Рајица М: Без Краља не ваља

Без краља не ваља а како би нам било с њим показа се на Газиместану. Седамдесетогодишњи вакуум између Краља и народа донесе, сасвим очекивано и извесна удаљавања. Краљ је у међувремену постао европејац који не зна србски језик а народ је гажен чизмом комунизма и његовим наставцима постао жељан слободе и истине и најобичнијег људског живота достојног човека. Сит привилегованих, силом наметнутих ауторитета, чије огромне привилегије нису спутане одговарајућим обавезама, народ, као да више не пристаје на политичко позориште у коме се само смењују глумци. Он тражи квалитативне промене политичког и вредносног система а не ново шминкање постојећег.

Кад кажем народ, мислим на Истином пробуђене појединце који пођоше да траже Бога Љубави, Истине и Правде, а не на ону рају која се даје заслепити и заводити причама. Да би се нека држава могла назвати демократском, сваки грађанин мора имати иста права и слободе све док се не огреши о права и слободе другог. У Србији тога нема, ко зна откад, једни се рађају прави и привилеговани, други се рађају криви и гоњени, једнима држава, са својим институцијама, служи као штит а другима као мач. Због тога пробуђени обесправљени србски народ на Газиместан није дошао у туристичку шетњу, него да се поклони бесмртним духовима који су уградили своје животе у вечни идеал Правде и Слободе бранећи своју слободу, Државу и Цркву. Све ове, данас Небеске вредности, за последњих седамдесет година сваки појединац из овог пробуђеног народа није ни осетио, подједнако ни онај који има седамдесет година, као ни онај који има двадесет.

Слобода вероисповести, националног и етничког опредељења, употреба језика, слобода медија и штампе, слобода грађана да се окупљају и размењују мишљења данас се србском народу увелико ограничава и укида како на Косову и Метохији, тако и у осталим деловима Србије. Европа нема алтернативу, научише и свраке и косови а народ је жељан алтернативе коју види у својој старини, кад је држава била један живи свенародни организам са Христовом главом на раменима а Честити Кнез, беше Божија рука овог живог, Богочовечанског организма на земљи.

Ми Срби народ смо Божији и монархистички, али наш монарх мора да буде Божији помазаник, силна Рука Божија која је у стању да нас ослободи седамдесетогодишњих окова и заблуда. У нашем монарху треба да струји жива србска крв, која може поделити жалост жалосних, искрено у срцу а не само пред телевизијским камерама.

Ми Срби никад нисмо били за космополитског Краља, нисмо ни за ову космополитску демократију која се за многе ослепеле очи сасвим неприметно утапа у глобалну заједницу под окриље НАТО пирата. Светска заједница коју намеће НАТО пакт и Америка, заједница је одрођених, само по форми „националних“ а по стуштини космополитских, противнобожијим начинима произведених елита уједињених у личној користи и на грбачи узјахалих силом застрашеног и безумљем поробљеног робља отпалог од личног и националног сопства. Оваква творевина покреће се себичним интересима, голом силом и медијском „седмом силом“ хиљадама пута понављаним лажима, док се дух лажи не утисне у људски ум уместо Истине.

Идеја Православне државе исходи из веровања да је Православље Божије Откривење, и да као такво, треба да одређује читав живот верника – и лични, и породични, и друштвени.

Православна држава је држава која се у потпуности темељи на Православљу, одбацујући све неправославне идеје и идеологије.

Основна начела Православне државе су

1) Сарадња Цркве и Државе
2) Апсолутистичка Монархија
3) Националистички дух

Са вером у Бога, за Краља и Отаџбину Духом Истине кроз заједничко радовање и туговање, кроз заједничку срећу и страдање, народ и Краљ у нераскидивој заједници. То је та Држава изгубљена на Косову, приземљена црква у малом коју подупире Велика Црква у вечности и времену и надахњује је Духом Истине. Црква пред Богом и народом одговорна за народну душу и Краљ пред Богом и народом одговоран за земаљско свенародно благостање и за његов биолошки опстанак. Његово Краљевско Величанство и Његова Светост Патријарх, на челу свог народа, кроз добро и зло и овог и оног света.

Сви крштени и измирени са Богом у Христу и они ближи и они даљњи владарском престолу и Црквеној власти, где нема слободног ни роба, сви Христови, Истином ослобођени, где је мој ближњи, Богоближњи, ма где се он налазио, само ако служи Држави и Богу. Нисмо ми, Срби, више ради, да својим грбачама подупиремо проклети рај за повлашћену елиту за који се улазница купује издајом и где се успиње, варајући и варајући се, него смо за заједничко прихватање проклетства живота на земљи, за његову праведну расподелу на равне части и благодатним Божијим силама његово прочишћење.

Демократија која данас влада овим сапетим светом, коју толико прижељкивасмо, показа нам да ни за њу нисмо политички дорасли.
Демократија се на наше очи изметну у демагогију и ауторитарну олигархијску власт привилеговане мањине над заведеном и обесправљеном већином. Политичари, готово сви до једног показаше своју људску незрелост и недораслост у судбоносном тренутку у коме се нација налази. Школовани у комунизму, навикли да пред њиховом гордошћу сви падају, заблудеше у тој мери да државу претворише у своја приватна ловишта, по којима себично лове без икакве одговорности. Политичке партије у својој основи заменише социјалне службе које радно, стамбено и сексуално, збрињавају своје више и ниже чланство на штету политички неопредељене већине. Сви се баве себичним економским програмима, повремено неко испере уста помињањем националног програма и настави да нас гура даље у суноврат.

Последњих деценија свашта од ништа успевало је да се наметне овом народу тајним каналима који воде до власти, све је проверено и све изневерило под србским сунцем, тако да је све мучно да се речима не може исказати. Нестајемо и биолошки и духовно и интелектуално и морално, топимо се у умноженом грабежу и безакоњу. Сваки наш јавни мир тајни је и подмукли унутрашњи партијашки и спољни екуменистичко-глобалистички рат против србског народа.

Битка на Косову пољу започета 1389. године и дан данас траје између државотворних сила надахнутих Духом Истине и политичко партијашких група и разноразних интересних кланова надахнутих духом лажи.

За многе Србе у Србији и дијаспори, данас само један Србин има моралну снагу да Србе обожи сложи и умножи, на путу свесрбског пробуђења, отрежњења и уједињења и то је Преосвећени Владика Артемије. Својим бескомпромисним светоотачким ставом он јесте у Христу, у тој Светој тврђави спасења, у исто време он је једини и срцем и душом и свим животом својим уз свој страдални народ и само он може да око себе окупи ону већинску простодушну, досад, ником потребну, вазда страдалну Србију. Догорева Србима до ноката, за пробуђене Србе нема више простора бесмисленим сменама политичких гарнитура које се богате на рачун народне патње.

Зло надошло и споља и изнутра мора се, док још има времена, победити добрим, Духовним, ратом, сабирањем у Христу Исусу и праведним делима у име Господа Исуса Христа а не безбожничким поделама и партијашким трвењима. Удружених у злу данас има много више него ли сабраних у Христу, али, то је плева коју ветар расипа и шта ће та плева против оних са којима је Бог. Није на Христовим војницима да учествују у пословима овога света али јесте да мисле и на оно што је добро и пред Богом и пред народом, ту је Владика Артемије камен граничник Црквеног Државног и Народног добра који се не сме преступити, зато и има јединствену, Богом дану, шансу да буде благодатни расадник обожених делатника за послове овога света.

Свест о немогућности стварања идеалног друштва с ове стране добра и зла никако ме није напустила, али Владика Артемије и његово верно монаштво данас једини зраче силом живог Божијег присуства која собом може преображавати грешни свет. Првомученички Свештени занос у коме се Бог гледа лицем у лице и изван Њега све је прах и пепео, јесте та Васкрсавајућа животворна сила која нас може подигнути из ропске каљуге баналности и повратити нам изгубљену националну битност. Све остало што је поклекло пред духом овог времена мора се вратити путу аутентичног преображаја и повраћају пољуљане части.

Грешни раб Христове Слободе
Рајица Марковић