Архим. Симеон: Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон (IV)

 Недавно је објављен први део текста Архимандрита Симеона, који је првобитно публикован на агенцији Ромфеа у оквиру јавне полемике са Атанасијем Јевтићем.

У наставку доносимо други део текста Архимандрита Симеона под називом „Оптужбе против мене“.

Уредништво

 

 

ОПТУЖБЕ ПРОТИВ МЕНЕ

Петак, 2. јули 2010.

Преосвећени,

У другом делу мојих одговора дозволићете ми да учиним нека запажања и појашњења, али и да укажем на неистине које сте изговорили против моје личности у Вашем интервјуу од 15-6-2010 датом „Ромфеи“.

1) О свештенику Зорану Грујићу

У интервјуу кажете:

„Када је Симеон завршио студије у Солуну, одмах је оптужио дотадашњег секретара Артемијевог, протојереја Зорана Грујића. На крају га је Артемије рашчинио и стрпали су га затвор.

Било је финансијских малверзација и из дана у дан стање се погоршавало, затим је Симеон дошао на место протојереја Зорана, и узео сву власт у своје руке. Међутим, главни сукоб Артемија је са Сабором и Синодом.“

Као прво нисам био ја тај који је оптужио дотадашњег секретара Епархијског Управног Одбора Зорана Грујића, јер сам се налазио у Грчкој на студијама. Грујићеве незаконите радње су биле те које су приморале Преосвећеног Артемија да покрене поступак, како би се на основу светих канона овим питањем позабавила црквена власт. И наравно, када сам се вратио са студија нисам ја дошао на место секретара Грујића, већ је Преосвећени Артемије одредио другог свештеника, Срђана Станковића на његово место, и Ви то, Преосвећени, веома добро знате.

Кажете да сам сву власт узео у своје руке. Сва духовна и административна власт, Преосвећени, налази се у рукама епархијског Епископа. Осим ако не подразумевате да су Епископи обично неписмени и немарни, те да сваки секретар узима у своје руке сву власт епархије – што је апсурдно. С друге стране, као Протосинђел имао сам конкретних надлежности.

На крају знате веома добро, Преосвећени, да када је Грујић притворен од стране грађанских судова, Ви сте били тај који је као Администратор Жичке епархије (иако умировљени) извадио из касе Жичке епархије износ од 15.000 евра како бисте ге ослободили. Зашто дакле?

На крају Епископ Артемије га је рашчинио и грађански судови су га осудили на три године затворa. Праведно или не, Преосвећени?

2) О Симеону

У интервјуу кажете: „Видите, Јерархија је тражила од Артемија да Симеона даде на суд и да га разреши свих обавеза у Епархији. Међутим, узалуд! Симеон се све више утврђује, постао је и архијерејски заменик, и потиснуо је викарног епископа Теодосија и да преузме он све (Управу, Финансије, и др.).

На чудан начин Артемије није одговарао Јерархији, затим се разболео и блаженопочивши Патријарх Павле, и тако је успео две пуне године да изиграва Свети Синод, којим је тада управљао Митрополит Амфилохије као заменик Патријарха. У сваком случају, да знате, да се очекује извршење одлука из 2006.“

Најпре, не наводите, нити за садашњи период, нити за 2006, са којим оптужбама сам требао да будем предат суду.

Кажете да сам ја истиснуо Епископа Теодосија из свих његових овлашћења и преузео дужности управне, финансијске, итд. Као што знате боље од мене, један викарни Епископ није ex officio заменик епархијског Епископа увек и свудa, већ било коју власт да има, то је увек на основу конкретног овлашћења од стране месног владајућег Епископа; чак и када се ради о литургијским и проповедничким дужностима које се подразумевају за свештени чин. То исто важи и за свакога Протосинђела или архијерејског заменика, да не кажем и за сваког клирика или службеника мирјанинa.

Штa је Преосвећени Артемије обављао сам, шта је налагао Епископу Теодосију, а шта мени није била тајна, већ су то сви знали. Посебно наравно што се тиче финансија, благајник Епархије г. Миливоје Марковић у свом исказу пред истражним судијом Вишег Суда у Београду 31.03.2010. наводи да је његов искључиви и законити налогодавац био Епископ Артемије, и на основу његових налога вршене су све исплате новца.

С друге стране, жалосни догађај насилног одвајања мене од Преосвећеног током наше посете манастиру Дечани у августу 2008. и затим насилног напада на мене од стране једног јеромонахa и два монаха по налогу њиховог игумана, a мог духовног брата г. Теодосија, што је окончано ломљењем моје ноге, на крају показује колику сам власт имао.

Али и несретан израз „изиграва“ који користите за Свети Синод, мислим да може да значи две ствари:

Или да су сви Јерарси ниске интелигенције и да Митрополит Амфилохије није био способан да управља (што не може бити истина), или да нисте имали и да немате податке против мене. Јер да сте имали, требали сте још 2006. да ме тужите и пошаљете код грађанског Истражног судије. Међутим нисте имали, и нисте то урадили. А ни сада немате, као што је изјавио сам представник Синода Српске Цркве Истражном судији Вишег Суда у Београду дана 29.04.2010.

3) О „канонским преступима“

Што се тиче „канонских преступа“ које приписујете мени имам да кажем следеће:

a. Током студија у Солуну, уживао сам гостопримство у манастиру Свете Теодоре и служио сам одређено време у Солунској Митрополији. Имао сам одличне односе са тадашњим игуманом манастира, Протосинђелом солунске Митрополије, а сада Митрополитом Лангаде Јованом Тасиасом.

У хиландарском метоху светог Саве у Солуну служио сам уз усмену дозволу манастира када год ми је то било изводљиво. Једино канонско одступање, које сам у незнању починио, јесте непомињање Васељенског Патријарха као што је требало, ствар за коју не бих имао ништа против да је исправим, да ми је на то указано.

б. Што се тиче мог духовног брата Епископа Теодосија, задржавам право да одговорим када буде покренут црквено-судски поступак који ће истражити овај случај, уз моје лично присуство. За сада је довољно да кажем да је ово моје чињење било на основу светих канона —пре свега 8. Апостолског, на који се и Ви позивате — а који допушта клирику да не саслужује због приговора савести. С друге стране, 27. Апостолски и 9. Канон Прво-другог Сабора заповедају да се свргне клирик који је подстрекач физичког насиља над ближњим. А као што веома добро знате, Епископ Теодосије је био морални извршилац тешке телесне повреде која ми је нанета (нога ми је била месец и по дана у гипсу).

4) Острашћено карактерисање и једностраност у обавештавању

Кажете: „Касније је Синод поставио мене као умировљеног за Администратора, јер сам одлично познавао ситуацију тамо. Ја сам говорио Артемију и написао сам му за четири године 8 писама, које сам поднео и Сабору.

Тамо сам му писао: „Владико мој, пази се овог Симеона. Човек је подмукао, лопов, лажов и не чини ти добро. Убрзо ће испливати на површину много лоших ствари“. Он, међутим, није прихватао то што сам му писао.“

Преосвећени, тешко карактерисање којим ме описујете („подмукао“, „лажов“, „лопов“) у супротности су са хришћанском бригом коју би требали да имате као Епископ за покајањe и поправку и најгорег човека, који претпоставимо да сам ја. Господ нам је рекао „… а ако ли ко рече брату свом: Рака! Биће крив скупштини; а ко рече: Будало! Биће крив паклу огњеном.“ (Мт 5, 22). Али и грађанско законодавство осуђује такве јавне погрде.

С друге стране настављате да прећуткујете чињеницу да сте за писма која сте слали, примили документоване одговоре од Преосвећеног Епископа рашко-призренског Артемија.

5) Црквени суд

„Коначно, када сам дошао као Администратор Епархије рашко-призренске, одмах сам послао Симеона на суд, спроводећи тако одлуку Сабора Српске Цркве.“

Заиста, коначно, Преосвећени, не поштујући канонску процедуру, потпуно неправедно и ненадлежно, без икакве процедуре истражног поступка, послали сте ме као окривљеног на црквени суд. И касније кажете да сам осуђен за правне и финансијске преступе.

Међутим, мислим да је сада најповољнији тренутак да наведем све што је неканонски учињено против мене, што Ви помињете са поносом.

Као прво поставља се питање надлежности, које помесне Цркве црквени суд је требао да се позабави мојим случајем, пошто сам неоспорно добио канонски отпуст из Епархије рашко-призренскe, након канонске преписке између Митрополита пирејског Серафима и рашко-призренског Артемија, у периоду који је претходио чак и привременом (13-2-2010) против-канонском удаљавању Артемија. Нажалост, Свети Синод Српске Православне Цркве је накнадно оценио мој отпуст као тобож ненадлежно издат, што сам недавно сазнао (24-6-2010). Горња оцена Светог Синода је тенденциозна, неправична и анти-канонска. Једно овлашно ишчитавање датума Отпусних писама и односне преписке довољно је да покаже истинитост мојих тврдњи.

6) Артемије није престао да буде канонски Епископ рашко-призренски и мој природни судија

Ако бисмо претпоставили да је требало да будем суђен од стране СПЦ, тада је требало да ми суди на првостепеном суду Епископ рашко-призренски, који на основу свештених канона, али и одредби Устава СПЦ, никада није престао да буде г. Артемије, кога сте анти-канонски удаљили, кршећи сваки смисао права, након што сте му ускратили право да му суди црквени суд (87. канон Картагенског и 16. канон Прво-Другог Сабора).

7) Они који ме оптужују не могу бити моје судије

Требало је, како предвиђају свештени канони, али и захтевају сви правосудни системи широм васељене, да ми буде обезбеђено да ми суде непристрасне судије, које претходно нису биле умешане у мој случај, а не како се догодило у мом случају, где су они који ме оптужују, или који су учествовали у комисијама за испитивање, били и моје судије. (Види апологију светог Јована Златоустог пред Синодом код Храстa, Πηδάλιον, стр. 689, фуснота 2, издање Ρηγοπούλου, Солун 2003).

8) Суђено ми је и осуђен сам у одсуству

Требало је да ми се обезбеди неотуђиво право да будем присутан током суђења пред судијама и да будем испитан и суочен са сведоцима оптужбе. Насупрот томе, суђено ми је у одсуству, осуђен сам првостепеном пресудом у одсуству, осуђен сам другостепеном пресудом у одсуству, у једној процедури која ми је тенденциозно ускратила право на жалбу.

И како бих уосталом могаo да будем присутан, када се већ два месеца налазим притворен у Грчкој на основу кривичне пријаве те исте СПЦ и пропратног захтева Вишег Суда у Београду грчкој држави за моје изручење?

9) Да ли постоји иједан сведок оптужбе?

„…да све речи остану на устима два или три сведока“ (Мт. 18, 16). Свеопште је познато да ниједна оптужба против било кога, не подлеже црквеном суду, ако не постоје најмање два поуздана сведока (православни, неосуђивани за свој морал, итд). Да ли мом случају постоји бар један сведок? (Види 75. Апостолско правило и његово тумачење, 6. канон Другог Васељенског Сабора и 9. канон Теофила Александријског).

10) Пожурили сте да ме осудите, док се приближава моје ослобађање пред грађанским судовима

Пошто сасвим јасно оптужница која је формулисана и коју Ви износите у Вашем интервјуу говори о „правним и финансијским малверзацијама“, чему толика журба да приступите мом рашчињењу, Преосвећени, када мој случај још није решен у грађанским судовима?

Пошто сте веома добро знали да мој случај у грађанском правосуђу води ка мом потпуном ослобађању, с обзиром да сте упознати са исказима главних сведока (први сведок, књиговођа Eпархије рашко-призренске, Миливоје Марковић, изјавио је да су плаћања вршена на основу налога Епископа рашко-призренског и да у финансијском руковођењу Епархијом уопште није учествовао Симеон Виловски, а други сведок, свештеник Мирослав Чолаковић, представник Синода —Ваш човек, Преосвећени—, изјавио је да до тренутка давања свог исказа, 29. априла 2010. није утврдио да је СПЦ претрпeла икакву штету – подразумева се од било којих радњи, мојих и других умешаних лица)…

11) Свештеник Мирослав Чолаковић на кривичном суду не може да образложи оптужбу против мене

Свештеник Мирослав Чолаковић, дошавши пред Истражног судију (29-4-2010) у својству тужиоца, два и по месеца након састављања оптужног Извештаја комисије Светог Синода (11-2-2010), у којој је учествовао (тај Извештај је управо представљао окидач за подношење кривичне пријаве Светог Синода против мене и Суботичког), очекивало би се да на кривичном суду буде у стању да наброји конкретне незаконите радње. Није то учинио, наравно, јер незаконитих радњи није ни било. Упркос свему томе изјавио је да не зна да ли је СПЦ претрпела неку штету до тренутка давања исказа и инсистирао је на кривичном гоњењу мене и Суботичког. Због чега, питаће се неко. Па јер би у противном Синод морао да одустане од гоњења и сходно томе би и Суботички и ја били ослобођени, са свим последицама (црквеним и законским) које то подразумева.

С једне стране свештеник Мирослав Чолаковић ме је довољно ослободио —макар и невољно— оптужби. С друге стране, међутим, нема оправдања да изјављује да није знао, јер будући да је учествовао у последњој комисији СПЦ за финансијску контролу (2010) констатовао је, како он тако и остали чланови Комисије, да не постоји ништа незаконито, јер претпоставља се да су детаљно испитали свих „15 фасцикли од по кило свака“.

Нажалост, свештеник Мирослав Чолаковић је сакрио истину да, како током контроле дана 10-2-2010, тако и у наредном периоду до свог исказа 29-4-2010, није констатовао било какву незаконитост, и тако је преварио Правосуђе (остављајући само сумње да ће се пронаћи окривљујући подаци у будућности), нешто што и грађански и црквени суд осуђује и кажњава.

12) Разоткривање клевете

Запазите молим Вас апсурд: следећег дана након финансијске контроле у Грачаници, односно дана 11-2-2010, комплетан Свети Синод држећи у својим рукама Извештај који је саставила комисија након контроле од неколико сати, у којој је учествовао и свештеник Чолаковић, удаљио је Преосвећеног Епископа Артемија под изговором финансијских малверзација.

Док два и по месеца касније, 29. априла 2010, представник СПЦ и члан комисије СПЦ за контролу дана 10-2-2010, не може да констатује да ли је постојала штета за СПЦ; другим речима да ли је извршена било која кажњива радња од стране Преосвећеног, или мене, или било кога другог.

13) Aутомобил Симеона

Везано за случај са аутомобилом, Преосвећени, нећу пуно говорити. Довољно је да изјавим да ће, као што верујем, убрзо бити донета ослобађајућа пресуда српског суда по питању овог случаја. Међутим, назначићу нелогичности у Вашем површном осврту и на ово питање.

„Аутомобил му је поклонило Министарство, и продао га је једном приватнику… да му га он поклони“.

Ако је приватник био вољан да ми поклони новац и ја да га прихватим, зашто би се обојица подвргли процедури са аутомобилом? Поклон било у стварима било у новцу јесте поклон, и сам по себи не представља незакониту радњу.

Што се тиче наивних прича о промени регистарских таблица и аутомобила на граници, мислим да веома коректно г. Полигенис то прећуткује поштујући Ваш ауторитет и стављајући учтиво крај на оно што сте тог тренутка причали, завршавајући Вашу реченицу са три тачке!

14) Вишеструка казна црквеног суда – јарост и острашћеност против мене

„У међувремену суд га је рашчинио, а затим је Велики Црквени Суд са своје стране потврдио ово рашчињење. Симеон је данас мирјанин!“

Зашто овде сакривате, Преосвећени, потпуну одлуку црквеног суда и говорите само о рашчињењу? Зашто не наведете да одлука садржи рашчињење, размонашење и одлучење? Свакако знате да свештени канони за клирика који се сматра кривим, наводе да је највећа казна која може да му се даде рашчињење. „Епископ, или презвитер или ђакон који се затече у блудочинству, или да је погазио заклетву, или у крађи, нека се свргне, али не треба и да се одлучи, јер Св. Писмо каже: не свети се два пута за исту ствар. Тако исто и остали клирици“ (25. Апостолско правило). Зашто у мом случају толика строгост, која је директно у супротности и са духом Канона Василија Великог (32. и 51.)? Зашто се одлука односи на рашчињење, размонашење и одлучење (три пута за исту ствар)? Зар не мислите да скрива острашћеност и превазилази општи циљ црквених казни који је пастирско руковођење грешника (као што саветује 102. канон Пето-шестог Сабора)? Зар се не потврђује тако, Преосвећени, „свише“ наређено црквено гоњење против мене, пошто је наравно постојала и манипулација, како би ми се ускратило право на жалбу?

И објашњавам: Чак и да претпоставимо да прихватам законитост првостепеног Суда (и процедура које су уследиле), зашто ми тенденциозно није саопштена одлука истог, како бих имао времена да остварим право на жалбу у предвиђеном року?

15) Упис у Пирејску митрополију.

Кажете: „Да поменем још нешто. Симеон Виловски претпоставио је рекао бих шта ће се догодити и почетком јануара посетио је Митрополита пирејског Серафима, са препоручним писмом од Артемија. Да би га Митрополит пирејски примио рекао му је да га гоне као антиекуменисту.

То је једна велика лаж, јер нико никог не гони у Србији, нити екуменисте, нити антиекуменисте. Имамо јако пуно проблема, не бавимо се зилотским.

Такође да Вам кажем да је Митрополита пирејског тада обавестио Епископ бачки о Симеону и одмах је г. Серафим вратио назад папире и рекао му: „Дете моје рекао си лажи, иди да одговараш за све за шта те оптужују“.

Преосвећени Митрополит Серафим је са великом љубављу прихватио да ме приброји у клир своје Митрополије, како бих неометано завршио своје студије, а конкретно свој магистарски рад код мог поштованог професора Догматике на Одсеку за Теологију Аристотеловог Универзитета у Солуну, г. Димитрија Целенгидиса.

Наравно што се тиче питања сукоба између екумениста и антиекуменста није било потребно да од мене буде обавештен, пошто као што се зна Епископ Артемије и наравно сви ми, његова духовна деца, потписали смо „Исповедање Вере против Екуменизма“, као и сам Митрополит пирејски г. Серафим, као један достојанствени протест усађен у наше Православно Светоотачко Предање, против онога што се спроводи на терет Православља (заједничке молитве, непотпуно саслуживање свете Литургије, општење у литургијском простору, непромишљено ”љубакање” са папистима и протестантима), као и против одговорних за све ово.

Са Преосвећеним се наравно разговарало да постоји и питање мог гоњења за наводне финансијске малверзације, међутим, ово није утицало на његову вољу да ме заодене својом љубављу.

Све што се дешавало након слања мог досијеа са свим канонским документима из Рашко-призренске епархије Митрополији пирејској нисам знао до недавно, јер је уследио моје хапшење. Због тога сам и послао Преосвећеном пирејском односно писмо распитујући се о овом питању.

Тек сам 24-6-2010 примио писмени одговор Преосвећеног Митрополита пирејског на моје писмо, у којем ме обавештава да је након телефонске комуникације са Преосвећеним Бачким г. Иринејом, од њега затражено да пошаље мој досије Српској Цркви, јер је „невалидан“. Што је он и учинио. Закључујући, Преосвећени Серафим се нада да ће „благодат праведног судије Господа нашег, у Србији, доделити шта коме припада» и жели ми да Господ наш Исус Христос учини „добар исход“ моје „перипетије“ „на добро наше Пресвете Цркве“.

Дакле, Преосвећени, потпуно супротно ономе што му Ви стављате у уста („Дете моје рекао си лажи, иди да одговараш за све за шта те оптужују“), Преосвећени Пирејски у најмању руку одржава равнотежу и поверава случај првенствено суду „правичног судије Господа нашег“, па тек затим судству Српске Православне Цркве.

Колико, међутим, може неко да верује представницима судства СПЦ, када званично саопштење на сајту СПЦ-а од 3-6-2010 везано за одлуку о мом рашчињењу од 22-5-2010, понавља скоро оно што сте Ви рекли, односно да сам преварио Митрополита пирејског и „један део грчке јавности“ да сам „колатерална штета“ једног црквеног и политичког гоњења, и да је стога Митрополит пирејски, схватајући да је био преварен послао мој досије Српској Цркви? Зашто сте Митрополиту пирејском рекли једно (невалидност Отпуста), а у Вашем саопштењу од 3-6-2010. говорите друго? Да је заправо Митрополит пирејски признао да је био преварен? Зашто покушавате да утичете на јавно мњење Србије лажима и обманама; Ко је кога преварио, Преосвећени?

16) Кривична тужба Симеона против Атанасија

Покушавате да ми припишете острашћеност и дрскост говорећи: „Завршавајући, да знате да је Симеон ангажовао скупе адвокате и поднео кривичне тужбе са лажним оптужбама против мене и још два адвоката“.

Обавештам Вас да нисам „ангажавао скупе адвокате“, већ је мој једини бранилац (који је без икакве користи преузео моју одбрану, видевши флагрантну неправедност против мене) приступио тужби против Вас и против двеју новина. Међутим, и та радња, Преосвећени, више је била извршена да заштити Српску Цркву и Вас, а не мене.

И објашњавам: Као и приликом интервјуа за агенцију „Ромфеа“, тако и у другим случајевима, нажалост, искомпромитовали сте се користећи увредљива и законски кажњива карактерисања („подмукао, лопов, лажов“), што одаје недостатак душевног мира и архијерејског, пастирског расуђивања.

17) Уставна жалба Уставном Суду

Што се тиче случаја расписивања међународне потернице (која вероватно код многих рађа питања), обавештавам вас да моја Уставна жалба поднета Уставном Суду Србије није била против Синода, као што погрешно изјављујете („Такође је тужио Синод Цркве Уставном суду Србије за кршење људских права. Видите ли дрскост коју има овај човек!“), већ је поднета против Судских органа који су прекршивши закон расписали поменуту потерницу.

И наравно, моја Уставна жалба је прихваћена, Преосвећени, и очекује се суђење поводом исте.

Завршавајући ово писмо – одговор на Ваш интевју, молим Вас, са Вашом епископском и пастирском савешћу, да ме посматрате не као препреку или средство за остварење било којих црквених или национално-политичких одлука СПЦ, већ као монаха и клирика који је покушао и покушава да држи заповести Христове и да послужи и „умири“ свога Епископа и Старца, и поред све своје, разуме се, људскe слабости и грешности.

Нека би, Преосвећени, притвор, клевете, као и грађанска и црквена гоњења, која су се нагомилала на моју недостојност, била на моју духовну корист и, ако то Бог жели, нека се обистини на мени, макар и у најмањој мери, она Апостолска порука: „А и сви који побожно желе да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2 Тим. 3,12).

А Ви, Преосвећени, нека би се прибројали онима који имају ревност за Бога, „али не по разуму“ (Рим 10, 2-3), а не онима који су свесни гонитељи истине.

Поштујући Ваше архијерејство
Архим. Симеон Виловски

Напомена:

 Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон I 
 Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон II
Атанасије Јевтић vs Архимандрит Симеон III