Епископ Артемије: Интервју за Правду

У прилогу доносимо интервју умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија за часопис „Правда“ који је објављен 24.05.2010. године.

Сабор је већином гласова донео одлуку о Вашем пензионисању и повлачењу с дужности епископа рашкопризренског. Да ли пензионисани владика значи разрешени?

Погрешно сте информисани. СА Сабор није гласао о Нашем пензионисању, већ управо о разрешењу од управљања Епархијом рашко-призренском.

У одлуци Сабора донетој 90-их година стоји да сваки епископ може да одабере један манастир у својој Епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да остане. Зашто се та одлука не односи на Вас, пошто је готово извесно да нећете боравити у рашко-призренској Епархији?

На то питање морали би други да одговоре. Ја сам, заиста, тражио да и после разрешења останем у неком од многобројних манастира Епархије рашко-призренске, будући уверен да би тада и сво монаштво остало тамо где је и до сада било, дакле у својим манастирима. Нажалост, моја молба није уважена. Зашто? није моје да одговорим.

Говори се да значајан број владика СПЦ зазире да Вас прими у своју Епархију страхујући да ћете, како Вас оптужују, наставити да стварате култ личности и са собом довести следбенике који су склони антицрквеном деловању. Насупрот томе, неке владике су Вам понудиле гостопримство у својим Епархијама. Зашто се они не плаше?

То што се „говори“ не значи и да је истина док се не докаже. А ничим није доказано нити показано да неке владике „зазиру да Нас приме у своју Епархију“. Поготову ничим није доказано да смо ми у нашој Епархији рашко-призренској стварали и неговали „култ личности“, нити да су моји следбеници (монаси) „склони антицрквеном деловању“. Догађаји задњих месеци показују да те карактеристике много више пристоје другима. У томе се и налази одговор на задње питање у питању: Зашто се владике које су нам понудиле гостопримство „не плаше“ наводних ризика? Из простог разлога што знају да такве инсинуације не одговарају стварности јер немају никаквог основа.

Да ли сте донели одлуку где ћете од сада боравити или се Ви о томе нећете ништа питати?

Ми смо Светом архијерејском синоду поднели Наш предлог где би смо желели да боравимо, али одговор још нисмо добили. Мислим да ће се по том питању ставови усагласити.

Оптужени су Ваши најближи сарадници, пре свих отац Симеон. Шта ће се даље дешавати са њим?

Отац Симеон оптужен јесте, али доказано ништа није. Оптужбе су засноване на сумњи, гласинама, личним закључцима и тумачењима појединих факата или догађаја, а не на чињеницама и доказима. Ствар је истражних органа да то све безпристрасно истраже, провере и донесу праведно решење. Отац Симеон је са Нама, под Нашим руководством и бригом 22 године и добро га познајемо. Уверени смо да ће и правосуђе то увидети, а самим тим и наша јавност.

Да ли постоји извесна доза кривице оца Симеона или је он послужио само као повод да би срушили Вас?

Све су индиције да је тако. Зато се и није чекало да истрага заврши свој посао, него су Нас по „хитном поступку“ разрешили управе Епархијом, без покретања и икаквог процеса, не оставивши нам могућност и право на одбрану. Али, „не пада снег…“. Отац Симеон би овде био само „колатерална штета“.

Став већине владика СПЦ јесте да су у значајној мери Вашој компромитацији допринели монаси из рашко-призренске Епархије. Колико су Вам они заиста одмогли?

То је апсолутно произвољна и неоснована тврдња. Наше монаштво никоме није правило проблем пре неуставне одлуке Синода о Нашем разрешењу. (Изузетак су Дечани, који су Нама ите како правили проблеме у задњим годинама). Онда је, природно, дошло до спонтане реакције. Сваки жив организам реагује на изненадни убод. Само мртваци не реагују када их секцирају.

У Епархији рашко-призренској се налази највећи део српског монаштва коме сте Ви били не само Епископ већ и духовник. Колико ће се сад ситуација променити?

У многоме. Одлуком Сабора престао сам бити њихов Епископ, али сам остао духовник онима који то буду желели. А духовни отац остајем свима њима, јер, природно, отац се не може заменити. Ја сам их духовно родио и одгајио. То за увек остаје чињеница, чак и за оне који би Нас се и одрекли (рецимо за дечанце).

Ако је СПЦ бирала између спашавања једног човека тиме што би се на све зажмурило и кренуло даље као да се ништа није догодило или спашавања једне Епархије и црквеног поретка, зашто Вам је раније сугерисано да сами затражите разрешење или пензионисање из здравствених разлога? Зар то не би значило да је Црква зажмурила ако кривица заиста постоји?

То је лажно постављена дилема: или, или. Епархија рашко-призренска је живела нормалним и пуним црквеним животом, ништа се страшно у њој није десило, никаквог угрожавања црквеног поретка у њој и од ње није било, све док Ми некоме нисмо засметали. Зато се и тражило да Ми сами затражимо разрешење из наводно здравствених разлога, јер би то било најбезболније, али и најнечасније како за Нас лично, тако и за саму Цркву. Тиме бисмо Ми унапред признали као истините све оптужбе које Нам се стављају на терет, иако оне нису ничим доказане. Наравно, да би то онда значило да је Црква зажмурила „ако кривица заиста постоји“. Зато Свети Канони и забрањују да Епископ сам тражи разрешење, или да подноси оставку, настојећи да „ако није достојан, нека се суди и нека се свргне“, а не да се сам повлачи.

Оптужница Вам је уручена два дана пред почетак Сабора, без одређеног рока да на њу одговорите. Да ли Вам је познат разлог из ког сте искључени из права на одбрану?

Није Нам познат разлог. Не желимо да предпостављамо ништа. Нека то други објасне. Народ ће, верујемо, сам схватити.

Званична СПЦ је део верника, свештенства и монаштва, који су стали у Вашу одбрану, назвала псевдозилотима, јеретицима и расколницима. Ако је глас народа, глас Божји, да ли у СПЦ нема више ко да чује или је у питању још једна новотарија која је на место народа ставила политику?

Овде се крије тенденција уопштавања. Наше питање је Вама: Шта значи „Званична СПЦ“, а шта „незванична“? Црква су и сви они (верници, свештенство и монаштво као и Епископи) који су стали у „Нашу одбрану“, као и они који су на супротној страни. Историјска је чињеница да је верни народ чувар праве вере, што се кроз историју Цркве много пута показало, те је, вероватно, отуда и настала изрека да је „глас народа, глас Божји“. Појединци (а не: „Званична Црква“) покушава у наше време да то прикаже друкчије, уводећи „политику“ у ствари Цркве. У Цркви ће увек бити оних који желе да чују глас Истине и да за њим крену. Слава Богу што је тако.

Да ли сте због свега што се догодило икада поклекли у вери или Вам је она помогла да пребродите минули период?

Наша вера се темељи на поверењу у Бога и пуном предавању вољи Божјој. Она се не базира на остварењу наших личних, често себичних, жеља и циљева. Наш је једини циљ угодити Богу, испунити, према својој моћи, Његове свете заповести. У томе је наш труд и наша борба. Све друго је у Божјим рукама. Отуда смо све што се догађало у Нашем животу, не само у ово задње време, примали као дар од Бога не тражећи да (одмах) разумемо зашто нам се то или оно догађа. Увек смо веровали да је то по неком промислу Божјем, по Божјем допуштењу, а за неко Наше добро. Зато смо Богу благодарни за све.