П. Пејовић: Битисати у благодати Светога Духа

БИТИСАТИ
(ЖИВЈЕТИ У КОНАЧНОСТИ У СМИСЛУ БЕСКОНАЧНОСТИ)
ПОД ПОКРОВОМ
У БЛАГОДАТИ  СВЕТОГА ДУХА

„Да сви буду једно“

Свети Апостол Павле о плодовима Духа каже:
„А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, благост, дуготрпљење, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гл. 5, 22-23).

Садашње време где неразум апсолутно царује, под будним сатанским надахнућем, омогућава свима оним што свесно или несвесно мимоилазе истину да не увиде суштину свог живота тј. постојања…

Како од Бога створеном словесном бићу, у дане где хедонизам влада, свако чулно и телесно задовољство ускратити за рачун ока духовног (ума), зарад нечег што се материјално људским очима и ушима не види и не чује?

Да ли је таквим уопште могуће у свом неразуму, без умног и телесног прочишћења, просветлења и коначно самог обожења објаснити истински смисао његовог почетка и краја.

Могуће је, али само ако га и сам тражи…

Много пута смо чули, ја сам изабран, ти си изабран, он је изабран, ми смо изабрани, да ли је то тачно?

Само онај који тражи Господа може бити изабран, јер ће се само тим путем истина и разум таквоме и дати…

Да ли се оном који Га не познаше врата Царства Небеског отварају?

Како Творца, Истину, благодат Светог Духа спознати?

Постоји само један начин, пребивањем у истинској љубави према свом ближњем…

„Ако имате љубави међу собом, ја и Отац мој доћи ћемо и настанићемо се у вама“. „Сада ме видите, али ме касније нећете видети. Али, ако будете имали љубави поново ћете ме видети. И Дух ће доћи и настаниће се у вама и водиће вас свакој истини“ (в. Јн. 14-17).

Видимо да човек не пребива стално у благодати дара Светога Духа.

Зашто?

Човек, својим делима која нису Богоугодна, не пребивањем у љубави са ближњим, не бити у једногласности и истомисленију са братом осликава присуство лажи, неминовно води непокровитељству Светог Духа и дара Његовог – благодати Божије.

Да ли је могуће да институција то јест Сабор Цркве православне није под сталним покровом „благодати“ Светог Духа ?

Само у јединству као једно, Сабор има покров Светог Духа и благодат Његову.

Када Христос каже да сви буду једно, мисли се на Апостоле.

Он моли Оца да Апостоли буду „једно као ми“ (Јн. 17.11).

Апостоли су попут Свете Тројице, по лику свом и особености различити, али само пребивањем у „слави“ Оца, Сина и Светог Духа, Светог Тројства чине једно.

Не каже Господ апостолима – понаособ један, него једно.

Само у слави и по суштини Света Тројица чини једно. Исту природу поседују и употребљавају потпуно и једнако сва Три Лица, али свако на свој начин. Ни једна од ипостаси не замишља се, не именује се без или ван друге две.

Даље, када Христос говори;

Да апостоли буду једно као ми (Јн. 17. 11).

„Сада ме видите, али ме касније нећете видети. Али ако будете имали љубави поново ћете ме видети. И Дух ће доћи и настаниће се у вама и водиће вас свакој истини.“ (в. Јн. 14-17).

Све што се данас нама дешава, Христос овим речима и доказује.

Сабор православне Цркве ако истински заступа Истину тј. Христа мора бити у љубави братској, апсолутан у једногласности и једномисленију као једно, тек тада сложни у слави и суштини Свети Дух пребива у њему.

Значи, Сабор мора бити једно.

Сваки епископ који подражава истину води слави, али само кад сви у томе буду „једно“ Сабор доноси истинске плодове.

Кад љубави нема према једном од браће, кад браћа нису једно, нема ни воље Божије да се благодат путем Светог духа таквој заједници и усели. Зато и одлуке таквих сабора нису плодоносне.

Црква је Христос – Истина, живи организам, једина институција коју врата адска до краја времена неће надвладати, само у њој истина пребива и као таква је јединоспасавајућа за све оне који јој припадају.

Свети Оци су рекли; у последња времена Бог ће допустити апостазију (отпадништво), лукави ће преварити и изабране, благодат ће одступити из храмова и манастира тих највећих ризница Божијих и населиће катакомбе као у времену раног хришћанства.

Ово је одговор због чега Запад није под окриљем Светог Духа и не пребива у благодати Његовој.

Западно хришћанско царство 1054 г. одступивши од истине губи покровитељство Светог Духа на којег је и похулио неправоверним, новим тумачењем супротним од истине коју је Христос Апостолима и нама свима кроз Свете Оце – Свето Јеванђеље објавио.

По извршењу сатанском, своје одступништво од Христа скривају проглашењем оног дела правоверне мањине за шизматике или расколнике. Они путем издајства Јудиног цепају ризу Христову, и велики дио рода људског одводе у беспасење из којег је могуће само повратком на пут Христов у наручју Црквеном покајањем избећи.

Шта се дешава са одметнутом римском сектом, која у својим редовима након 1054 г. нема ни једног који сведочи и познаје истину, остаје без благодати Светог Духа, она више Творца не познаје, јер Истину не познавши не умије сведочити.

Неко ће рећи!

Римски бискупи цркве западне су беспоговорно послушни!

Јесте истина, али не Христосу већ свом папи, (самопроглашеном намеснику), једногласни, и као такви они симболишу једно.

Зар папа не тражи од Српске православне Цркве ту исту послушност и једногласност архијереја поводом његовог доласка у Србији, инсинуација која за потребу има, да лажно сведочи да су они једно.

Истина, они то јесу, али само телесно, физички, док су духом својим немајући истину послушно потчињени власти демонској, самом злу.

Данас смо сведоци и очевици тог истог преврата лажног сведочења и у нашој Српској православној Цркви где се новотарија, неканонски поступци већине проглашава једином истином.

Они убеђују лаковерне и духовно неутврђене у истини да је њихова епископска „бројност“ једино меродавна за све који Христа траже.

Срећа наша да се међу толиким бројем као у време Апостола Христових, нађоше „неколицина“? одважних и правовјерних који сведоче истинито у име Христово, јер шта би било да се не нађе ни један?

Сви знамо шта је задесило прељубничку римску цркву, изгубивши истину похуливши на Свети Дух, Бог је од њих одступио и тек их толико милује колико да се покајањем поврате љубави старој (вери православној) која им једина гарантије спасење.

Док постоји иједан истинољубиви епископ Српске православне Цркве, нама се пастви (стаду) даје нада да се не само и појединачно можемо спасавати већ и у православном јединству национално.

Намера је Светог Синода и већине епископа Српског Сабора јединство са неправославним, неправоверним.

Сам појам таквог имена нам казује, да уједињењем са таквим исти постајемо!!

Све док имамо епископа који сведочи истину у Име Христово, нећемо бити налик папистичко неправоверно латинској јереси.

Свети Дух који пребива само у искључивој истини, у прилици неједномисленија највише духовне институције сабора СПЦ само надзире, али не и својом благодаћу пребива у одлукама под њеним кровом, док сви у љубави не буду једно.

Највеће лицемерје је условљавање римског папе да долазак његов мора бити само са пуним сагласјем свих јерарха СПЦ-е, налик лажној љубави у дому његовом.

Са тим сагласјем лажног јединства Христос неће, тако и да останемо без иједног правоверног епископа у сабору Српском, Црква ће постојати у свима оним који стоје у јединој истини, Христосу.

Логично, пратећи речи Христове, Свети Српски Сабор и његово извршно тело Свети Синод одступивши од одлука Светих Васељенских Сабора, Црквених канона и правила услед неподражавања истине има за последицу нејединство, при чему благодат Светог Духа засигурно не бива покровитељ одлука највишег тела Српске Црквене институције, што за епилог таквог стања у себи носи душепогубност оних које ту одступност промовишу и свих оних који их прате, и реално могућу опасност да је због све више таквих под кровом СПЦ-е у будућности неће ни бити, остане ли без сведока правоверних.

Не дај Боже, да Српска православна Црква институција српског народа остане без иједног епископа који је истински правоверан, била би налик секти папинској.

Само апсолутним архијерејским саборским јединством у истинској братској љубави СПЦ-е, у савршеном складу са одлукама свих седам Светих Васељенских Сабора, Свевишњи даје благодат Светог Духа која пребива над сваком одлуком Светог Сабора и открива све путеве познања.

Шта се дешава када тог јединства нема, онда по Божијем допуштењу појединачно у зависности да ли стојимо или не у истини, са или без благодати Светог Духа по свом нахођењу убиремо плодове своје слободне воље.

Православни епископи срећом немају црквено канонску утемељеност привилегије непогрешивости, попут папе римског, осим ако није у времену садашњем у самовољи епископа новонастала.

Било је Сабора и одлука његових које је Црква у време њеног истинског јединства одбацила и прогласила по вољи Господњој за разбојничке, то ће се догодити и са овом „канонском“ одлуком о рашчињењу Владике Артемија., кад за то, по Божјој промисли дође време.

У време Светог Архиепископа Јована Златоустог Константинопољског, исти је поруган и осуђен, и на крају рашчињен од сабора „(заправо два разбојничка сабора)“ да би напослетку скончао у изгнанству.

Свети Јован Златоусти непосредно пред упокојење је рашчињен као Архијереј, као такав ипак је одслужио своју последњу Литургију и после тога се представио Господу, а данас тај зачетник Истине која се одржала кроз касније векове, на свакој литургији први се помиње на молитви отпуста са литургије.

Овом приликом нећемо о томе на које начине и како су пострадали по вољи и промишљају Божјем сви они који га на правди своје воље разапеше.

На крају, од себе почевши молитвама својим, Господу и свим Светим, истинским покајањем због осуда личних над свима оним који сагресише неразумом својим, који браћу своју што сведоче истинито али не по „правди Божјој“ неканонски осудише, и не дај Боже анатемом (над таквим а Господу милом) „самом себи проклетством пресудиће“, можемо се надати да кроз покајање и милост Божју како њих тако и себе, удостојимо загрљају Царства Небеског.

„Ја знам да ви мене не мрзите, него онај што је у вама (ђаво), мрзи Онога што је у мени (Бога)“. Св. Јустин Поповић

На дан Благовести
07.04.2011
Јулиански (стари) календар:
25.03.2011

Пејовић (Серафим) Предраг