Божански призив једном Муслиману у Хришћанску веру

Родио се 1926. на једном острву у јужном Егеју. Читаво детињство провео је играјући се са хришћанском децом, иако је сам био Муслиман. Уочи хришћанских празника заједно са децом из села певао је празничне песмице и свирао на својој фрули. Кућа у којој је живео била је обична штала. У њој је, у ноћ уочи Божића, након Бадњег дана, пошто је легао да спава, осетио да се отварају нека врата и пред њим се појављује Христос. Имао је бели хитон, лице му је било насмејано, и рече му: „Због тебе сам дошао, ти си моје дете“, и нестао је. Исто се поновило и две наредне ноћи.

Дечак је тада био неких тринаест година. Нашао се у недоумици, да ли да то неком исприча или не, и коме. Након размишљања одлучио је да то каже старешини села, једном часном старини, барба-Николи. Отишао је у његову кућу, испричао му је цео догађај и одмах тражио да га крсте. Старешина му је смешећи се одговорио: „Дете моје, да ли си добро размислио“? Дечак му је одговорио: „Да, размислио сам, желим да ме крстите“.

Старешина му је тада објаснио да то није једноставно, јер је он малолетан и његови родитељи би могли да се успротиве. На крају му рече: „Ако те је, дете моје, Христос толико просветлио и то јако желиш, стрпи се да стигнеш до пунолетства. Тада затражи и добићеш“.

Радио је углавном на баркама које су у то време биле са веслима и једрима. Тада су често ишли на супротне обале, посебно у залив источно од острва Ко. Једном док су се из залива приближавали острву препуни рибе, било их је тројица у барци, одједном започе снажна бура. Барка се потапала и он је са неком лименом посудом покушавао да избаци воду. Док је избацивао воду, одједном виде у посуди иконицу светога Николаја. Одмах један глас у њему рече му: „Немој ме бацити!“. Узе иконицу, диже је високо и рече: „Свети оче Никола, спаси нас, и ако дође час да се крстим, узећу твоје име“. Убрзо након тога нашли су се на једној од обала острва Ко.

Касније је отишао у Малу Азију. Једно време радио је у ткачници. Посетио је једном приликом са осталим земљацима Смирну и Цесме. Тамо му се допало и остао је да ради дуван. Увече је заспао у једном магацину, који је међутим раније био црква Христова. Остало двоје, брат и сестра, муслимани, нису могли да се смире док нису одлучили да изађу из цркве и оду да спавају у пољу. Тако је он остао сам у мраку.

Пошто је мало одспавао, отворио је очи и видео светлост како излази из олтара. Погледао је напоље, био је мрак, храм је међутим сијао. Следеће ноћи десило се исто. Треће ноћи заједно са светлошћу чуо је и један глас: „Не заборави своје обећање. Ти си моје дете“. Након овога размишљао је како да постане хришћанин у Турској. Када је свануло видео је да је глас излазио из једне гравиране мермерне иконе Господње, која је била и једина која је преостала, узидана изнад олтара. Истога дана, након сат-два, изашла је наредба да се све избеглице врате у своје постојбине. Година је била 1945. Тако се вратио на Ко размишљајући у себи како ће сада моћи да се крсти. До тада никоме од својих није рекао ништа.

Та острва су након италијанске окупације, окупирали Енглези. Он је радио у енглеској жандармерији све до ослобођења 1947. Касније, 1949-1950, у дан када су Муслимани славили Бајрам, мајка му каже: „Дижи се да пођеш и ти доле. Постао си као Хришћанин“. Тада он искористи повод и одговори: „Нисам Хришћанин, али ћу постати када се крстим, миропомажем и примим Свето Причешће“. Исте вечери види у сну како се открива кров са његове куће, три Ангела силазе у његову собу и кажу му како желе да га узму са собом. Он их упита да ли би могао да полети заједно са њима, и тада виде да је почео да лети заједно са Ангелима све до обале. Затим га најпре предњи Ангел, а затим десни па леви погњурише сваки по један пут у море и вратише се сви кући.

Ујутру је схватио да је већ дошао час да се крсти. Сишао је у луку, нашао је једног познаника поморца, и након што му је изнео своју намеру, овај га узе као помоћника на својој лађи и стигоше на Калимнос, у Митрополију. Затим оде у манастир светога Јована Богослова на Патмосу, тражећи старца Амфилохија Макриса. Заједно са њим дошао је и Николај Николаидис, који је му је касније био кум.

Након првог сусрета са о. Амфилохијем и о. Мелетијем одређено је да крштење буде у свештеној Пећини Откровења. И заиста, идућег јутра крштење је обавио о. Јеремија у свештеној Пећини, и добио је име Никола. Када се вратио у манастир светог Јована отишао је да се поклони светим моштима преподобног Христодула, које су мирисале, док претходног дана, пре крштења, није осетио ништа када му се поклонио. Пошто су узели благослов од о. Амфилохија, о. Мелетија и о. Јеремије, вратили су се на Калимнос.

Тамо је боравио у кући о. Кирила, где му се трећу ноћ након крштења десило следеће: млади Никола носио је још увек хитон са крштења и легао је да спава у једној соби коју је користио о. Кирило за иконописање, поред мора. Врата од собе која гледа на море била су мало отворена. Изненада је зачуо глас своје мајке, отворио је очи и рекао јој на турском: „Мајко, откуд ти овде, шта хоћеш?“ А она му одговори: „Дошла сам да те узмем са мном“. „Мајко, ја сам сада крштен и миропомазан, одлази, не могу да идем са тобом“, каже јој Никола. Међутим, она му снажним гласом рече: „Устај, идеш са мном“, скочи на њега и ухвати га за рамена да га подигне. Он је одгурну вичући: „Мајко, немој да ме прљаш“, а поглед му паде на једну икону Христову. Тада узвикну крстећи се: „Христе, спаси ме“. Она се тада подиже и рече му: „Победио си ме“, и излазећи на врата скочи у море, запљуснувши чак и врата. Док је међутим мајка излазила, виде иза ње животињски реп, и када се изгубила у мору схватио је да то није била његова мајка. Ујутру га је о. Кирило, који је током ноћи чуо узвике, питао и сазнао шта се десило. Тада му рече: „Не секирај се, Никола, дете моје. То је био ђаво, дошао је да те куша“. Новопросвећени Никола остао је једно време на Калимносу, где се оженио, а касније се вратио на Ко.

Никола је имао многе Божије интервенције у животу, и заштиту од божанске благодати. Са једноставношћу и вером у тешким тренуцима живота тражио је помоћ од Бога и примао је.

На Коу десило му се следеће: Био је Велики Уторак, претходних дана је била бура, и Никола, који се бавио плетењем котарица али и коришћењем динамита за риболов, дошао је у тешку економску ситуацију. Није могао да купи чак ни пасхално јагње, и у агонији покушавао је да ухвати барем нешто рибе како би прославили Пасху. Још од вечери молио се Богу: „Христе мој, немам никога другог коме да кажем своју муку, само Ти ћеш ми помоћи, Христе мој“, и затим је заспао. Тада је видео да се налази у једном жбуновитом пределу и нека Светлост долазила је ка њему. Појављује се Христос у хитону и са трновим венцем, док му је крв капала са лица. Никола трчи ка њему готов да падне да му се поклони, а Христос га благосиља. Он пада на колена крстећи се и каже: „Христе мој, помози ми да ухватим мало рибе да прославим Пасху“, и тада чује Христа да му умилним гласом говори: „Пођи, дете моје, у Картери“, и ишчезе. Одједном осећа да га жена буди говорећи му: „Шта се дешава? Спаваш и крстиш се?“ „Не знам, био је сан“, одговара јој, не објашњавајући ништа.

На Велику Среду ујутру узима два динамита и по великој киши креће на место које му је указао Господ, удаљено више од сат времена пута. Током пута говорио је крстећи се: „Христе мој, долазим, помози ми“. На око 200 метара пре него што ће стићи у Картери види три рибе како се пресијавају. Никола похита тамо узвикујући: „Благодарим, Христе мој“, баци два динамита и море се напуни рибом. Он настави да благодари Господу пунећи једину врећу коју је имао, и уз помоћ две товарне животиње које су му дали, однесе их на тржницу и продаде.

Доста година касније десило се следеће: Отац му је био тешко болестан у болници на Коу, и по речима лекара на самрти. Никола забринут силазећи низа степенице погледа на икону светога Пантелејмона, застаде и из срца га замоли: „Свети Пантелејмоне дај му још две-три године живота“. Следећег дана рано изјутра, пре него што ће кренути на посао, а тада је радио у Општини, пошао је до болнице и виде оца како седи и каже му: „Хвала ти сине што си послао лекара. Дошао је један млади лекар и питао ме:

–    Како си?

–    Нисам добро, кажем му. Тада се он дохвати моје главе и каже ми:

–    Отвори јако уста и избаци језик напоље. Одмах га је додирнуо и каже ми:

–    Нема ничега, све је у реду. Одлазећи рече ми:

–    Послао ме је твој син Никола да те погледам. Врло брзо ми је било боље“.

Никола је схватио да је то био Светитељ и упита га: „Да ли би га познао ако би га видео?“. Донео је икону светог Пантелејмона пред оца, и он препозна лекара у лицу светог Пантелејмона.

Из књиге „Подвижници у свету“, Света Гора 2008, стр. 351-358.

Превод са грчког
Архим. Симеон