Часопис Логос: Писмо В. Димитријевићу

Уредништво Часописа Логос упутило је у оквиру јавне полемике 1995. године г-ну В. Димитријевићу писмо објављено у броју 1-2/1995. Ради се о писму које г-н Димитријевић помиње у тексту Deja vu, преносећи том приликом своје писмо Уредништву Логоса. С обзиром да су наши читаоци указали да би јавности требало предочити и писмо Уредништва Логоса упућено В. Димитријевићу, писмо доносимо у наставку.

Уредништво

Поштовани колега Владимире![1]

Господ Исус Христос:
„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу:
нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10, 34)

Ми се у свом раду држимо максима од којих нећемо одступити ни у овом одговору на твоје писмо, а то је: „Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме“ (Еф. 4, 25), и древне мудрости: „Пријатељ је Сократ, пријатељ је и Платон, али је највећи пријатељ Истина“.

С обзиром да се изјашњаваш против екуменизма, религије „Новог доба“ и других негативних појава у свету, по природи ствари би требао да се бориш против тих истих проблема у нашој средини — у Цркви и друштву. Међутим ти пишеш против екуменизма, али браниш домаће екуменисте што је веома занимљив психолошки феномен, међутим лако објашњив. Ако би ти иступио против екумениста, како би ти онда била отворена врата официјелне црквене штампе за твоје чланке и парохијских домова за твоје трибине. Још један феномен је присутан у твојој делатности; ти се никад ниси бавио неким стварним проблемом, већ си својом бучном реториком ударао на тобожње опасности и сасвим споредне ствари. Бориш се против тројице великих људи у својим областима – психолога Карла Г. Јунга, философа Николаја Берђајева и теолога протојереја Сергија Булгакова. Наравно овим не желимо да кажемо да је њихов рад без грешака и мана. Али зашто ниси направио праву ствар па написао књигу против материјалисте и атеисте Фројда, који је био експонент ексклузивних сатанских ложа? Напротив, ти си у својој књизи о Јунгу и Хесеу покушао да га прикажеш у позитивном светлу, иако он својим пансексуализмом разара саме основе човека и друштва.

Зашто се ниси огласио поводом учешћа епископа Лаврентија на скарадним „молитвеним“ скуповима са светским религијама и сектама у Асизију и његове подршке секти евангелиста у Београду? Нема твоје реакције ни поводом потписивања криминалног документа у Шамбезију, зашто? Да ли одобраваш одласке и иступе патријарха Павла код муфтије, рабина, итд? И ми наравно поштујемо јерархију установљену од Господа Христа, али у Православној Цркви нема догме о непогрешивости јерархије. Поштујемо Његову Светост патријарха Павла, али му не признајемо непогрешивост. Он је по свом положају први међу једнакима. Да ли си се запитао коме је требало да се Патријарх у разним листовима проглашава „живим свецем који међу нама ходи“, „душом од маслачка“, и да се на тај начин више извргава руглу него што му се одаје почаст? Хвала Богу да је након четири године рата изјавио да је српска борба праведна, као и то што је раније рекао о праведном рату. Али је нажалост било много запрепашћујућих иступа и изјава. Сам епископ Атанасије је у чувеном интервјуу гледалаца (проглашен за интервју године) на НТВ СтБ марта 1991. год. рекао да је Патријарх манипулисан од стране власти (ми бисмо додали и од неких опозиционих странака). То исто је поновио у „Српској речи“ бр. 16 од 1. 4. 1991. год. Нећемо наводити многобројне „мировне“ иступе Његове Светости али ћемо навести два карактеристична примера. Веома често је понављао „Сви смо деца Божија“ (без обзира на верску припадност). У часопису „Свети кнез Лазар“ бр. 4/93. епископ Артемије је ту тезу аргументовано побио и закључио да тај став патријарха Павла „који се нажалост често чује није одржив са православне тачке гледишта“.

У листу „Православље“ бр. 662 15-31.10.1994. год. Његова Светост изјављује да нису јасне чињенице овога рата, да је то грађански рат, и да ни он сам не схвата како може доћи до рата. „Нови папски нунцио у Сарајеву је врло тачно приметио да је у Босни грађански рат: нападнути су Срби, али су и нападачи: муслимани су нападнути али су и нападачи; Хрвати су нападнути и нападачи“ – каже наш Патријарх. Шта ова изјава треба да значи? Зар папски нунцио треба да нам објашњава суштину рата у бившој БиХ? Да ли би неко са оваквом изјавом имао образа и храбрости да наступи пред српском армијом на првој линији фронта? Да се разумемо, у бившој БиХ је верски рат против православних Срба, који је потпаљен из Вашингтона, Ватикана, и исламских центара. Тамо су се Срби супротставили повампиреном усташко-муслиманском кољачком ножу и повели ослободилачку и државотворну борбу. Овај пут се неће десити нови Јасеновац. Српски борци су својим хероизмом страшна опомена нама који живимо безбедно, јер они за нашу слободу проливају своју крв.

Поштовани колега Владимире!

У мрачном добу пуном обмана и лажи у коме живимо једна од основних врлина је сагледавање истине и храброст да се та истина јавно искаже без обзира на последице. У оваквом времену храброст да се иступи против лажи, страшне равнодушности и сентиментализма, се показује као основна аскетска врлина и предуслов за познање истине. О томе одлично говори велики руски теолог др Павле Евдокимов у свом делу „’Луда’ љубав Божија“. Једна од болних чињеница је да у тешким временима многи православни јерарси одступају од истине и предају се духу времена. Такви су најопаснији непријатељи Божији против којих се ваља одлучно борити – како храбро говори Александар Каломирос у свом спису „Против лажног јединства“.

Позивамо те да духовно одрастеш и да се ослободиш сентименталне сладуњавости и страха од истине — бављења правим проблемима. Тада ћеш наћи духовни мир и стабилност. Добро је што ниси на страни непријатеља — екумениста, пацифиста, и мондијалиста, али на жалост ниси ни на страни храбрих бораца за истину као што је митрополит петроградски Јован или флорински митрополит Августин. Ти си нешто између, ти си млак (Откр. 3, 13—19). Позивамо те да будеш храбар, чврст и принципијелан и желимо ти најискреније свако добро од Господа.

Предраг Милошевић
Бобан Миленковић
Жељко Познановић

НАПОМЕНА:

Веома је занимљиво шта је епископ Атанасије Јевтић (тада јеромонах) рекао 1986. године о положају Патријарха у Цркви и о критичком односу према раду патријарха Германа.

1)    „Патријарх је само први међу себи равнима“.

2)     „Зар синови не могу рећи очевима и друге ствари, а не само оно што им се допада?“.

Питање: „Мислите да отац не ради добро?“

3)     „Он ради према својим могућностима колико може и колико зна али не може да буде мера свима нама како и колико да радимо“.

4)    „Али ми немамо директива. Постоји саборни карактер Цркве, полифоничност ако хоћете“.

„ДУГА“ — специјално издање — април 1986. године, стр. 11, 13.

Епископ Атанасије Јевтић — Знак препоречни — Београд 1994. год. стр. 39, 44.

—————————————————————————-
[1]„ЛОГОС“, часопис студената Богословског факултета бр. 1-2, Београд, 1995, 76-78.