Четрдесетодневни помен Епископу Артемију

У манастиру Нова Никеја у Лелићу 30. децембра 2020. године, служена је заупокојена архијерејска Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Епископу Артемију. Заупокојену Литургију је служио Његово Преосвештенство Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај уз саслужење Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г. Г. Максима, архимандрита Варнаве (Димитријевића), протосинђела Варсануфија (Стошића), протосинђела Игњатија (Станића), јереја Игора (Данчетовића), јерођакона Пајсија (Марковића) и јерођакона Дионисија (Морачанина). Многи верници су се на Литургији сјединили са Господом кроз Свето Причешће. Након Литургије пригодном беседом присутнима се обратио Владика Николај.

„Упокојио се слуга Божији и слуга Цркве Божије Православне, Епископ рашко-призренски Владика Артемије, упокојио се после многоплодног и многострадалног живота свог, јер, каже се у Светом Јеванђељу:„Ко год хоће побожно да живи у Господу Исусу Христу, биће гоњен“. Удостојио се овај слуга Божији многих дарова, удостојио се да обнови Епархију рашко-призренску уз Божију помоћ, удостојио се да окупи око себе верна чеда, монахе и монахиње и благочестиви народ — једноставно, он је био богољубив и човекољубив, а и монахољубив као што је једном у проповеди рекао један Епископ за њега — да је он био монахољубив, да, све је то наш Владика некако спојио у себи, а имао је ону врлину, најбитнију, коју је поменуо и Свети Антоније када је питао своје ученике, која је најважнија од свих врлина. Неки су говорили ова или она и ређали су врлине, а Свети Антоније Преподобни, Антоније Велики, рекао је да је расуђивање главна и основна врлина, јер једноставно расудити и проценити шта урадити, шта проговорити, шта чинити у одређеном тренутку и у одређено време, у право време, то је велика врлина —дар расуђивања, али претходно, Владика Артемије се окитио и осталим врлинама, а пре свега поседовао је једно истинско смирење слуге Божијега. Много се трудио, много је радио, много претрпео, али Бог га је благословио за тај труд и умножио његов труд и благословио, у овом тешком времену. Ви знате да је прогон био из Рашко-призренске Епархије. На челу са Владиком Артемијем, и ми смо прогнани, удостојили смо се и ми тог прогона, није нам лако било, али некако, осећали смо неко достојанство. Осећамо као да више припадамо Цркви, више припадамо Богу, да смо ближи Светим Оцима Цркве Божије, да смо ближи Светитељима Божијим и свима онима који су кроз историју Цркве били гоњени, некако помирили смо се с тим и кренули са вером да ће нам Бог дати неко место под сунцем. И тако је и било: сви смо добили неко место под сунцем и трудом и благословом и молитвама нашега духовника, Владике Артемија, никли су свети манастири и ницали су, и народ се окупљао и пратио нас“, нагласио је Владика.

После Свете Литургије на гробу Епископа Артемија одржан је парастос. Началствовао је Хорепископ Николај уз саслужење Хорепископа Максима, Хорепископа Наума, Хорепископа Ксенофонта и бројних свештеника и свештеномонаха. Парастосу је присуствовало монаштво епархије и око 500 светосаваца из свих крајева Србије.

На парастосу се присутнима пригодном беседом обратио Владика Ксенофонт. У својој беседи Владика је поред осталог рекао:

„Чули сте, драга браћо и сестре, на Светој Литургији дирљиву бесједу Владике Николаја, како се још једном опраштао од свога старца, свога духовника и свог духовног оца, и заиста, тако искрено и дирљиво, може да се опрашта само син од оца, а ево и сви ми смо се окупили овде у четрдесети дан по његовом упокојењу, да се још једном Богу помолимо за покој душе његове, да нас сабере око свога гроба, као што нас је сабирао, неке од нас — као Владику Николаја, већ деценијама, у своје гнијездо — сабирао, као што каже Господ „као што кокошка сабира пилиће своје“, и заиста, тако нас је наш Владика сабирао. Сјећам се у овом тренутку једне изјаве, када је једна сестра из Београда требала да дође у Епархију рашко-призренску, да буде искушеница у једном од наших манастира, а покојни Патријарх Павле је послао и каже: “Иди код Владике Артемија, он ће ти бити не отац, него мајка.“ И заиста нам је био отац и мајка и био нам је све што смо овде на земљи могли да очекујемо. Јер није нас руководио и није нас окретао, ни ка себи, ни ка било чему на овој земљи, него се је трудио, да нам буде путовођ у Царство Небеско. И шта онда да кажем ја данас, како каже Отац Јустин— како да комарац похвали оваквог човјека, и како да мушица која је само облијетала око те свјетиљке, нешто о тој свјетиљци може да каже— али оно што кажемо, говоримо засигурно из срца“.

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју је приредило манастирско братство.

Инфо служба