Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон (III)

Ромфеа – јуни 2010.

 Агенција Ромфеа објавила је текст Архимандрита Симеона (у два дела) настао као одговор на претходни интервју  Атанасија Јевтића дат истој агенцији. Овде доносимо први део одговора Архимандрита Симеона под називом „О мом Епископу и старцу Артемију“.

О МОМ ЕПИСКОПУ И СТАРЦУ АРТЕМИЈУ

Преосвећени,

Из притвора где се налазим чекајући исход предмета мог изручења у Србију и након што сам пажљиво прочитао Ваш интервју дат уреднику Агенције црквених вести «Ромфеа» дана 15-6-2010, господину Емилију Полигенису, дозволите ми да и ја одговорим јавно, као што приличи, са болом, али и страхом Божијим, свагда спреман са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од мене реч, имајући савест добру (уп. 1 Петр 3,15-16).

 

У овом првом делу мојих одговора концентрисаћу се на Вашу полемику против мог Епископа и старца г. Артемија.

Дозволићете ми, Преосвећени, да дам назнаке и објашњења, али и да укажем на неистине које сте изрекли. Имам сигурну веру да је Истина за нас Православне Хришћане Ипостасна, сам Христос наш, и због тога верујем да у односима међу православнима нема места за агапологије или псеудосентименталности.

Такође верујем да истину, колико год пута је неко изрекао, увек је говори истим речима, док лажи, колико год пута их неко изрекао, сваки пут користи друге речи и упада у контрадикције, те бива доведен у ћорскокак.

1) Свети Јустин Поповић – Православље

Заиста, веома је радосна чињеница да је целокупна Јерархија Српске Православне Цркве приступила канонизовању светог оца нашег Јустина, потврђујући на тај начин зрелу и снажну веру пуноће Православне Цркве у његову светост.

Оно што ме, међутим, заиста растужује, Преосвећени, јесте да сте како Ви лично тако и Преосвећени Епископи Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић и др. последњих година развили везе и односе (заједничке молитве, међурелигијске састанке, итд.) са папизмом и њиховим представницима, усвајајући у суштини споразум из Баламанда, да су дакле Православна Црква и паписти „сестринске цркве“, као и да сте прихватили у потпуности новаторску еклисиологију Митрополита Пергамског г. Јована (Зизјуласа) да је „Црква је шири појам од Православља“ итд.

Подсетићу вас такође да све Ви били ти који сте преводили говор Митрополита Пергамског поводом јубилеја 1000 годишњице покрштавања Русије, где између осталог Преосвећени Пергамски наводи: „прошло је време нарцисоидног Православља“, а који сте говор преносили са великом ревношћу. 

Као последица горе поменутог, иако је Јерархија СПЦ одлучила да се повуче из Светског савета цркава (ССЦ), на заједничку сугестију многих Преосвећених Јерараха, међу њима и г. Артемија, Ви сте, Преосвећени, заједно са неким Јерарсима, деловали да се ова одлука не спроведе. Због тога је СПЦ и до данас остала члан ССЦ.

Као да све ово није било довољно, сада се на најзваничнији начин објављује и долазак Папе Бенедикта (Рацингера), као вође „Римокатоличке Цркве“, у Ниш 2013.

То је међутим у директној супротности са учењем светог Јустина Поповића, као што је оно изложено у Догматици, у тумачењима и осталим његовим књигама, и као што сам ја учио од свог Старца Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Артемија.

Могао бих више детаља да изнесем, али не желим сада да ширим. Задржавам, међутим, право да објавим односне текстове у погодно време.

Но неистину Ваше тврдње да у Србији „Имамо пуно проблема и не бавимо се зилотима“ могу сви схватити ако погледају Ваш интервју „O Божанственој Литургији“, објављен на црквеном каналу „Логос“, Епархије Жичке, у октобру 2008. (http://www.youtube.com/watch?v=u6f6wK8_mFM). Ту у једном скоро непрекидном двочасовном монологу устајете против „незнавених“ верника који се усуђују да праве пометње, протествујући због литургијских новотарија које уводе неки јерарси.

2) О Патријарху Иринеју

У вези са вашим изјавама о избору новог Патријарха имам да приметим следеће: Поменули сте да неки нису гласали за њега. И да иако сте очекивали евентуално манифестовање људске слабости —да они, дакле, падну у његову немилост— то се није десило. Међутим, као што су касније показали догађаји, изгледа да оно што се није догодило другима, догодило се (и догађа се) у случају Преосвећеног Артемија.

Лично се молим и надам да ће Бог, који је поверио кормило Српске Цркве Патријарху Иринеју, да га просветли како би у блиској будућности укинуо антиканонску одлуку о умировљењу, без канонског разлога и суђења, Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Артемија, да се обрати са очинском љубављу Православном народу и монаштву Епархијe рашко-призренскe и да преиспита мој случај узимајући као критеријуме свете каноне.

3)  Обнова порушених цркава

Кажете у Вашем интервјуу: „Сукоб Артемија је углавном са Сабором и Синодом“. Лично не верујем да се Владика Артемије сукобио са целим Сабором. Како год било, камен спотицања била је обнова порушених цркава Епархије рашко-призренске, и по том питању је Свети Синод, од 2004. па надаље, променио свој канонски и чврст став, и заобишавши месног Епископа преузео сам одговорност, према плановима западних снага које су de facto окупирале Космет.

Наводите како су требали да се врше радови на подручју Косова и Метохије.

То је огромна тема и потребно би било много времена и простора да би се дао опис, чак и елементаран. Много текстова је написано и објављено од стране Преосвећеног Владике (анализе, писма, саопштења, документоване студије од стране стручњака, итд.). То је питање које је имало много аспеката: политички, црквени, научни (архитектонско-грађевински), економски. Верујем да је већ потврђено како је Преосвећени Артемије имао право, и да има право за све што је чинио.

Главни сукоб избио је са Западом (ΕУ, НΑΤΟ, САД), који је лукаво радио против српских националних, политичких и црквених интереса. Западњаци нису успели да ослабе неустрашиву борбену снагу Преосвећеног Артемија и зато су прибегли Синоду Српске цркве, и преко њега покушали да наметну Преосвећеном Артемију своје планове. Такође су успели у сарадњи са викарним епископом Теодосијем и о. Савом Јањићем из манастира Дечани да имплементирају део својих планова.

Са своје стране Преосвећени је имао тесну и одличну сарадњу са српским стручњацима, универзитетским професорима, архитектама и правницима, који јасно тврде да су модели које је предложио Запад у вези са обновом неприхватљиви и штетни.

4) Епископски двор у Призрену

Кажете: „када су извршена реновирања свих основних зграда и објеката, Артемије их није прихватио, као што је рецимо Владичански двор у Призрену…“  

Преосвећени, пошто је тако, зашто се до сада нисте преселили нити Ви нити следећи Администратор у Призрен, ево већ 6 месеци? Од Артемија сте захтевали да се пресели из Грачанице у Призрен, где је седиште Епископа рашко-призренског. Међутим одатле је протеран заједно са свим Србима 1999. Народ, односно његова паства, није се вратио и не враћа се назад, јер не постоје услови за опстанак Срба тамо.

Ни од једног другог Епископа измештеног из зараћене зоне нисте, међутим, захтевали да се врати у своје седиште (као нпр. од Епископа који су отишли из својих седишта за време рата у Босни). И то зато што у суштини признајете оно што се подразумева, а то је да је седиште Епископа пастирско питање, те да онај који има пастирску одговорност на најбољи начин процењује о томе где ће столовати и одакле ће деловати у таквим условима.

Што се тиче квалитета радова који су вршени приликом обнове владичанског двора нећемо овде говорити, но свакако су неприхватљиви. Са Преосвећеним Артемијем посетили смо Владичански двор неколико пута током реновирања, заједно са стручњацима, а они су, наравно, саставили један извештај у којем се презентирају најосновнији недостаци. У целом том периоду састављено је још извештаја од стране стручњака.

Кажете: „Владика Теодосије их је међутим предао Синоду“.

Како их је дакле предао? Од кога их је преузео, од кога је добио налог да их обнови или да их преда? Ко је одобрио квалитет радова? На основу којих Закона (Приштине или Београда)? То позориште са пријемом-предајом „обновљених“ храмова не могу овде да описујем. Но и овде је постојало антиканонско мешање Епископа који нису имали право да то чине. Осим страшних канонских прекршаја (38. и 41. Апостолско правило), то је било и национална срамота. О техничкој страни и квалитету радова већ су говорили стручњаци.

5) Погром 2004. г.

Овде се, међутим, примећује нешто чудно, Преосвећени: Не наводите уопште чињеницу да је постојао погром (=етничко чишћење) од стране албанских екстремиста против Срба са Косова и Метохије и српскох светиња у врло блиској прошлости (2004), који и оправдава одбијање Преосвећеног Артемија да у обнови храмова учествују ти исти рушитељи храмова.

Такође заборављате да наведете, Преосвећени, да сте Ви лично и касније Свети Синод саветовали Преосвећеног Епископа Артемија да тужи Европском суду за људска права у Стразбуру 4 европске земље (Француску, Немачку, Италију, Британију), чије су снаге учествовале у КФОР-у, јер су њихови војници, док су требали да заштите српске православне светиње (храмове и манастире) на Косову и Метохији и преостале Србе од бестијања УЧК, оставили их да буду уништавани пред њиховим очима.

И тада сте с правом и разумно и Ви, заједно са Преосвећеним, одбијали да се Албанцима даде новац и на тај начин да учествују — какве ли ироније и понижења!— исти они рушитељи споменика у њиховој обнови, јер ће се након тога те светиње сматрати њиховом „косовском“ баштином, културном баштином једне тек створене државе-протектората НАТО-а и САД-а, која осим трговине белим робљем и наркотицима сада има да покаже и своје „косовске“ средњевековне споменике. Једне државе која тражи наизглед законити разлог за постојање, осим закона оружја и НАТО-а.

До тада сте по овом питању били сагласни са Епископом Артемијем. Г. Артемије је остао веран одлуци Синода и народу до краја. Ви сте се, међутим, променили. Шта је дакле посредовало?

Значи у суштини, на основу онога што је наведено, није постојао спор између Епископа Артемија и Синода. Синод је био тај који је касније променио свој првобитни став, бирајући „компромиснија“ решења у складу са измењеном политичком ситуацијом.

Кажете, наравно, да: „Европска Унија је у својим програмима хтела два Србина и два Албанца, где би у тој комисији Српска Црква имала право „вета“, односно ако се не сложимо стајемо и тада не долази ни новац.“ Међутим колико пута је искоришћен овај „вето“ и у којим случајевима? Нажалост, није био ниједан случај. Јер је један такав „вето“ лажан. Ветом располаже неко када заједно са неким другим одлучује о нечему под истим условима. Овде то није био случај, где је новац давала ЕУ под својим условима и претпоставкама.

6) Епископ Теодосије

Што се тиче Епископа Липљанског г. Теодосија, имам да приметим следеће: он је мој духовни брат, имамо истог духовног оца, владику Артемија. И до његовог избора за викарног Епископа, имао је исти правац и слагао се са линијом и поретком свог Старца, Епископа Артемија.

Касније, обузет људским слабостима, почео је да се одељује и делујући антиканонски према сувeреним правима (18. Канон 4. Васељенског сабора, 31. Апостолско правило) Епископа Артемија приступио је импровизованој обнови неких светиња и других црквених објеката, под условима наметнутим од стране Западних сила и без дозволе надлежног Епископа, као што то предвиђају свети канони.

7) О финансијским малверзацијама

Враћајући се, Преосвећени, на Ваш став о финансијским малверзацијама, осврћете се на једну Комисију из 2006. у којој су учествовали представници Јерархије и Ви лично. Овде имам да дам следеће примедбе. Прво, говорите уопштено и неодређено о многим малверзацијама, не именујући уопште ниједну, док сa друге стране прећуткујете чињеницу да је сваке године Епархија рашко-призренска слала детаљан обрачун и предрачун Патријаршији, који су одобравани од надлежних служби исте.

Такође, Преосвећени, рекли сте, опет не поткрепљујући то доказима, да: „велики новац одлази од народа са Косова. Јер све што неко даје, даје за народ Косова, а не за приватна предузећа“.

Међутим ради истине Вам кажем: Пошто српски Закон није дозвољавао Епархији рашко-призренској да оснује своју техничку службу (као што се напротив дешава у Грчкој), Преосвећени је подстакао оснивање приватног техничког предузећа, „Раде Неимар“, којим би руководиле часне и уважене особе, српске националности и Православне вере, како би преузело спровођење радова на обнови Епархије, управо зато да новац не би одлазио са Косова, већ да остане Србима са Косова које би оно запослило.

И наравно Суботички, директор предузећа, није мој кум. Једина веза коју имамо јесте што је мој брат Владимир крстио Суботичког и његову породицу. То је особа која је позната Преосвећеном, поуздана и поврх свега часна.

На крају, да би сваки добронамерни читалац схватио да ниједна тужба против Преосвећеног Артемија и његових сарадника за финансијске малверзације не стоји, у другом делу овог одговора, уз непобитне податке и аргументе приказаћу различите аспекте овог питања.

8) Догађаји у Светом Синоду дана 5-2-2010

Касније кажете: „Замислите, Свети Синод је позвао Артемија да дође у Патријаршију. Он је дошао притворно да би у ходнику нашао Патријарха насамо. Патријарх му је, међутим, рекао: „Владико, дођи на седницу Синода у 11:00 сати“. Он на крају није дошао! А после је ширио гласине да није ни позван.

У сваком случају 11. фебруара донета је коначна одлука да се Артемије разреши дужности јер је одбио да прими три узастопне комисије. Сагласно светим Канонима, када један Епископ одбије послушност и не прими комисије које су послате од стране Јерархије, подвргава се рашчињењу.“

Ово не одговара чињеницама, и ако није њихово извртање у најмању руку је наивно. Артемија није позвао Свети Синод већ Патријарх Иринеј телефоном 4-2-2010 поподне и рекао му: „Ако можете, Преосвећени, да дођете сутра (5-2-2010) у Београд, да се видимо“.

Није му рекао „морате да дођете“, или „очекујемо вас“ или „сутра заседа Свети Синод“ или нешто слично, већ „ако можете“. Ово је јасно имало смисао „Ако не можете, опет у реду“.

Патријарх није уопште поменуо заседање Светог Синода. Што се тиче исправног начина позивања Преосвећеног Епископа Артемија на седницу Светог Синода, што подразумева писмени позив, о томе нема ни говора. Преосвећени је дошао у Београд дана 5-2-2010 и посетио Патријарха око 10:00 сати, и разговарали су скоро пола сата.

И опет га овај није обавестио о седници Светог Сионда нити му је поменуо да треба да дође. Касније су га међутим, током седнице, позвали телефоном, љути, оптужујући га и претећи му да се одмах појави пред њима…

Преосвећени Артемије је истог дана написао изјаву, у којој је описао све везано за поменуте догађаје, и послао је Патријарху факсом. Патријарх му, међутим, није одговорио ни писмено ни усмено, не би ли негирао оно што је написано у изјави.

Речи које Ви, Преосвећени, стављате у уста Патријарха нису никада изречене…

9)  Једна комисија, а не три – Уклањање Артемија

Као прво нису постојале три комисије. Само једна је формирана, коју су сачињавали Митрополит Амфилохије, Епископ херцеговачки Григорије, свештеници Радивоје Панић, Владан Симић и Мирослав Чолаковић, и која је дошла у среду 10. фебруара 2010. на Косово. Истог поподнева (!) отишла је за Београд и следећег дана ујутру (!) исте особе направиле су извештај (!).

На основу овог извештаја петочлани Свети Синод (чији су чланови такође Епископи Амфилохије и Григорије) истог јутра (11-2-2010) већ је донео одлуку о привременом уклањању Артемија, не позивајући га да учествује на седници како би могао дати објашњења.

Ова одлука саопштена је Преосвећеном Артемију два дана касније, током седнице Светог Синода дана 13-2-2010 у Београду, на коју је и он био позван.

И пре него што се завршила седница Светог Синода, Ви, Преосвећени Атанасије, већ сте путовали ка Грачаници, и стигли сте пре него што се у њу вратио Преосвећени Артемије. Зашто дакле, чега сте се плашили? Шта сте хтели да предупредите?

10)  „15 фасцикли, свака по кило“

Нажалост и у изразу: „нашли смо 15 фасцикли свака по кило“ постоји једна нелогичност која код свакога намеће разумно питање: Као прво, очигледно је да говорите о фасциклама са подацима о кривичним делима. Ко је сакупио ове податке, да би их Ви нашли спремне на дан када сте стигли? Осим ако не подразумевате да се сам владика Артемије побринуо да припреми фасцикле са свим оним подацима који терете њега самог и његове сараднике.

11) О манастирима и кућама Артемија

Кажете: „Артемије је учинио и друге прекршаје, основао је два манастира ван своје Епархије. Стекао је две куће у Београду и још једну трећу у другој Епископији! И питам којим новцем их је стекао?“

Што се тиче оснивања два манастира, то је урађено са жељом, канонском дозволом и сагласношћу локалног епископа нишког, а сада Патријарха Иринеја, што потврђује и односна преписка између два Епископа.

Једна кућа у Београду је поклон трећег лица Епархији рашко-призренској, А НЕ ЛИЧНО АРТЕМИЈУ.

Друга кућа у Београду је купљена за Преосвећеног, он ју је међутим уступио вишечланој (12-чланој) породици Срба избеглих са Косова, која и даље живи у њој.

Трећа кућа у другој Епархији била је поклон трећег лица Епархији рашко-призренској А НЕ ЛИЧНО АРТЕМИЈУ.

За све горе наведено постоје релевантни доказни документи у рашко-призренској Епархији.

12)  Надлежност за финансијско управљање

У наставку кажете да финансије једне Епархије нису у канонској јурисдикцији Епископа, али и овде грешите.

Кажете: „Свако мало давао је интервјуе и говорио: „Не мешајте се у моју Епархију, газите моја канонска права“. Да, брате Артемије, али када је реч о финансијским питањима, тада твоја надлежност није канонска.“

Свети канони дефинишу да је сваки Епископ искључиво надлежан за руковођење финансијама своје Епархије. Уосталом, зар он (Епископ), коме је Бог поверио бесцене душе, од којих је свака драгоценија од целогa света, не може да управља новцем и другим имовинским стањем своје Епархије, који су ниже духовне вредности, на духовну корист своје пастве (38. и 41. Апостолско правило)?

13) Српске црквене Епархије су такође правна лица

Кажете: „Јер објекти, зграде, храмови припадају Патријаршији, нису власништво Епископа, чак не ни Епархије. Јер је правно лице Патријаршија.“

Ово је неистина, јер као што смо рекли, са свештено-канонског аспекта важе напред поменути свети канони (38. и 41.), док са стране српских правних прописа, осим Патријаршије, и свака црквена епархија је правно лице, као што је дефинисано чланом 5 Устава СПЦ-а. Објекти, зграде, храмови припадају Епархији; уосталом и у земљишним књигама се тако воде.

14) Прилози за Косово

Пошто је због свог морала и духовне висине Преосвећени Епископ Артемије уживао и ужива апсолутно поверење како Срба широм света тако и других једноверних добротвора, многи од њих су поверили своје прилоге самом Преосвећеном. Преосвећени је, међутим, са потпуном транспарентношћу полагао новац у благајну Епархије, шаљући захвалнице приложницима.

Даље је Преосвећени са потпуном транспарентношћу (и само он, у складу са изјавом благајника Епархије рашко-призренске) давао налоге за плаћање било за реконструкцију уништених споменика, било за подршку Србима на Косову, било за рад народних кухиња итд.

И наравно, како не би стално лебдела сумња „пред српским народом на Косову“, да је било незаконитог богаћења било од стране Преосвећеног било мене, зашто не објавите податке које имате и који то доказују?

Што се тиче јавних оптужби на мој терет, Преосвећени, одговорићу у другом делу овог писма.

15) Неистине о Артемију — Зашто га се плашите?

Кажете, Преосвећени: „Артемије се сада налази на Косову, јер Јерархија не жели да оде из своје области, јер ако не буде тамо, радиће много тога иза наших леђа.“

Међутим, знали сте да је још неколико дана пре него што сте Ви давали интервју г. Полигенису Епископ Артемије већ био спаковао своје личне предмете и књиге из Грачанице, поздравио се кратком духовним говором верницима који су се окупили због њега и дефинитивно отишао са Косова и Метохије у складу са одлуком Сабора.

Као што несумњиво знате, Сабор, на којем сте и Ви учествовали, је документом под бројем 72/179/5-5-2010 суштински заувек прогнао Преосвећеног Артемија из Епархије рашко-призренске. И то потпуно антиканонски (в. 87. канон сабора у Картагени и 16. канон Прво-Другог Сабора).

Уосталом касније дефинишете и место његово изнанства: „остаће у једном манастиру, између Карловца и Митровице, северно од Београда.“

Такође Ваше горње изјаве откривају, Преосвећени, да је за Вас, као и за оне који деле ваша гледишта, проблем био сам Артемије и његов богати пастирски рад, а не наводне финансијске малверзације које му импутирате.

Јер шта би могло бити „много тога иза наших леђа“ што би могао један Епископ да ради, лишен административних дужности и финансијског руковођења својом Епархијом, осим духовног рада пастирског вођења хиљада душа које су се обраћале и обраћају се њему?

И наравно, Преосвећени, Ви све ово не желите, зато што је Артемије подражавалац великог Архијереја Христа, који жртвује и наставиће да жртвује „душу своју за овце“ своје, као духовни отац многих мирјана, клирика и монаха.

Ова његова апостолска делатност довела је до једног новог филокалијског препорода у нашој Отаџбини указујући на значај Старца и Духовника у животу православног хришћанина, у складу са православним светоотачким Предањем великих Светих Отаца Православља, Василија Великог, светог Симеона Новог Богослова, светог Теодора Студита, светог Никодима Светогорца, савремених светих Стараца нашег доба и наравног светог Старца Јустина Поповића.

Само тугу, али и питања о Вашим духовним ставовима, изазивају Ваше речи о неодговорности и немарности Преосвећеног Артемија, када га суштински оптужујете што је, следећи верно духовном предању Светитеља, постао истински отац, пастир и изврстан духовник своје пастве коју му је Господ поверио.

16) (Наводне) привилегије Артемија 

Додатно кажете : „Артемије је узео са собом четворицу који ће примати плату, имаће свој аутомобил...“

И ово, међутим, није истина. Не постоји односна одлука Светог Синода која би дала такве привилегије Преосвећеном Артемију. Чак су га и за питање његове пензије упутили на државне органе. Шта тек рећи о плаћању четворице у пратњи („ђакон, свештеник, возач и кувар“)…

17) Питање гласања и одлука Сабора

Кажете : „Нажалост Артемије, опет излази са изјавама и каже, да смо му пресудили без суђења и оптужили су ме без доказа. У Сабору, не кријем то од Вас, постављено је и питање његовог рашчињења, међутим, Архијереји су рекли – не иде да се брукамо пред српским народом Косова и Метохије, једним сиромашним народом који је очекивао помоћ, а појели су је други из Артемијевог окружења.“

Прва примедба везана за горе наведено тиче се анти-каноничности одлуке Синода, који је кршећи свете каноне (87. канон Картагенског Сабора и 16. канон Прво-Другог Сабора) — а који су сигурно мудрији од нас — удаљио Владику Артемија без суђења, како привремено дана 13-2-2010 тако и дефинитивно дана 2-5-2010.

Свети канони јасно дефинишу да Eпископу који је оптужен треба да суди 12-члани – најмање – епископски Суд, у првом и другом степену (сваки пут у различитом саставу), и касније ако се докаже кривим, да се рашчини и тако физички удаљи из своје Епархије (12. канон Картагенског Сабора).

Јер нигде у светим канонима не постоје решења такве врсте, као што је пензионисање, или удаљавање уз задржавање титуле Епископа („бивши“). Свети канони изричито кажу: ако је Епископ достојан да носи име Епископа, тада нека епископује у својој Епархији. Ако је недостојан, тада треба да се рашчини (в. Кирило Александријски, 1, 2 и 3. канон).

Али и образложење које износите поводом одбијања да Свети Синод приступи Суду ради расветљавања случаја Епархије рашко-призренске, само ствара неспокојство и бол, због вештог прећуткивања истине.

Не, Преосвећени, није тачно да сте „затворили предмет без суђења, да се не бисте обрукали“. Јер сте управо Ви сами изазвали објављивање оптужнице, која је подигнута на последњем заседању Сабора СПЦ-а против Артемија, у новинама „Пресс“, као што исте тврде.

Ово је затим дало повод разним интернет сајтовима да је поставе на интернет (као што су грчки www.amethystosbooks.blogspot.com или www.nikopoulos.blogspot.com)!

Осим тога кажете да нисте хтели да се обрукају Архијереји „пред српским народом Косова и Метохије“! Јасно је, међутим, да нисте хтели да се на једном канонском црквеном суђењу чује глас оптуженог, Вашег саепископа Артемија, јер би тада „на површину избило много тога“…

Такође, још нешто веома важно за васпостављање историјске истине:

ПИТАЊЕ РАШЧИЊЕЊА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА НИЈЕ ПОСТАВЉЕНО У САБОРУ.

Гласање је изведено са следеће две алтернативне реченице:

а) Да Артемије остане на трону — б) Да се пензионише

а не: а) Да се рашчини — б) Да се пензионише.

У првом случају види се да је већина казнила Преосвећеног —што се народу не би допало да чује. У другом случају изгледа да су се сажалили на њега —што звучи пријатније за „народ који не зна закон“.

Међутим, у наставку, са речима: „Видите ако му судимо много тога ће изаћи на површину! Затражили смо од њега да даде оставку и није хтео, и били смо приморани да ми то урадимо,“ не откривате нам на чији терет би било много тога што би изашло на површину, и од кога сте били приморани да приступите пензионисању Преосвећеног Артемија. Створили сте нам многа питања, која сигурно траже своје одговоре.

18) Монаштво на Кoсову и Метохији

Нека ми буде сада дозвољено да изразим и генерално становиште о случају Преосвећеног Епископа Артемија.

Преосвећени је био и остаје поштован и вољен у народу. О томе сведочи мноштво догађаја. Срби са Косова и Метохије, годинама већ, од тренутка када је започео прогон против Преосвећеног, стоје уз њега, препознајући у његовој личности истинског оца и пастира којег им је Господ даровао у овим тешким годинама.

За оне који живе далеко од косовске драме веома су илустративни видео снимци који круже на интернету и показују обичне људе са сузама у очима, који саосећају и подржавају на разне начине Преосвећеног у овим тешким тренуцима.

Међутим, оно што углавном показује да је Преосвећени Артемије усађен у свести Цркве као образац истинског пастира, јесте одјек који све горе наведено има на живот монаха у Епархији рашко-призренској. Монаси, Преосвећени, својим животом и самоодрицањем сведоче о Истини Јеванђеља.

Због тога је одувек у периодима јереси (као нпр. у периоду иконоборства) верни народ највише веровао њима. Њихова савест представљала је дубљу савест Цркве.

У овом тренутку више од половине монаха и монахиња са Косова напустило је своје манастире у условима прогона, пошто заправо не прихватају неправичну и неканонску одлуку Синода о уклањању Артемија, наметање два Администратора и наметање свих других страдања које предосећају да ће уследити…

Толико сте успели да раните савести тих осетљивих душа, да су дошли до тога да сматрају како је боље да напусте своје манастире – под претњом чак најозбиљнијих казни— него да се одрекну свог истинског Пастира, саглашавајући се са неправичним одлукама против њега.

Тако, овим својим жртвеном чином, постижу оно најважније: очување истине и канонског предања унутар Цркве.

Што се тиче преосталих монаха који још нису отишли, то не значи да су се сагласили и да прихватају антиканонске одлуке Сабора, већ да за сада остају, притиснути режимом претњи и протеривања.

Господ наш Исус Христос рекао је својим ученицима: „Ако мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15, 20). Смирено смтарам да управо то сада проживљавају Епископ Артемије и његови монаси, као што је то проживео Свети Јустин Ћелијски «са свима светима».

25-6-2010

Поштујући Ваше Архијерејство
Архим. Симеон

 

Напомена:
 Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон I  
Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон II 
Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон IV