Ж. Которанин: Безаконо Архиепископство у СПЦ (2)

ЗАР СЕ ТО МОЖЕ ДЕСИТИ ОНОМЕ ЧОВЈЕКУ

Светигорапрес је своје „Подсјећање“ објавила на сајту митрополије црногорско православне након изласка у јавност мог чланка „Безаконо архиепископство у Српској Православној Цркви“.

+ + +

Обзиром на тему, како чланка, тако и „Подсјећање“, можда и погрешно, сматрам да су ова два текста у међусобној узрочно-последичној вези. Наиме, да је „Подсјећање“ одговор на део мог чланка који се тиче Епископског Савета Црне Горе и архиепископства Високопреосвећеног г. Амфилохија.

+ + +

ПОДСЈЕЋАМО…

ОДЛУКА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА АСбр.95/зап.208
СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Број 1052/зап.738
20. јун 2006.  у Београду

Свети архијерејски сабор, у седници својој од 26/13. маја 2006.године – под АС бр. 95/зап. 208 донео је следећу одлуку:

„У име Свете, Јединосушне и Нераздељиве Тројице, сагласно саборном устројству Једне, Свете, Саборне и Апостопске Цркве Христове од апостолских времена до дана данашњега, сходно 34. Апостолском правилу, а с циљем да се не повреди и не изгуби Слобода коју нам је дао својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи,“ и да се у живот Цркве не би „подвукла гордост светске власти“ (8. канон Трећег Васељенског Сабора);

У духу очувања јединства Цркве и вековног поретка древне (1920. године васпостављене) Пећке Патријаршије, признатог и потврђеног стеченим правима и обичајима као и сагласношћу свеукупне Православне Цркве васељенске (ср. Томос Цариградске Патријаршије, бр. 1148 од 19. фебруара 1922. године);

Поштујући углед Митрополије црногорске и њену историјску улогу у животу Црне Горе, која је поново стекла своју државност, као и шире;

Ради што успешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве, овај Свети Архијерејски Сабор одлучује:

Православну цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Црногорско-приморска, Будимљанско-никшићка, као и делови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке.

Епископи наведених епархија сачињавају Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори, који ће се, под председништвом Архиепископа Цетињског (како гласи његова стара титула) и Митрополита Црногорско-приморског, по потреби састајати ради саветовања и доношења одлука из његове надлежности. Једна од основних дужности Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори јесте да у сарадњи са државом Црном Гором и њеним надлежним органима покрене и да помаже израду и доношење Закона о положају Православне Цркве и различитих верских заједница у Црној Гори; да предузме све потребне мере у циљу заштите свеукупне духовне и материјалне, покретне и непокретне имовине Православне Цркве у Црној Гори, као и на доношењу Закона о реституцији национализоване и одузете црквене имовине после Другог светског рата. О своме раду Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори је дужан, сходно утемељеном канонском поретку да извештава Архијерејски Сабор.

http://www.mitropolija.cg.yu/svetigorapres/Saopstenja/ASbr95zap208.htm. . .

„Подсјећања“ нам представља акт СА Синода од 20 јуна 2006. године. Акт је овде са заглављем, али, без потписа и печата. Такође, и без истакнуте правне природе – нпр. Одлука, Сагласност… Сам акт садржи, тако пише, одлуку СА Сабора СПЦ од 26./13. маја 2006. године.

У часопису „Светигора“ из новембра 2007. године, дакле више од 16 месеци од доношења Синодског акта, затичемо тај исти акт, овај пут потписан од владике Зворничко-Тузланског г. Василија и упућен Високопреосвећеном г. Амфилохију. Но, потпис није својеручни него механички. И овде недостаје печат. Овакво поступање је недопустиво. Одсуство својеручног потписа и печата поништава акт СА Синода. Он није веродостојан документ. Такав, он уопште није документ који производи правне последице. Заправо, он производи недоумице.

Занимљиво је да је већ 8. јуна 2006. године, дванаест дана пре доношења овог Синодског акта, Светигорапрес издала саопштење о архиепископству г. Амфилохија. Њему очигледно акт СА Синода није био потребан. Чему ова играрија са процедуром? Процедура је овде параван у служби прикривања нечијих интереса и оправдавања нечијих дела.

Зашто је уопште СА Синод СПЦ доносио односни акт? Коме је он уистину намењен?

Садржај оваквог Синодског акта је наводна одлука СА Сабора СПЦ. Све одлуке СА Сабора СПЦ се објављују у службеном листу „Гласник“ СПЦ. Саборска одлука коју „Подсјећање“ износи није објављена у „Гласнику“. Није објављена ни у „Саопштенњу за јавност…“ Објављена је у „Светигори“, неслужбеној публикацији.

Ове чињенице дају одговор на постављена питања. Наиме, СА Синод, или неко под именом Синода, својим актом промовише као одлуку СА Сабора СПЦ текст који није Саборска одлука. Не само што није, него обзиром на садржај не може ни бити Саборска одлука

+ + +

Садржај наведене, а спорне одлуке СА Сабора Српске Православне Цркве нити је саборан, нити је српски. Та одлука се састоји из три дела.

* Први део је опис „Православне Цркве у Црној Гори“.

* Други део чини устројство и надлежност „Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори“.

* Трећи део оправдава архиепископство Високопреосвећеног г. Амфилохија признавајући му титулу „Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски“.

У целини, овде се ради о успостављању некаквог црквеног ентитета, за сада у оквиру СП Цркве, а у самосталној држави Црној Гори. Иако је овај ентитет у повоју, исти показује различитост црквене организације у Црној Гори у односу на остале домицилне области СП Цркве.

Идем редом. У тексту се каже:

„… Поштујући углед Митрополије црногорске и њену историјску улогу у животу Црне Горе, која је поново стекла своју државност, …“

Да ли се може у мање речи снажније изразити задовољство због самосталности Црне Горе?

Какву је улогу у осамостаљењу Црне Горе одиграо митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије, на предстојећем Сабору изнеће један поштовани владика Српске православне  Цркве по обећању које је учинио пред десетак људи. Он каже да поуздано зна дан и час када је митрополтит подржао „историјско“ одвајање Црне Горе у телефонском разговору са високим политичарем Црне Горе.

Наведене речи из спорне Саборске одлуке јасно повезују „Митрополију црногорску“ са Црном Гором. Ту је титула Митрополије одређена према држави Црној Гори, а не према Уставу СПЦ. Чак не ни према историјским одредницама исте Митрополије. Речено је погрешно – Митрополија црногорска, уместо исправно – Митрополија Црногорско-Приморска.

У продужетку текста стоји:

„… Ради што успешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве, овај Свети Архијерејски Сабор одлучује:

Православну цркву у Црној Гори сачињавају Епархије Српске Православне Цркве: Црногорско-приморска, Будимљанско-никшићка, као и делови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке.

Епископи наведених епархија сачињавају Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори, који ће се, под председништвом Архиепископа Цетињског (како гласи његова стара титула) и Митрополита Црногорско-приморског, по потреби састајати ради саветовања и доношења одлука из његове надлежности. Једна од основних дужности Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори јесте да у сарадњи са државом Црном Гором и њеним надлежним органима покрене и да помаже израду и доношење Закона о положају Православне Цркве и различитих верских заједница у Црној Гори; да предузме све потребне мере у циљу заштите свеукупне духовне и материјалне, покретне и непокретне имовине Православне Цркве у Црној Гори, као и на доношењу Закона о реституцији национализоване и одузете црквене имовине после Другог светског рата. О своме раду Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори је дужан, сходно утемељеном канонском поретку да извештава Архијерејски Сабор.“

Посебност црквеног ентитета у Црној Гори у односу на Српску Православну Цркву у тексту се уочава већ у називу истога – Православна Црква у Црној Гори. Затим се уочава и у називу Епископског Савета тога ентитета – Епископски Савет Православне Цркве у Црној Гори. Ови називи хотимично игноришу одредницу – Српска. У питању је Српска Православна Црква у Црној Гори.

Ову посебност још снажније истиче одређивање надлежности тога Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори. – „Ради што успешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве…“ То је мотив оснивања Савета, као и у тексту наведеним његовим надлежностима. Отуда побројане надлежности не исцрпљују све оно чиме се Савет може бавити, тј. саветовати и одлучивати.

То стоји и у тексту – „Једна од основних дужности Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори јесте“. Дакле, једна од основних дужности, а не једина дужност… Савет се може бавити сваким питањем које сматра интересантним, без обзира да ли је то питање по Уставу СПЦ у надлежности СА Сабора, или Синода СПЦ, или ког другог тела. Истина, Савет је дужан да о свом раду извештава СА Сабор. Ово само потврђује аутономност Савета према Светом Архијерејском Сабору СПЦ.

Чак и у тексту наведеним надлежностима примећује се посебност овога ентитета. Тако на пример, Савет брине о доношењу Закона о

„положају Православне Цркве и различитих верских заједница у Црној Гори; да предузме све потребне мере у циљу заштите свеукупне духовне и материјалне, покретне и непокретне имовине Православне Цркве у Црној Гори…“.

Ваљда би то био Закон о положају Српске Православне Цркве и различитих … у Црној Гори… Даље, Православна Црква у Црној Гори је по наведеноме власник свеукупне имовине, чију заштиту врши њен Епископски Савет.

Дакле, од имовине СП Цркве у Црној гори удаљени су Патријаршијски Управни Одбор, а такође и СА Синод СПЦ… СА Сабор СПЦ о овој имовини брине тек посредно, преко извештаја Савета. За ту имовину се у тексту не каже да припада Српској Православној Цркви. Нити да о њој воде старање тела СПЦ, како је то случај изван Црне Горе, сходно Уставу СП Цркве.

Спорна одлука предвиђа да Епископском Савету Православне Цркве у Црној Гори председава „Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски“. За титулу „Архиепископ Цетињски“ се каже да је његова стара титула.

„…Јер, ништа од онога, што противу закона и реда бива, не мора бити на уштрб утановљеноме по правилима.“ /7. правило IX Помесног сабора/

Нејасан је употребљени израз „стара титула“. Да ли се мисли на тзв. историјску титулу? Однос званичне и историјске тиитуле није у Цркви позитивно-правно одређен. Али, имајући у виду наведено [7.] правило може се закључити о том односу следеће.

Прво, историјска титула мора бити потврђена као историјски заснована на законитим чињеницама. При томе се мора водити рачуна да није у питању нека неуредност, или спорадичност, јер, оно што ретко бива није правило Цркве / в. 17. правило IX Помесног сабора/.

Друго, при титулисању, прво се истиче званична титула, па онда историјска. Званична титула је законита, и она једина одређује и архијереја и његов трон. Историјска титула је у том смислу подређена званичној, па зато долази после ње.

Треће, историјска титула не сме кварити законити поредак части у Цркви, нити на било који начин бити на уштрб права других архијереја.

Код титуле „Архиепископ Цетињски“ проблем се налази у све три тачке.

Историјско утемељење ове титуле је спорно. Законитост старих потписа је непроверена. Цариградски диптиси не потврђују њихову историчност нити законитост. Имамо наводно два епископа у XVI и два у XIX веку, која су у потпису понекад користила ову титулу, што указује на спорадичност исте појаве. Такође, непознат ми је извор права митрополита Црногорско-Приморског да присваја ову титулу као свој стари назив. Нема га у канонском праву, нема га ни у црквеном праву, нема га ни у пракси Српске православне Цркве. Оваква промена ранга епископа је незаконита.

Зар тврдња о историчности титуле „Архиепископ Цетињски“ не представља дување у једра црногорским аутокефалистима?

Високопреосвећени г. Амфилохије у потпису прво истиче „стару титулу“, па истој додаје званичну – Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски. Овим је своју закониту титулу митрополита Црногорско-Приморског потчинио „старој“ – „Архиепископ Цетињски“. Архиепископско достојанство има преимућство над митрополитским чак и у потпису. Чињеница да Високопреосвећени г. Амфилохије ово поштује у свом потпису значи да он своје архиепископство сматра актуелним, живим, као да га оно одређује. Као да је званично и законито архиепископ. Спорна одлука СА Сабора СПЦ, која га и назива „Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски“, управо и служи том озакоњењу раније већ присвојене и употребљене титуле. У том светлу се може сагледавати и његова посета Цариграду у архиепископском достојанству. Наиме, ради се о фактичком признању овога архиепископства кроз пријем од стране Цариградске Цркве.

Појава митрополита у архиепископском достојанству у сабрању архијереја СПЦ ремети законити поредак части, али и права која из тога поретка произилазе.

„…да ће сваки митрополит речених провинција са епископима те области рукополагати епископе те области … а митрополити речених провинција … рукополагаће се од Цариградског Архиепископа…“ /28. правило IV Васељенског сабора/

Част архиепископа већа је од части митрополита, као што је част митрополита већа од части епископа. Јер, епископе постављају митрополити, а митрополите архиепископ. Својом појавом митрополит Црногорско-Приморски у части архиепископа Цетињскога стиче првенство части над свим митрополитима СП Цркве без обзира на време њиховог производства. Тиме он собом условљава њихово уставно право да у време спречености патријарха или упражњености патријарскога трона председавају СА Сабору СП Цркве.

Израз „стара титула“ ни по чему не одговара ономе што се назива историјска титула. У ствари, истим изразом се заокружује засебност црквеног ентитета „Православне Цркве у Црној Гори“.

Дакле, постоји суверена држава Црна Гора, постоји и Православна Црква у тој држави, постоји и Епископски Савет у тој Православној Цркви, постоји и њен архиепископ.

А постоји и засад спорна одлука СА Сабора СПЦ која свему даје правну основу.

+ + +

Распитивао сам се код више владика, молећи их да препознају спорну одлуку СА Сабора. Распитивао сам се посредно, преко људи који су могли контактирати владике. Резултат ове анкете је тај да ниједан владика није могао да се сети такве или сличне одлуке. У акту СА Синода стоји да је односна одлука усвојена на заседању СА Сабора дана 26/13 маја 2006. године.

—————————————–

Драги брате Жељко,

[…]

– Питао сам Владику;

26. мај је био последњи дан рада, заседања САС. Тога дана није било ни речи о теми.

Епископи су сутрадан прочитали Записник и потписали га, издали Саопштење… Можда је, каже Владика, у неком више неформалном виду, то провучено. Било би интересантно погледати Записник, има ли тога у Записнику (а морало би да буде). Индикативно је да тога нема у Саопштењу СА Сабора (а морало би да буде – Владика).

– Свакако да је ова Одлука обавијена неким велом тајности; претпостављам да би се ствар некако истерала на чистину, само треба неко да је потера.

[…]

—– Original Message —–

From: Zeljko Zugic
To: Jakov
Sent: Tuesday, April 01, 2008 12:18 PM

Subject: A voice message for you !!!

Hello, open the voice file. Voice message made with: Voice Mail Compressor www.lagolento.com

It’s 100% freeware! No virus found in this incoming message. Checked by AVG. Version: 7.5.519 / Virus Database: 269.22.5/1358 – Release Date: 3.4.2008 18:36

————————————

Ово је карактеристични део поруке од једног само владике пресликан ради аутентичности…

Све чињенице које смо овде изнели упућују само да би СА Сабор требало да разреши недоумице око ове своје одлуке.

Жељко Которанин, 18. о4. 2008.