Беседа на Васкрс Архимандрита Кирила (Павлова)

У име Оца и Сина и Светог Духа! Христос васкрсе!

Честитам вам, драга браћо и сестре, велики, радосни празник, светску радост Светлог Христовог Васкрсења! На језику црквених песама празник Светлог Христовог Васкрсења се назива празником свих празника и ликовањем свих ликовања.

Светло Христово Васкрсење је ликовање и утврђивање наше хришћанске вере, ликовање наше хришћанске наде и утврђивање хришћанске љубави. Ликовање и утврђивање свега доброг, светлог и светог, нама драгоценог.

Рекли смо да је Светло Христово Васкрсење утврђивање, ликовање наше хришћанске вере. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се на земљи, примивши на Себе нашу људску природу, предао је људском роду истинско учење о свему што постоји. И о Богу, о Његовој суштини, Његовој природи и о Његовим делима; и о пореклу човека, његовој природи, предодређењу, данашњем стању и будућој његовој судбини; и о свету, пореклу света, његовој природи, предодређењу и будућој судбини света.

Али шта може да буде чврста гаранција да је истинско учење о свему што постоји, које нам је предао Господ наш Исус Христос, Божанско учење, истинско откровење Бога? Он Сам, који га је предао, је истински Бог. И због тога само учење Христово носи на себи печат Божанског порекла и по свом карактеру, и по свом садржају и достојанству, и оно је, наравно, узвишеније и светије и разликује се у корену од учења мудраца овог света. У њему нема страних примеса у истини, лажи и заблуде, које примећујемо у људским делима са ограниченим људским умом.

Али без обзира на то, у Христовом учењу се наилази на такве тајне, које доводе у недоумицу и сумњу неке људе, који мисле на људски начин, то јест ограничено. Због тога потпуно сведочанство о Божанствености учења Христовог Његово унутрашње достојанство не може дати, за потврду се захтева јаче спољашње сведочанство Његовог Божанства и Божанствености Његовог учења. Таква спољашња сведочанства Божанства Христовог, Његовог Божанственог учења су пре свега чуда, која Спаситељ врши за време проповедања Јеванђеља.
Најављајући људима Своје Божанство, најављајући им вечан живот, Господ је истовремено отварао очи слепима, враћао слух глувима, исцељивао малаксале, истеривао демоне из опседнутих, наситио пет хиљада људи, васкрсавао оне који су већ почели да се распадају. И ова сведочанства у потпуности потврђују истину да је Господ наш Исус Христос Свемогући Бог и да је учење које нам је Он предао заиста Божанско учење. И ова сведочанства би била потпуно довољна, неоспорна да није било једног догађаја у животу Богочовека, који је на неко време поколебао ову истину.

Тај догађај је смрт Христа спаситеља. Спаситељ је добровољно пошао на њу ради нашег спасења. Путем смирења, путем крајњег самоунижења – ради нашег спасења, Господ иде на крсни подвиг, али маловерници не желе да оцене и схвате ову тајну искупљења људског рода и виде у Оном, Кога су сматрали Великим чудотворцем и Богом, виде у Њему само немоћ.

Злобни и лукави непријатељи се злобним подсмесима труде да ову истину поколебају. И кад би се живот Спаситеља ограничио само на ове патње и смрт и да није било Његовог Васкрсења из мртвих, шта бисмо онда могли да кажемо овим најљућим непријатељима и њиховој злоби? Апостол Павле каже: «А ако Христос не уста, узалуд дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша» (1 Кор. 15, 14). Према томе, наша вера је у тесној вези са Васкрсењем Господа нашег Исуса Христа. Вера наша вреди ако је Христос васкрсао.
Она пада ако Христос није васкрсао. Ето, толико велики значај има Христово Васкрсење за нашу веру. Али Христос је васкрсао из мртвих. И васкрсао је Својом сопственом снагом. Овим је показао да је он истински Бог, зато што власт над смрћу и животом има само Бог. А Господ наш Исус Христос, који је васкрсао из мртвих, је открио да је Он Господар живота и смрти. Према томе, Он је истински Бог.

А ако је Господ наш Исус Христос – истински Бог, онда је и учење, које нам је Он предао, Божанско. И вера наша у Њега је спасоносна, а неповерење, које су испољили Христови непријатељи, је лажно. Истинска су и чуда Христова.

Управо је Христово Васкрсење васкрсло и ову веру, ову силу чуда Христових, поново им је дало на значају, и људи су схватили да је Господ Исус Христос само ради спасења нашег прихватио патње и смрт, спустио се до крајњег самоунижења, да је Он могао, као свемогући Бог, и да одбаци, да избегне ову смрт, ове патње, и да сиђе са Крста, и да уништи Своје непријатеље. Али Он није хтео да избегне ову чашу патње, коју му је раније припремио Отац Небески. На тај начин, Васкрсење Христово је ликовање, утврђивање наше хришћанске вере.

Оно и јесте утврђивање хришћанске наде. Благу наду сваког хришћанина у његовом животу представља она радосна нада да ће људи, који верују у Христа, после привремених земаљских патњи, туга, лишавања, несрећа, после телесне смрти у време, кад то одреди Бог, васкрснути из мртвих и ући у вечност ради бескрајног блаженог живота. Ова блага радосна нада слади горчину земаљског живота, помаже верујућем човеку да храбро и стрпљиво подноси све туге и да, не падајући под њиховим бременом, храбро носи крст, који је на сваког од нас положила Божја промисао.
Али шта може да буде чврста гаранција да нас ова нада у будуће васкрсење, у вечан блажени живот неће посрамити, да ће после смрти наступити васкрсење, поновно обједињење душе и тела? И у Старом и у Новом Завету има много упућивања на то да поред привременог живота постоји вечан живот, да ће наступити опште васкрсење. Овако су о томе говорили стари пророци: «Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати»! (Ис. 26, 19).
Пророк Језекиљ је својим пророчким оком видео највеће чудо, кад су се, на заповест Божију, кости примицале једна другој, слагале се, затим се прекривале жилама, облагале месом, крвљу и затим је у њих ушао дух, они су стали на ноге – огромно мноштво људи (Јез. 37, 1-10). У Јеванђељу Господ наш Исус Христос каже да наступа време, у ком ће сви, који се налазе у гробовима, чути глас Сина Божијег; «и изићи ће који су чинили добро у васкрсеније живота, а који су чинили зло у васкрсеније суда» (Јн. 5, 28-29). Ове речи Светог Писма одушевљавају душу верујућег човека и, наравно, усађују наду.

Али да би се та нада сачувала, неопходна је јака вера у реч Божију, пошто ми стално видимо пред собом смрт, кад се тело распада, а не видимо никог ко васкрсава. Иако имамо и примере васкрсења мртвих – пророци Илија, Јелисеј су васкрсавали мртве, и Господ наш Исус Христос је васкрсавао мртве, и ученици Његови, али ово васкрсење није оно свеопште васкрсење, које ће бити на крају света. Јер овде су васкрсли људи васкрсавали у истом пролазном смртном виду, у ком и ми живимо. И они су затим поново умирали.

А при свеопштем васкрсењу људи ће постати непролазни, духовни и бесмртни. Али, ево, постоји јаче сведочанство из живота Христа Спаситеља, које у потпуности утврђује наду у свеопште и наше сопствено васкрсење, и у вечни блажени живот, – то је васкрсење Самог Христа Спаситеља из мртвих. Христос је васкрсао из мртвих, погазивши смрт, и смрт више нема власт над Њим.

Христос не умире. Христос је васкрсао из умрлих као првенац. И доћи ће време, кад ће сви, који су веровали у Христа, такође васкрснути, али ће васкрснути већ у новом, прослављеном телу, слично ономе како је васкрсао Господ наш Исус Христос. Према томе, васкрсење Христово и јесте тврдња, и ликовање наше хришћанске наде.
Најзад, вера у васкрсење Христово је и највеће утврђивање хришћанске љубави. Љубав, а посебно истински хришћанска, захтева од верујућег човека веће жртве, велико самоодрицање; повремено све до самопожртвовања, до смрти. Волети Бога – значи цео свој живот, све снаге посветити служењу Богу. То захтева самоодрицање и самопожртвовање, спремност да се жртвује живот ради славе имена Божијег, ради свете вере, ради Закона Божијег.

Љубав према ближњим захтева сталне напоре, бригу за њихово вечно душевно спасење и за благостање, за њихов телесни живот, захтева такође и спремност на жртвовање сопствене имовине и живота за добро ближњег. Такве су жртве које захтева љубав. Али како се одлучити на те жртве, кад наша самољубива природа тражи увек корист, добит само за себе? Кад нам наше самољубље сугерише да треба да живимо само ради свог сопственог задовољства, насладе, у сопствену корист? Није ли боље, заиста, живети ради свог задовољства? Али није. Што човек посеје, то ће и пожњети.

«Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети погибао; а који сије у дух, од духа ће пожњети живот вјечни» (Гал. 6, 8). И пример за то је Христова љубав. Што човек самопожртвованије приноси себе на жртву за добро ближњег, тиме је љубав плоднија. И то видимо на примеру Христа Спаситеља. Господ је волео Бога Оца безграничном љубављу. За Њега је храна била чинити вољу Оца Небеског. И из љубави према Оцу Небеском, из послушања Њему Господ је прихватио на Себе највећи подвиг – искупљење, спасење грешног људског рода. И из љубави према Њему Господ је положио душу Своју за ближњег.

Господ је заволео и грешан људски род. Он је Себе предао ради њега, ради његовог спасења је кренуо у сва страдања и у срамну смрт. Па какав је резултат те Његове безграничне љубави? Резултати су непроцењиви. Пре свега, Господ је после страдања и смрти васкрсао – такође ради људи. Васкрсао је у новом прослављеном телу и добио од Бога Оца власт на Небу и на земљи, са славом се вазнео на Небо и сео с десне стране Оца. Господ је искупио човечанство од греха, проклетства и смрти, даровао му слободу, отворио му слободан улаз у Царство Небеско, васкрсао људски род. И ови плодови страдања, крсне смрти и Васкрсења Христовог су заиста непроцењиви.

Спаситељ је и Својим страдањем прославио Оца Небеског: основао је на Земљи Своје Царство Небеско – Христову Цркву. И многи верујући по примеру Христа Спаситеља, као одговор на Његову љубав, су упалили у свом срцу пламен љубави и према Богу Оцу, и према Спаситељу, и према ближњем. И ова љубав је донела радост целом свету. Ето такви су непроцењиви плодови љубави Христове. Због тога је Васкрсење Христово и утврђивање наше хришћанске љубави.

Овај дан – дан Христовог Васкрсења – нека буде за нас дан радости. И увек памтећи да је овај празник управо утврђивање наше хришћанске вере, волећемо нашу свету веру, високо је ценити и трудити се да свој живот управљамо по овој вери. И имајући на уму да је Христово  Васкрсење утврђивање наше наде, надаћемо се и све напоре, туге, лишавања ћемо с радошћу подносити у очекивању нашег будућег васкрсења и нашег будућег вечног живота. И имајући на уму да је Васкрсење Христово ликовање и наше хришћанске љубави, оденућемо се у врлину хришћанске љубави и доносићемо обилне плодове, волећемо један другог.
Овим ћемо показати да смо стварни следбеници Христа, Који је из љубави према људском роду сишао на земљу. «По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом», каже Сам Господ у Свом Јеванђељу (Јн. 13, 35). Нека овај светли празник, светло Васкрсење, увек буде за нас празник радости, празник победе живота над смрћу. И нека нам он помаже да стрпљиво, без ропота подносимо све тегобе земаљског живота у нади да ће доћи време кад ћемо чути жељени глас Спаситеља нашег: «Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања свијета» (Мт. 25, 34).

Амин. Христос васкрсе!

Архимандрит Кирил (Павлов)