БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2024.

КСЕНОФОНТ

По милости Божијој

Православни Епископ

Епархије рашко-призренске

у ЕГЗИЛУ

Свему свештенству, монаштву и свим правовјерним
синовима и кћерима Српске православне цркве
сверадосни хришћански поздрав:

МИР БОЖЈИ!  ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Слава на висини Богу,

и на Земљи мир,

међу људима добра воља!

(Лк. 2, 14)

Ова дивна програмска пјесма хришћана и Хришћанства, драга наша дјецо духовна, испјевана у оном чудесном догађају и јављању свијетлих Анђела Господњих убогим пастирима у витлејемском пољу, чудесно испјевана и први пут човјеку предочена и представљена прије, ево већ 2024 године, и данас и до краја свијета и вијека представља и представљаће пут и путоказ, оријентир и програм хришћанског живота на Земљи.

Стога, не престајући да подсјећа хришћане на овај програм, Света Црква Православна у Свом богослужбеном циклусу увела је да се ова програмска пјесма свакодневно чита, а о празничним данима и свечано пјева, то Славословље и прослава Бога, који је послањем Јединородног Сина Свога на Земљу, да се јави једним од нас, напокон на Земљу донио истински мир и позвао нас на благовољење, на добру вољу једних према другима.

Тим чудесним витлејемским догађајем, рађањем Богомладенца Христа, напокон се започиње богостројни ток спасења човјека, изгубљеног, онедобровољеног и осамљеног на Земљи, након што је немарно изгубио њему намијењени и за њега створени Рај, а добио прогнање, страдање, муку, зној и плач, трње, коров и чкаљ, зној и рађање у порођајним мукама, крунисане крајем и смрћу овдје на Земљи.

Иако су и Старозавјетни пророци често ослушкивали и погледали на Бога, који им се на разне начине јављао и давао наду да није потпуно заборавио и оставио народ свој, (који је Њега и даље често, плачући над собом и својим изгнаничким проклетством, остављао и заборављао), нимало случајно није да се ова анђелска песма по први пут на Земљи чује и јавља тек при овом натприродном догађају, при коме, како пјева преподобни Јован Дамаскин: Небо и Земља данас да се, како је пророковано, веселе, Анђели и људи духовно да прослављају, јер се Бог у тијелу јави, онима у тами и што сједе у сјенци, родивши се од Дјеве… (стихира на Великом повечерју Рождества Христовог).

Иако је Мојсеј дјелимично призирао у чудесну свјетлост божанског примрака на Синају, и Илија блажио душу у благом повјетарцу у коме беше Господ, а Исаија видио Бога на престолу високом, окруженог Серафимима који славослове, иако му је откривено, како је и пророковао: Ето, дјевојка ће затрудњети и родиће Сина, и надјенуће му име Емануил (Ис. 7, 14), тек је у овом витлејемском, небоземном, свеспасоносном догађају почетак остварења пуноте спасења човјека, његовог помирења са Богом и са другим човјеком, како дивно патријарх Герман у својој божићној стихири на Великој Вечерњи нама и разјашњава: Ходите, зарадујмо се Господу, рaзјашњавајући Тајну која се пред нама збива, јер се руши основа каменог зида едемског, пламени мач сада бјежи, а Херувим се удаљује од Дрвета Живота, а ја кушам рајски плод, којим сам прогнан због непослушања…

Сагледавајући, дакле, красоту и дубину, свечаност и спасоносност дивног празника Рођења Христовог, као и свјетлоносну топлоту Сунца Правде које Својим уразумљењем просвећује читав свијет, како и пјевамо у данашњем Тропару, не чуди да се овом дану и Богомладенцу Христу највише радују невина дјечица простога и чистог срца, јер управо они, како и говори Господ у блаженствима на гори, Бога најјасније виде, и радују му се, јер је постао један од њих, малено дјетенце, Смирени смирено повијен у пелене и нас ради осиромашивши, положен у убоге јасле хладне пећине витлејемске.

При том и наш народ српски, Богом умудрен и надахнут, прозва овај празник Божићем – малим Богом, како се, рекли бисмо, једино српским језиком тако назива, исказујући и блискост и љубав према Богу који се оваплотио и тако се пред нама, као дјетенце, смирио. Јер народ светитеља и јунака, најчешће оличених у истим личностима, јер без светости хришћанске и нема истинског јунаштва, знао је и осјећао у срцу своме, како дати мило име најмилијем празнику и госту који је на Земљу, и у сваки дом српски, долазио и долази.

Стога и мноштво обичаја, чини се и понајвише, везаних за овај празник у нашем народу, врло често не строго црквеног карактера, али топлих и радосних, у славу Богомладенца. Ко да заборави мирис сламе и чеснице, окићене бадњаке и пуцкетање топле пећи док положајник благосиља домаћина и његово домаћинство, а дјечица пијучу и веселе се, ваљајући се по слами по поду распростртој, истој оној у коју је некада њихов Божић-бата био положен. Не чуди онда што велики Његош пјева, устима игумана Стефана:

„Нема дана без очнога вида

нити праве славе без Божића!

Славио сам Божић у Витлејем

славио га у Атонску Гору,

славио га у свето Кијево,

ал’ је ова слава одвојила

са простотом и са веселошћу.“

Заиста, простота и веселост и јесу истинске карактеристике правог и аутентичног прослављања Божића, откада смо се назвали хришћанским именом и светим крштењем, и као народ и као појединци, ушли у свештену скупину хришћанских народа православних. Тако и јесте, тј. требало би, и до данашњега дана и Божића да бива. Зато Божић и јесте и ретроспектива и свенародни преглед и оглед гдје смо данас и куда да идемо, да се помно загледамо у сјајну витлејемску звијезду која нам непрекидно, преко двије хиљаде година сија да не изгубимо пут у мрачној ноћи, да …обасја оне који сједе у тами и сјени смрти; да управи ноге наше на пут мира (Лк. 1, 79), у ово вријеме свакојаког невремена када свевремени Господ тужно говори тврдовратим фарисејима, вјероломним првосвештеницима и заблудјелим војводама: Али ово је ваш час и власт таме! (Лк. 22, 53).

Витлејемска звијезда и витлејемски Богомладенац су нам дуги и оштри двосјекли мач, који раскида час неправде и просијеца тмину и помрчину сјенке греховне смрти која нас је окружила „њуејџерском“ новонормалношћу наметнутог ненормалног. Таква мрачна новонормалност, која се, гордо и наметљиво, насупрот и упркос Сунцу Правде, намеће за нову, лучоношку, тј. луциферијанску свјетлост, своју кривду намеће за правду, своју таму подмеће као свјетлост, своје Зло представља као исконско добро, по опробаној рецептури онога који, откада паде као муња са неба, није у стању да створи ишта ново, већ да прештампава и копира своје зло, облажући га сладуњавим обландама лажних поклича за равноправност и уједначеност појединаца, родова, полова, народа и земаља, а уствари прижељкујући и стварајући свињску једнакост у коме су сви једнаки, а само је елитистички, завојевачки врх једнакији од других.

У том сатанском симулакруму привиђења, утвара и авети, које нам тек, чини се, предстоји (потпомогнуте, надограђене и виртуелне стварности, све присутније, наметнуте и наметљивије вјештачке интелигенције), неко би могао да каже да се и Црква Божија изгубила и загубила, да су истински пророци побијени, а олтари раскопани и разваљени, па се понекад чини да и они што би требало да стоје на мјесту Христовом уствари попут неких холограма потпомогнуте стварности релативистички предају и издају Истину аутентичног Јеванђеља и непатвореног Предања Цркве Православне па се понекад и не толико црквени, али здраворазумски гласови из српског народа питају: откуд тако гласно ћутање „званичне“ црквене јерархије над овом глобалном (глобалистичко-екуменистичком) свјетском несрећом, а особито Србије и српскога народа при којој првенствено његошевски треба да заридамо: „Не бојим се вражјега кота, нека га је ка’ на гори листа, но се бојим од зла домаћега!“

Шта да кажемо на перфидну издају и предају Косова и Метохије, ако не дижемо свој глас и говоримо: „Ко сам то ја?“ када је издаја вјере у питању? Можемо ли ишта и да кренемо да чинимо по питању распродаје српске земље и извора питке воде странцима ако смо села своја напустили, земљу запарложили, ако је сјеме ријечи Христове у душама нашим угушио коров и чкаљ, а Извор Воде Живе, Христа оставили па пијемо са релативистичке баруштине, екуменистичке баруштине европске? Који ћемо режим да подржимо, како да протестујемо и шта да тражимо кад смо Србију учинили сатанским гнијездом у коме се рекламира свака изопаченост, разврат и неморал и постаје српска свакодневица, гдје број развода пријети да надмаши број склопљених бракова, гдје се све мање жена одлучује на мајчинство, гдје црне статистике говоре да годишњи број почињених чедоморстава далеко премашује број рођене дјеце.

Вапајно скрећемо пажњу нашем милом српском народу, поготово страдалном српском народу на Косову и Метохији, да размисли о томе да носи на себи и проклетство прогона „епископа јужног“, блажене успомене нашег Оца и Пастира, Старца Артемија, ревносног Архијереја и светога по животу човјека, кога су попут прљаве и истрошене крпе браћа под ноге бацила и намјерила да из Дома Очевог изагнају, без кривице и гријеха за који би одговарао, у намјештеном и нељудском процесу лажног суда и суђења, а црквено-народна пунота углавном нијемо гледала и својим се ћутањем саглашавала на прогон праведника. И гријех ове кривице ваља сапрати свенародним вапајним покајањем!

Ово пишемо и говоримо, не да судимо и осуђујемо, него да бисмо, попут Апостола Павла завапили: Браћо, жеља је срца мога и молитва Богу за Израиљ да се спасе! (Рим. 10, 1), и попут св. Саве у Небеској Литургији заридали: „Мили Боже, поштеди остатак!“

Чистимо, дакле, драга дјецо духовна, себе од страсти и гријеха који нас од Бога одваја, чувајмо вјеру православну од екуменистичког кварења и новачења, држећи границе и међе Отаца, како смо и учени од својих светих претходника, кроз непрекидну нит Светога Предања, остављеног нам од Педесетнице преко Светога Саве и осталих угодника из рода нашег, све до посљедњих светих учитеља просијалих у роду српском: Светог Владике Николаја, Преподобног Јустина Ћелијског па до исповједника вјере православне, блажене успомене Владике Артемија, чијим молитвама и небеским заступништвом да и ми укрепљивани станемо под светосавски барјак одбране Свете Цркве и Свете Србије.

Посебно нас боли и, до најтананијих дубина бића, разједа страшна издаја и предаја Косова и Метохије која се тако очигледно и прећутно збива пред нашим очима, а гријехова наших ради, све до посљедњег перфидног предавања чак и сјевера Косова и Метохије под сурову и оштру чизму шиптарских сепаратиста. Призивамо благослов Божји на наш страдални народ, да их Господ укријепи да остану и издрже, присјећајући се макар народне мудрости да „човјек снује, а Бог одлучује“, као и да је „свака сила за времена, а Бог довијека!“ Бога се, дакле, и правде Царства небескога држимо, надајући се да ће нам се све остало, по обећању Његовоме, додати! Такви благослови и такве наше мисли и жеље нека су и са свим нашим православним народом српским, широм српских земаља, ма гдје се налазили, молећи их да српски завјет и Свету Србију чувају у срцима својим!

Очински благосиљамо и сав вјерни и страдални православни народ у Русији и Украјини, молећи се Богу да страшни сукоб и крвопролиће једновјерне и једнокрвне браће што скорије престане, уз прослављање Бога на висини, мир на земљи и добру вољу међу људима са Ангелима призивајући.

Поздрављамо и сва остала чеда духовна наше богоспасаване Епархије рашко-призренске у егзилу, из ма ког народа и језика потицали, призивајући и на њих благослов Божији, да сачувају у исповједништву вјеру своју све до онога дана кад Господ благоизволи да Цркви Својој да дугоочекивани мир, једнодушност и јединство вјере!

Све вас, драга наша дјецо духовна, поздрављамо и благосиљамо у овај дивни, радосни и свијетли дан, призивајући благослов витлејемског Богомладенца на вас и све ближње ваше. Уз ове дивне празничне поздраве и благослове, честитамо вам и наступајућу 2025. годину, уз жељу да буде година радости и мира како нашем поробљеном народу тако и његовој поробљеној и утамниченој светосавској Цркви, уз сверадосни побједни поздрав:

МИР БОЖЈИ! – XРИСТОС СЕ РОДИ!

О Рођењу Христовом, 2024. године,

Ваши молитвеници пред витлејемским Богомладенцем:

+Епископ Ксенофонт, предстојатељ ЕРП у Егзилу

+Хорепископ Николај, старорашки и лознички

+Хорепископ Максим, новобрдски и панонски

+Хорепископ Наум, хвостански и барајевски