Архим. Симеон: Баштина на КиМ – Унеско, Савет Европе

УНЕСКО

У светлу последњих догађања у вези српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији, сведоци смо, са једне стране, новог насртаја Унеска у покушају да се српска баштина преотме из српских руку и да јој се промени идентитет, и са друге стране неразумног и неоснованог самохвалисања српских политичких представника о тобожњој великој борби за заштиту српских интереса на Косову и Метохији.

Епархија рашко-призренска у претходним годинама је много пута упозоравала, како надлежне црквене и државне органе, тако и јавност, о двострукој улози Унеска у области заштите баштине на Косову и Метохији, који се са једне стране представљао да ради у прилог српских интереса – што заправо значи у оквирима прописаним правилима УН, с обзиром да ради под окриљем УН, чији је пуноправни члан Србија, док непостојећа држава Косово није, а заправо је на терену радио противно Резолуцији 1244, Конвенцији Унеска и позитивном међународном и државном законодавству Србије.

Циљ је заправо био промовисање државности Косова, преотимање српске духовне баштине из руку њених твораца и чувара, и затим промена њеног идентитета. У томе су активну улогу, на страни Унеска и шиптарских институција из Приштине, имали манастир Дечани, у лику пре свега своја два (по злу?) позната представника – Саве Јањића и Т. Шибалића, као и Синод Српске Цркве, са већ познатим промотерима.

Епархија рашко-призренска имала је насупрот себи фронт који су осим Шиптара чинили и разне међународне организације и агенције (међу којима је активну улогу имао и Унеско), али и Синод Српске Цркве заједно са актерима манастира Дечана, као и представници Владе из Београда, који су се саглашавали са предлозима упућиваним од стране међународних организација (па и Унеска), и „благосиљаним“ од стране Синода. Не мала је била борба која је вођена директно са представницима Унеска, тј. пре свега са службеницима Унесковог бироа у Венецији.

Карактеристична је била њихова дволичност у раду са Епархијом и комуникацији, у обећањима које су давали, а нису испуњавали, у принципима којима су се наводно руководили, а нису их се држали, у ставовима које су у разговорима са Епархијом износили, а заправо су деловали сасвим супротно томе. Такво искуство у раду са Унеском је трајало годинама.

Међутим, и поред тога, иако је Епархија упознавала надлежне црквене па и државне органе о томе, Синод и Влада Србије су се понашали и радили управо онако како је то Унеско тражио, не осврћући се на упозорења, па и захтеве Епархије рашко-призренске, него је често оптужујући за некооперативност, противљење обнови(!), итд.

Довољно је само подсетити се посете министра Вука Јеремића Унеску у Паризу марта 2009. године, након које су не само министар Јеремић, него и медији у Србији громогласно и победоносно најављивали да ће обнову светиња на Косову и Метохији вршити Унеско у сарадњи са Владом Србије и Синодом! Синод је све време био активни чинилац у мрежама које је неуморно плео Унеско, у циљу изузимања српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији из српских руку, и њеног претварања у…?

Међутим, осим Унеска, министар Јеремић је тих дана (марта 2009) посетио и Ватикан, да и од њега добије „благослов“ за обнављање српских светиња на Косову и Метохији! У посету Ватикану министар Јеремић је, наравно, ишао са благословом Синода! То је још један, додатни, разлог, зашто је такав модел заштите српске баштине на Косову и Метохији неприхватљив! Неприхватљив је за српски народ, за Српску Цркву, за српске интересе – али је веома прихватљив за носиоце папског прстења у Српској Цркви, г-ду Буловића из Н. Сада и Радовића са Цетиња, као и њиховог „колегу“ у „глобалистичкој екипи“ г-на Јевтића. Они су свим силама сузбијали и ометали борбу Епархије рашко-призренске, на челу са Епископом Артемијем, за очување интереса српског народа и Српске Цркве на Косову и Метохији, и радили у прилог Ватикана и Шиптара. Случајно? Одговор је лако пронаћи.

Њихово деловање у том сегменту је само део мозаика њихових активности, које воде у Српској Цркви већ деценијама. Са којих истинских позиција? За које налогодавце?

За Христа сигурно не, то је више него извесно! У том циљу је одлична фирма била – „духовна деца о. Јустина“! Тобожња духовна деца о. Јустина, или по речима појединих Угледних српских интелектуалаца – Неоспорни теолошки ауторитети (o tempora, o mores)!

Шта је са толико промовисаном Донаторском конференцијом за обнову српских светиња на Косову и Метохији, коју је 2006. године у Паризу организовао Унеско, и на којој је, како је папагајски упорно од стране представника Српске Цркве понављано, прикупљено 10 милиона долара, са перспективом да се прикупи још много већа сума? Где су успеси те конференције, о којима су са толико самохвалисања и препотентности причали тада г-н Иринеј Добријевић, али и већ познати „стални“ Синодалци и чланови фамозног Косовског Одбора СПЦ?

Сада је свима јасно, чак је и Влада Србије то преко својих службеника изјавила, да је на делу процес преотимања српске баштине на Косову и Метохији из српских руку, у чему активну улогу има Унеско, и чему ће следити промена њеног идентитета. А то заправо затим значи преотимање и стављање под управу Ватикана (нешто слично није ли се десило под Аустро-Угарском са српским црквама у Славонији, Хрватској…?).

Једино Синод о томе „мудро” ћути. Он се не изјашњава. Зашто? Не зато ли што су главни актери читаве ове драме, са српске стране, управо можда ту, који поносно носе и хвале се кардиналским прстењем којим су даривани од Папе Војтиле? „Службеници“ из Дечана, чиме су они даривани, остаје (за неке још увек) питање.

Завршавајући овај мали коментар и подсетник, јер би нас исцрпније писање о покренутој теми далеко одвело, доносимо у наставку текст  „Меморандум за обнову цркава – потирање српског наслеђа на КиМ“, који обрађује модел обнове примењиван од стране Савета Европе, такође подржаван од истих актера (а пре свега од узрочника стварања непроцењиве штете Српству и Православљу – манастира Дечана и Синода СПЦ), чије су катастрофалне и фаталне последице у извесној мери познате већ српској јавности.

Текст је настао јула 2008. и делом ће указати на делатност и борбу Епархије рашко-призренске у претходним годинама.

У прилогу се може преузети и књига Неодржива обнова у пдф формату, са мноштвом фотографија које упечатљиво сведоче о погубности обнове (која се спроводи по моделу зацртаном од стране Савета Европе – тзв. Меморандуму), заправо о изргувању српској културној баштини, нашем наслеђу, нашим прецима, па и српској генерацији данашњег времена, од стране актера – Шиптара, међународних посленика, људи у мантијама и носилаца високих црквених чинова и достојанстава…, као и са анализама експерата са навођењем чињеница које ће и сваком лаику учинити јасним погром који се над српском духовном и културном баштином спроводи на Косову и Метохији.

Јул 2011.

САВЕТ ЕВРОПЕ

МЕМОРАНДУМ ЗА ОБНОВУ ЦРКАВА – ПОТИРАЊЕ СРПСКОГ НАСЛЕЂА НА КиМ

Нова књига о обнови цркава путем Меморандума – „Неодржива обнова“.
 

Сви актери овог поразног процеса обнове, са српске стране, морају бити искључени из свих будућих процеса обнове.

У издању Епархије рашко-призренске и Министарства за Косово и Метохију Владе РС недавно је објављена књига „Неодржива обнова“, о томе како се, већ пуне три године, спроводи Меморандум за обнову српских светиња на Косову и Метохији.

Књига на стотинак страна садржи два Извештаја о резултатима обнове (уз компарацију са званичним Извештајeм КСО) – мр арх Гордане Марковић и проф. др Милана Глишића са Архитектонског факултета у Београду, Саопштења за јавност издата непосредно након потписивања Меморандума 2005, текст обраћања Епископа Артемија амбасадорима СБ УН априла 2007, као и предговор проф др Слободана Самарџића (тада актуелног Министра за КиМ).

Комплетан садржај наведене књиге можете преузети овде (величина документа је 3,5 мб). Књига је богато илустрована фотографијама, које упечатљиво сведоче о фијаску оваквог процеса обнове и пропасти Меморандума, потврђујући да је читав процес обнове праћен званичним Извештајима, који су нетачно и необјективно извештавали о урађеном, како би се у јавности створила лажна слика о успешности обнове. Творци ових Извештаја били су управо Комисија за спровођење обнове и, нажалост, манастир Високи Дечани, односно помоћни Епископ Теодосије Шибалић.

Ова лажна слика о успешној обнови, с једне стране, била је у функцији стварања и промовисања независног Косова, док је с друге стране, поразна реалност неуспешне обнове била у функцији затирања српског наслеђа и његовог преотимања од стране шиптарског елемента, као и даљег понижавања српског народа. Трагично и болно је сазнање да су актери овога процеса обнове били управо представници српског народа и, нажалост, великодостојници српске Цркве.

Потребно је меморандумски процес обнове српских светиња осветлити и са неких аспеката о којима је до сада мало, или нимало, било речи.

Епархија рашко-призренска чврсто стоји на становишту да је пре започињања процеса обнове порушених српских цркава и манастира било неопходно извршити процену штете. То је природан и логичан след догађаја – најпре проценити колико износи штета која је нанета рушењем и затирањем српске баштине, а тек затим приступити осталим корацима.

Епархија је у том циљу и започела процес процене штете још 2004. године, након погрома 17. марта, а добијени подаци требало је да буду коришћени, између осталог, и за судски процес који је Епархија, пред Међународним судом за људска права у Стразбуру, покренула против четири европске државе (Велике Британије, Француске, Немачке, Италије), због њихове одговорности за порушених 150 цркава.

Ова тужба Епархије рашко-призренске, која је била једна од највећих препрека реализацији идеје независног Косова, повучена је, нажалост, само неколико месеци након подношења, великим настојањем и ангажовањем, најпре, манастира Дечани (при чему је тај ангажман био у тесној координацији са одређеним круговима из САД), а затим и неописивим притиском и инсистирањем од стране неколицине Архијереја (пре свега Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија Јевтића), опет по упутствима која су, преко међународних представника, долазила са Запада.

Одмах након издејствованог, присилног, повлачења тужбе (јануар 2005), која је имала за циљ остваривање својих права и санкционисање одговорних за почињене злочине над Србима и српском баштином, исти, већ поменути, актери приступили су реализацији новог процеса (и овога пута по упутствима и диктату који је долазио са Запада, из Америке и земаља Европске Уније) – примени Меморандума за обнову порушених цркава (март 2005).

Једна од најтежих, по српске интересе, последица примене Меморандума јесте управо санација порушеног без претходно извршене процене штете. На овај начин, након повлачења тужбе, поменути актери покренули су процес „обнове“, којим ће бити уклоњени трагови злочина, без постављања питања одговорности злочинаца (Шиптара и неколицине западних земаља) за учињено, чиме су починиоци и одговорни за учињене злочине суштински аболирани, а истовремено су, добро смишљеном и организованом пропагандом, исти актери говорили само о непостојећим успесима „обнове“, доводећи тако јавност у заблуду да се на том плану добро напредује, замећући, притом, чињенице које сведоче о правом карактеру обнове и постигнутим резултатима на терену!

И уместо да покрену питање одговорности за почињене злочине, ови актери покренули су „обнову“ путем Меморандума, која је додатно довела до прекривања стања у коме су светиње биле након страдања, онемогућавајући, на тај начин, исправну и прецизну процену начињене штете, стварајући, притом, амнезију код генерација српског народа, и утисак као да се није ништа десило, те да ће се са „комшијама Албанцима“ и убудуће живети „лепо као пре“, подржавајући на тај начин тенденцију да се злочинцима омогући да се слободно и неометано крећу, и вероватно, касније наставе посао који су већ започели.

Ни од стране институција државе Србије, међутим, у протеклом вишегодишњем периоду, није дошло до иницијативе да се покрене процес процене штете. То би, управо, био један од видљивих показатеља да држава Србија српско наслеђе на Косову и Метохији сматра својим, да брине о њему са пажњом доброг домаћина, те да ће учинити све да га заштити од даљег уништавања и омогући његово васпостављање у стање, да би опет могло служити интересима и потребама будућих генерација српског народа.

Епархија рашко-призренска и на овај начин упућује апел новоформираним властима Србије, да се прикључе иницијативи Епархије и суштински помогну процес процене штете који је Епархија поново започела.

Један од најспорнијих елемената меморандумске „обнове“, у извођачком смислу, јесте статичка стабилност објеката који су обнављани. Поред свих осталих извођачких пропуста који су чињени у процесу „обнове“, ови пропусти могу имати најозбиљније, чак и трагичне последице. И то је присутно на не малом броју објеката. Навешћемо овде само неколико примера, ослањајући се управо на наводе из књиге „Неодржива обнова“.

Тако за цркву светог Ђорђа у Призрену (која је, иначе, понос Комисије за спровођење обнове) у књизи дословно пише: „Конструкција крова је изведена ван сваке конструктивне логике, и ослања се само на, пожаром оштећене, фасадне зидове, што угрожава стабилност објекта“, као и „Зашто је за више тона повећана пројектована количина челика и сиге у крову?“, да би уследио закључак „оптерећење крова је око 600 тона, део се преноси на обимне зидове који су били изложени високим температурама, чија носивост није испитивана“.

Ко ће смети, имајући наведене податке на уму, да уђе у ову цркву као корисник? И ко ће сносити одговорност за евентуално поновно рушење цркве, зато што је на оштећену и ослабелу конструкцију обновом нането оптерећење, овога пута много веће него што је било пре рушења, и веће него што је пројекат предвидео? Да ли ће одговорни бити само (нестручни и злонамерни) шиптарски извођачи, или и они српски представници, који су им допустили да се на овако груб начин поигравају са нашим наслеђем?

Скоро истоветна ситуација је и у манастиру Девичу, где се „реконструкција Централног конака врши без икакве конструктивне, технолошке и рестаураторске логике. На неојачаним зидовима сутерена и приземља гради се још један спрат, а и то се ради без икаквих сеизмичких укрућења“. Приложене фотографије у књизи, уз изнете анализе, најбоље сведоче неодрживост и политички карактер спровођене „обнове“.

Црква светог Илије са Парохијским домом, Салом за народ и гробљем представља „еклатантан пример како не треба радити заштиту и реконструкцију… та реконструкција је урађена тако лоше, да потпуно компромитује грађевинску струку“.

На крају наводимо и пример „обнове“ епископског двора у Призрену, где „конструктивни елементи армирано бетонске таванице уопште нису санирани после пожара, који је, услед велике количине угља у сутерену, трајао петнаестак дана“; ови конструктивни елементи „више личе на изгорелу дрвену грађу него на бетон који је био изложен пожару“. Не учвршћујући ове „конструктивне елементе“, чија је носивост рапидно ослабљена (те због тога потребују замену новим конструкцијама), шиптарски извођач је на њима извео санацију, стварајући тако илузију обнове. О безбедности оних који би требало да станују у том објекту, и о одговорности српских чинилаца, који су са одушевљењем поздравили „обнову“ епископског двора (богато, свакако, наградивши овај „рад“ Шиптара), треба ли ишта и говорити?

На овај начин створена је гротескна ситуација – Шиптари су порушили и запалили српске светиње; за злочине које су Шиптари починили, нису кажњени ни организатори, ни извршиоци, ни помагачи; неколицина „моћника у крилу СПЦ“ спречавају покретање судског процеса против одговорних за злочине и њихово адекватно санкционисање; Шиптари обнављају порушене светиње (врло је могуће да међу њима има и оних који су их рушили), те новац одвојен за обнову онога што су порушили иде њима; радови су (због нестручности или због намера) веома лоше изведени, са могућношћу и трагичног развоја, те ће, у не тако далекој будућности, бити потребно ново улагање за поновну обнову; Шиптарима се овако организованим процесом „обнове“ отвара могућност да стичу искуство и референце за обнову српске православне баштине (што до сада нису имали), те да окончају процес преузимања надлежности над бригом о православној баштини и у потпуности истисну институције државе Србије и СПЦ; такође им се отвара могућност да, с обзиром да су дали новац за подизање/обнову, и рад и знање, још безобзирније својатају српско духовно наслеђе, називајући га „албанским“ а не српским; ……

Уза све то, одређени кругови у СПЦ (они исти који форсирају и спровођење Меморандума, без обзира на све штете које због тога трпи српски народ) настоје да се приступи освећењу „обновљених“ објеката и чак, да се изврши пријем епископског двора у Призрену, и поред небивалог гажења Уставних принципа и вековних прописа канона Православне Цркве, као и поред свих пропуста и недостатака грађевинске природе и неприхватљивих ризика стратешке природе, које носи овај чин.

Епархија рашко-призренска чврсто стоји на становишту да је модел обнове српских светиња према Меморандуму – неприхватљив, да се због његове погубности и штете коју је до сада нанео – мора одмах зауставити (а представник СПЦ у Комисији за обнову, помоћни Епископ Теодосије Шибалић, као и представник министарства културе, г-ђа Вера Лончарски, одмах разрешити дужности и повући из Комисије), да треба установити и усвојити модел одрживе и успешне обнове, који већ примењује Епархија (на принципима који ће омогућити истинску бригу, очување и обнову српске културне баштине на Косову и Метохији), те да данашњи актери, подржаваоци и промотери „обнове“ према Меморандуму (због одговорности коју носе за фаворизовање оваквог начина обнове, и заташкавања неприхватљивих пропуста и ризика) морају бити разрешени учешћа у обнови, и искључени из свих будућих процеса обнове српских светиња на Косову и Метохији.

Јул 2008.

Архимандрит Симеон