цркве и преосвећени архијереји чланови Светог Сабора наше Православне Цркве Јеладе, Сабора који ради на основу саборског Томоса из 1850. и патријаршијског Акта из 1928. (оба издата од стране уважене Цариградске Патријаршије) – нека буде благословено.

Кроз овај мој предлог осуде, износим пред вас, пред уважено Тело црквене јерархије Јеладске Цркве, моју личну саблазан, саблазан моје братије, клирика, монаха и обичног народа. Сви смо ми погођени и уздрмани бројним и сталним валовима неправославног учења које долази од Преосвећеног Патријарха Г.Г. Вартоломеја. Притом, то учење достиже свој врхунац у виду Критског сабора из 2016.

У уводу вам истичем да оно што ћете прочитати као осуду ниже није плод антипатије или несвиђања упереног ка личности Патријарха нити је плод свађалачког духа или какве друге нечасне намере уперене против њега. Ово моје легитимно прибегавање вама се дешава на основу осећаја дужности, са јасном духовном забринутошћу, истинољубивошћу и услед живог и оправданог разлога. Потпуно ми је јасно да Васељенска Патријаршија функционише као принудна машинерија. Но, овде је улог спасавајућа истина у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ и желимо да се она заступа без страха и роптања. Уједно, побијање са ваше стране изнетог неправославног учења ће вероватно изазвати нови раздор у крилу Православне Цркве.

Посматрајући до данас деловање Преосвећеног Васељенског Патријарха Г.Г. Вартоломеја у оквиру Православне Цркве, можемо приказати неколико аргумената на основу којих ће се доказати његово неправославно учење:

1. а) Преосвећени током напредовања у свом школовању, односно у својој докторској тези под насловом „О кодификовању светих канона и канонских одредби у Православној Цркви“ излаже следећа размишљања у вези светих канона који регулишу везе православних са неправославнима: „Није могуће да се данас примењују и треба да се усаврше канонске одредбе које регулишу везе православних са иновернима и инославнима. Није могуће да Црква има каноне који забрањују улазак у храм неправославним људима нити да има каноне који забрањују заједничке молитве са њима, у моменту када се Црква преко својих представника заједно моли са неправославнима за коначно јединство са њима у вери, љубави и нади. Појачана љубав треба да „натопи“ многе канонске одредбе ради њихове „регенерације“. Сама по себи се намеће преправка одређених канонских одредби у реалистичнијем и човекољубивијем маниру. Црква не може и не треба да живи ван времена и простора“.

Свети канони, о којима иде реч више, кроз константо њихово кршење су укинути у пракси. Неправославно учење је постало пракса. Једноставно, са Критским „сабором“ се десио покушај да се та пракса прећутно увије у обланду саборског легитимитета. Зар такви ставови Патријарха не представљају неправославно учење, а кршење канона канонске преступе? Наравно да представљају.

б) У горенаведеном исечку из Патријархове тезе, тврди се да свети канони немају човекољубља и реализма у себи. Да су суви и да треба да се натопе капима љубави како би поново оживели. Наводно, Свети Дух је ономад донео плодове у виду светих канона који су лишени самообнављајуће љубави. Међутим, одлуке Васељенских и Помесних Сабора почињу речима „изволи се Духу Светоме и нама“. Како је могуће да такве пројаве Светог Духа немају човекољубивост и реализам у себи? Како је могуће да они пате од „сувоће“ и да имају потребу за екуменистичком љубављу? Зар није такав став неправославан?

2.  a) Током престоног празника цариградских патријараха (θρονικὴ ἑορτὴ) 30. 11. 1998. Патријарх је – обраћајући се папској делегацији – између осталог рекао: „Преосвећени кардинале г. Вилијаме Килеру и друга у Христу браћо која чините делегацију Цркве Рима… Не треба да трошимо време на утврђивање одговорности. Они наши праоци који су нам у наслеђе оставили раскол били су несрећне жртве исконски зле змије и налазе се већ у рукама праведног судије Бога. Молимо за њих Божију милост, али Богу и дугујемо исправљање њихових грешака. (…) Када би нас само удостојио Господ да видимо поновно успостављање јединства Једне, Свете, Саборне и Апостолске Његове Цркве. Амин“ (часопис Ἐπίσκεψις, бр. 563/1998, стр. 22-29).

Видимо у овом цитату да се напад Патријарха не ограничава само на свете каноне, већ је усмерен и лично на богоносне Оце, који су окарактерисани да су били „жртве исконски зле змије“. Свети Оци који као необориве куле и многосјајне звезде небеског свода – према тропарима – осветљавају пут којим би требало да идемо као православци, сада су „жртве исконски зле змије“. Да ли из овога онда следи да се исто карактерисање проширује и на безбројне мученике који су својом драгоценом крвљу натапали и натапају зимзелено дрво православне Вере? Јесу ли или нису ли овакви ставови неправославни?

б) У том горњем цитату читамо да Патријарх пред папском делегацијом изражава жељу да „нас удостоји Господ да видимо поновно успостављање јединства Једне, Свете, Саборне и Апостолске Његове Цркве. Амин“. Дакле, Православна Црква пати у погледу сопственог јединства и није (како смо до сада веровали) Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква? Јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве је мртво и оно сада чека на своје васпостављање?

в) Патријарх је 1991. као Митрополит филаделфијски имао једно обраћање папистима и тада је исповедио једну неправославну еклисиологију: „Није могуће да мислимо било ми православни било ви римокатолици како било ко од нас има као своју искључиву својину – древно наслеђе Цркве“ (часопис Ἐπίσκεψις, бр. 464/1-7-1991, стр. 9).  Да ли је Православна Црква – која је заиста Једна, Света, Саборна и Апостолска – изгубила своју самосвест? Па је сада мртва и мора да чека кроз екуменизам свој препород? Зар нису оваква питања неправославна?

3. a) Патријарх је у званичној посети Ватикану 27. 6. 1995. младим папистима између осталог рекао: „Децо Цркве у Господу благословена и вољена…, заједно славимо и Исток и Запад (мисли се на слављење престоног празника Рима). Божански дар… Славимо, зато што смо на земљи ходајућа заједница Светих…, празновање у Цркви има пун смисао само ако је присутна у том празновању и младост… Узели сте кроз свето крштење и миропомазање дарове Духа Светог. Носите у вашој души и на вашем челу знаке Царства Божијега“ (часопис Ἐπίσκεψις бр. 520/31.7.1995, стр. 19-20, 5-6).

Значи, нас ништа не раздваја? Од када су то тајне паписта стекле благодат? Да ли смо ово наслеђе добили од Светих Апостола и Светих Отаца Цркве наше? Зар нису овакви ставови неправославни?

4. а) Патријарх је током свог говора 4. 11. 1994. на међурелигијском сусрету у италијанском граду Рива дел Гарда рекао следеће присутним лидерима разних религија: „Треба сви да се потрудимо да допринесемо томе да у први план поставимо духовна начела екуменизма, братства и мира. Заиста, због тог разлога смо се и окупили овде! Ово је један од начина на основу ког ми клирици стичемо снагу пружања помоћи онима који владају. Наша дубока и стамена духовност долази у оштар раскорак са световном природом савремене политике. (…) Та наша снага проистиче из истоветне природе карактера којег ми – као мушкарци и жене позвани од Бога – носимо. Као једна заједница вере ми се оспособљујемо да се суочимо са световним хуманизмом и национализмом ослањајући се на љубав, дух екуменизма и наше здраво поштовање у погледу традиције. Али, то можемо постићи једино ако смо уједињени у духу једног Бога „Творца свега видљивог и невидљивог“ – и римокатолици и православни и протестанти и јудаисти и муслимани и хиндуси и будисти и конфучијанци…“ (часопис Ὀρθοδοξία Васељенске Патријаршије, бр. октобар-децембар 1994). Чудесна сарадња клирика са владарима народа под маском љубави!

Дакле, Сунце Правде (Христос) је изгубило свој пређашњи сјај, своја духовна начела, постало је светиљка која само што се није угасила и зато оно што нас очекује јесте да се „потрудимо да допринесемо томе да у први план поставимо духовна начела екуменизма, братства и мира“.

У горњем цитату, Патријарх позива да се сједине „у духу једног Бога Творца свега видљивог и невидљивог – и римокатолици и православни и протестанти и јудаисти и муслимани и хиндуси и будисти и конфучијанци…“. Господе помилуј! Испада да у истог Бога верују хришћани, муслимани, хиндуисти, будисти и конфучијанци? Зар ово није учење супротно Православљу?

Нажалост, еклисиологија Патријарха је неправославна и екуменистичка.

б) Говорећи 20. 12. 2001. на Првом међурелигијском сусрету у Бриселу и обраћајући се представницима три монотеистичке религије (јудаизма, ислама и хришћанства), Патријарх је употребио сличну теологију рекавши: „Топло замолимо сами себе и једни друге да пружимо нашим верницима и целом свету неискварену и миротворну поруку једног и јединог истинског Бога који нас је овде и сакупио у Његовој љубави. Ми који верујемо у Једног Бога имамо искуство Његове љубави и мира, који се усељавају у нашу душу и испуњавају је и одмарају када се васпоставља заједница личносних бића скрушеног човека и великог Бога… Уколико се са страхопоштовањем односимо према личним трагањима сваке душе – која, родивши се у датој религијској традицији отвара своја крила како би полетала у трагање за Вољеним – схватићемо да имамо људску дужност да потпуно поштујемо лични пут свакога ка највишој љубави. Тада ћемо у миру загрлити такву душу и пратити у највећој тишини и молитви њено путовање – било да путује са нама хришћанима било да путује другом стазом (јудаизмом или исламом), јер је Вољени Бог, њен Господ, чека и Он ће јој показивати путању. Са наше стране не треба да уследи било каква сила или притисак, већ само брижност и мир“ (часопис Ἐπίσκεψις бр. 603/31.12.2001).

Имају ли, дакле, и Јевреји и муслимани искуство Једног личносног Бога? Искуство изобилне љубави истинског Тројединог Бога? Зар тако схвата Патријарх џихад муслимана и покушаје етничког чишћења које спроводе Јевреји? Патријархова теологија није православна. Она је под утицајем богохулне „теорије аврамских религија“ коју је развио француски исламолог Луј Масињон (1883-1962) и због тога Патријархова теологија одудара од православне. Зар није та чињеница неправославна?

5. а) Доследан у својој новотарској еклисиологији, Патријарх се одрекао божански утемељене мисије Цркве која се састоји у речима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их…“ (Мат. 28,19). Патријарх не настоји да приведе инославне и иноверне у истину Јеванђеља. То је исповедио „отворене главе“ поводом Светског самита у јужноафричком граду Дурбану 17. 3. 2001: „Православна Црква не настоји да притиска друге у погледу одређеног схватања истине или откровења нити настоји да их упути на одређени начин мишљења“ (сајт Православне Цркве Естоније – www.orthodoxa.org/GB/patriarchate/speech/­statement.htm). Ипак, у Литургији Светог Василија Великог, у молитви која следи одмах за молитвом освећења, молимо се Богу следећим речима: „ … расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој Светој, Саборној и Апостолској Цркви“. Како се ово може остварити? Кроз ћутање, а не кроз подучавање и проповед? Ћутањем ће се остварити улазак иноверних и инославних у Његову Цркву? Наравно да неће. Апостол Павле пише: „И тако вјера бива од проповиједи, а проповијед од ријечи Божије“ (Римљ, 10,17). У Коринту је сам Апостол добио дирљиву поруку од Господа: „Не бој се, него говори, и да не ућутиш“ (Дјела 18,9). Зар није овакав став Патријарха заобилажење заповести Господа? Зар то није неправославно учење?

б) Патријарх поклања Куран и назива га светим. Он је отпутовао за Атланту 29. 10. 2009. и тамо је посетио председника Кока-коле Мухтара Кента, подаривши му један Куран са речима: „Имам један мали сувенир. Мали и важан сувенир. Сувенир за Мухтара. То је свети Куран, света књига наше браће муслимана“ (www.youtube.com/watch?v=­5p7DqpeTJM8). Нажалост, гест овог типа су имитирали и други архијереји на велику саблазан православних верника.

в) Васељенска Патријаршија предлаже заједничку прославу Васкрса за паписте и православне. То је прво предложио Ватикан током током 60-их година прошлог века и тај предлог је формализован на Другом Ватиканском Концилу 1965. Предлог је прихватио и Патријарх Атинагора који је постао његов ватрени заговорник. Васељенска Патријаршија је у својој енциклици под бројем 420 (26.5.1995) изразила жељу да за „одређивањем заједничког датума прославе великог празника Светог Васкрса за све хришћане“. Патријарх или не зна или гази све оно што су у погледу тога датума заповедили Свети Оци и свети канони.

6. Васељенски Патријарх Вартоломеј је у свом старом тексту у римокатоличком часопису The National Catholic Reporter (21.1.1977) изложио своје намере о будућем Свеправославном сабору који је имао да се сазове: „Наши циљеви се поклапају са онима које има папа Јован XXIII – да модернизујемо Цркву и да промовишемо јединство хришћана. Такође, предстојећи Сабор ће означити отварање Православне Цркве према нехришћанским религијама и целом човечанству. Он значи један нови став према исламу, будизму, савременој култури и свему ономе што се тиче потраге за братством без расистичких предрасуда… другим речима, он ће ударити крај дванаестовековној изолацији Православне Цркве“.[1] Дакле, quod erat demonstrandum!

Преосвећени и чланови Светог Сабора,

из горенаведеног избора цитата се види да је Преосвећени Васељенски Патријарх Г.Г. Вартоломеј подлегао несрећном надахнућу исповедања неправославног учења и – самим тим – био је склон многобројним преступима који су санкционисани у ниженаведеним светим канонима:

Канон 6 Другог Васељенског Сабора: „Ми сматрамо за јеретике оне који су одавно изопштени из Цркве, као и оне које смо ми анатемисали. Осим тих, то се односи и на оне који тобож исповедају праву веру, а у пракси су прешли у раскол или склапају завере против наших, канонски постављених епископа.“

Апостолско правило 10: „Ако се неко заједно моли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи.“

Апостолско правило 5: „Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне.“

Апостолско правило 65: „Ако неки клирик или лаик пође у јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен.“

Канон 6 Лаодикијског Сабора: „Јеретицима који су упорни у својој јереси не треба допуштати да улазе у дом Божји.“

Апостолско правило 68 каже да су хиротонија, крштење и друге тајне јеретика неважеће.

Канон 14 Четвртог Васељенског Сабора забрањује брак православнима са инославнима и иновернима.

Канони 131, 132, 133 Картагинског Сабора (418-419) подвлаче свету дужност епископа да поврате заблуделе јеретике у крило Православне Цркве.

Апостолско правило 7: „Ако неки епископ или свештеник или ђакон буде празновао свети дан Пасхе пре пролетње равнодневице заједно са Јудејима, такав нека буде свргнут.“

Пошто верујемо да Свети Дух не доводи до кршења светих канона, канона које су – надахнути тим истим Духом Светим – формулисали Свети и Богоносни Оци (ни у ком случају жртве исконски зле змије),

и пошто верујемо да свети канони Светих Сабора јесу плод Духа Светога и да су их формулисали Свети Оци са човекољубљем, љубављу и реализмом, осећамо живоносну росу и предукус вечности онда када смо призвани да те каноне применимо и то без икаквог призивања свејереси екуменизма, и пошто сматрамо да кроз горенаведено неправославно учење и кршење светих канона од стране Патријарха долази велика саблазан за верујуће клирике и лаике, са више него видљивим ризиком раскола унутар Јеладске Цркве, и пошто верујемо да многи други клирици следе Патријарха у његовим канонским преступима и да постоји опасност да се ти преступи легализују и да постану легитимна институција Православне Цркве, и зато што је кроз сазвани Критски „сабор“ (иначе наметнут од стране нецрквених чинилаца како се показало) дошло до покушаја да се увије у саборски легитимитет све оно антиканонско што је до данас и речима и делима учинио Преосвећени Васељенски Патријарх Г.Г. Вартоломеј са циљем да то остане неупитно од сада па надаље,

ЗБОГ СВЕГА ТОГА

молимо Свети Архијерејски Сабор Јеладске Цркве (након што и сам утврди и прими к знању горенаведено неправославно учење) да порекне и осуди то учење као супротно правилном учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве Истока и да примени одговорајуће санкције сагласно светим канонима, са крајњим циљем да се угасе потреси не само у Јеладској Цркви, већ и у целој Васељени Православне Цркве.

Додатне аргументе ћу приложити у мојој детаљнијој представци када будем позван од стране црквеног суда. Предлажем следеће сведоке –

митрополити:

Конице – Андреј, Монемвасије и Спарте – Евстатије, Елиде – Герман, Пиреја – Серафим, Нове Смирне – Симеон, Глифаде – Павле, Китере – Серафим, Етолије – Козма, Гортине – Јеремија, Морфуа – Неофит, Лимасола – Атанасије, Антиноје – Пантелејмон

професори универзитета:

протопрезвитер о. Георгије Металинос (Атински универзитет), протопрезвитер о. Теодор Зисис (Солунски универзитет), г. Димитрије Целенгидис (Солунски универзитет)

јеромонаси – јереји – монаси:

архим. игуман о. Атанасије (ман. Велики Метеори), архим. о. Максим (ман. Аја Параскеви у Птолемаиди), архим. о. Григорије (ман. Свете Тројице у Волосу), архим. о. Сарандинос (доктор Теолошког факултета Атинског универзитета из Марусија), архим. о. Никодим (предстојатељ храма Светог Павла у Патри), архим. о. Павле (магистар теологије и шеф Канцеларије за јереси пирејског Митрополита Серфаима из Пиреја), архим. о. Јоил (проповедник из Конице), архим. о. Кирил (доктор теологије и проповедник из Патре), протојереј Питер Хирс (доктор теологије Солунског универзитета), протојереј Ангелос (клирик из Пиреја), преп. монах Арсеније (ман. Светог Арсенија на Халкидикију), преп. монах Епифаније (Кареја), преп. монах Дамаскин (Кареја)

теолози:

г. Ставрос Бозовитис (члан богословског братства „Спаситељ“ из Атине), г. Николаос Савопулос (из Коринта), г. Димитрис Ризос (из Флорине), г. Јоанис Тацис (из Јанине)

вероучитељи:

г. Димитриос Нациос (из Кукуша), г. Василијос Кермениотис (из Птолемаиде)

 

у Ланговарди 25. 2. 2017.

на празник Светог Тарасија (Патријарха Константинопоља)

      с поштовањем

+ архим. Хризостом Н. Пихос

игуман Светог манастира Живоносног Источника (Ланговарда – острвo Парос)

 

(са грчког превео Марко Пејковић)

 

 

 

—————————-

[1] “Our aims are the same an John’s (Pope John XXIII): to update the Church and promote Christian unity… The Council will also signify the opening of the Orthodox Church to non-Christian religions, to humanity as a whole. This means a new attitude toward Islam, toward Buddhism, toward contemporary culture, toward aspirations for brotherhood free from racial discrimination…in other words, it will mark the end of twelve centuries of isolation of the Orthodox Church.”[4] [4] “Council Coming for Orthodox”, interview by Desmond O’Grady, The National Catholic Reporter, in the January 21, 1977 edition: http://orthodoxinfo.com/ecumenism/towards.aspx.