Црква у преговорима са римокатолицима

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2008, број 3-4 (63-64), стр. 25-37

Последњих година обновљени су покушаји богословских разговора између Цркве и римокатоличких хришћана који су дуго времена били прекинути из добро познатих разлога. Разговоре води, као што је познато мешовита Комисија коју предводе Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) и Кардинал Валтер Каспер. Досада је обављено више разговора и чак су донети извесни закључци поводом којих се, како у православном тако и у римокатоличком свету појављују различите процене тих богословских сусретања. Овде ћемо изнети укратко неке од њих без доношења сопствених закључака: више ће о свему говорити саме чињенице.

Пажњу посебно привлаче догађаји од последње две године, односно скуп који је био у Београду (2006), као и онај годину дана касније у Равени у Италији (крајем 2007. године). У жижи интересовања преговора Цркве са римокатолицима овога пута била су два основна питања: питање власти у Цркви Христовој на Земљи (првенство, приматум) и саборности Цркве Христове.

У дугој историји преговарања Цркве о могућем повратку Цркви отпалих западних хришћана половином 11. века, било је више и многократних, нажалост узалудних покушаја. Сви ранији преговори вођени су о основним питањима због којих је до отпада западних хришћана и дошло: филиокве, азима (бесквасни хлеб на Св. Литругији), чистилиште, целибат, папско првенство, и друго. Како до покајања западних није дошло, јединство или лат. униа Цркве није остварена. То је, дакле, још увек отворено питање.

Оно што карактерише најновије покушаје преговора са римокатоличким хришћанима у 2006. и 2007. години јесте међусобно третирање питања која за Цркву нису суштинска и најважнија. Почело се, вероватно, по унапред сроченим пропозицијама римокатолика од питања власти у Цркви и саборности, а није се почело са питањима и разлозима због који су западни хришћани отпали од Цркве. И овога пута се испоставило да Ватикан ипак Цркви намеће теме и начин преговора по свом нахођењу. Исход београдског скупа (септембар 2006) и оног у Равени (октобар 2007) био је потписивање Равенског документа који је изазвао, што је сасвим природно контроверзне реакције у целом хришћанском свету, посебио код Православних. Оно што додатно забрињава Цркву када је реч о римокатолицима јесте чињеница да су они у међувремену, између два скупа (Београд и Равена) издали једно званично саопштење Упутство (10. јул 2007. године Папско веће за догму и веру) по којем је римокатоличка једина црква на Земљи, и да ко није у јединству са Римом, не може се сматрати Црквом, укључујући и православну Цркву. Том приликом, као што је познато огласио се, између осталих, Његова Светост Теоктист патријарх Румунске православне Цркве који је рекао да ће после ове изјаве „бити веома тешко да се пронађе начин за наставак било каквог дијалога са римокатоличком црквом све док нас она не призна као Цркву“ (Видети реаговање Епископа Атанасија (Јевтић, Православље бр. 969-970(2007). Игуман Георгије григоријатски једноставно констатује да су православни кренули у преговоре иако су потпуно свесни да римокатоличка страна „остаје непромењена и верна папским догмама“ (Православље, 1. април 2008). С правом се запитао Митрополит Јован (Зизјулас), да ли је то пука случајност да, сваки пут када Међународна мешовита комисија треба да се окупи, појави се понеки римски документ која забринe православне. Рецимо, када је био скуп у Валтимору (јул 2000), појавило се саопштење, само две седмице пре самог заседања, Конгрегације за учење и веру о појму „сестринске цркве“. Неколико месеци пре заседања у Београду (септембар 2006) појавио се текст о „патријарху Запада (л“Аннуарио Понтифицио), по којем је папа римски једини западни патријарх.

Преговори су, и поред овако грубе изјаве римокатолика, од стране Православних, нажалост, настављени. Ако са неким преговарате, а он вас не третира да сте Црква, онда није тешко предвидети исход таквих преговора. Друга страна ће све учинити да вас учини Црквом, али по својим пропозицијама унапред чврсто постављеним. Другим речима, бавиће се грубим прозелитизмом све дотле док не постигне свој унапред постављени циљ. Друга велика потешкоћа за Православне у преговорима са римокатолицима јесте чињеница да у преговорима овакве врсте, нажалост, учествују и такозвани унијати или грко-католици, иако унапред постоји договор да унијаћење није допустив метод у постизању црквеног јединства. Римокатолици су и ово прекршили, а с друге стране Православни су и на ово пристали и преговоре наставили, изгледа по сваку цену. На београдском скупу узео је учешће грко-католички бискуп Флорентин Крихалмеану из румунског града Клуж. Познато је да су раније, и то треба рећи, преговори мешовитих комисија били прекинути (2000. године) у Балтимору у Америци јер тадашњи папа Јован-Павле Други није испоштовао ову одлуку.

Важно питање пре сваког разговора са западним хришћанима јесте да ли треба или боље, да ли је могуће отпале хришћане назвати Црквом (питање с правом озбиљно поставља архимандрит Георгије игуман светогорског манастира Григоријат, Православље, 1. април 2008. године). Православни су на скупу у Баламанду (1993) пристали на то да је римокатоличка црква заиста Црква, дакле валидност Светих тајни, апостолско прејемство. Овакав став је недвосмислено одступање од сведочанстава Отаца Цркве да они која су отпали од једне, свете, католичанске и апостолске Цркве, једноставно нису Црква. Св. Марко Евгеник (15. век) јасно је писао: „Ми смо их (римокатолике) оделили и одсекли од тела црквене заједнице. Због чега? Рећи ће неко; ради тога што су они имали правилну веру? Напротив, ми смо их одлучили од себе јер су они измислили недопустиво, и безаконо су унели ни на чему заснован додатак. Ми смо их сматрали за јеретике, и зато смо их одсекли од Цркве.” (Р. Поповић Извори за црквену историју, Београд 2006, 366). Исти став има и познати канониста Теодор Валсамон (12. век): „Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве, која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха (Константинград, Александрија, Антиохија и Јерусалим), како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и уздизање папског звања…“(Исто, стр, 366-7).

Скуп у Равени

Упапред заказано заседање одржано је у Равени од 8. до 15. октобра 2007. године. Домаћин скупа је био равенски Архиепископ Ђузепе Веручи који је у име римокатолика указао гостопримство. Православни су за време седмодневног боравка у Равени, древном седишту хришћанских Епископа богослужили у познатој историјској василици (храму) Светог Виталија (Сан Витале). И овога пута са обе стране је узело учешћа по тридесет представника. Православну Цркву су заступали представници Патријаршија: Константинград, Александрија, Антиохија, Москва, Србија, Румунија, Грузија, затим Цркава Кипра, Грчке, Пољске, Албаније, Чешке и Словачке, Финске и Естоније. Опет се поновило, као и у Београду, да је међу двадесет седам (уместо тридесет) представника римокатолика учествовао унијатски архиепископ из града Клуж у Румунији, Флорентин Крихалмеану.

Скуп је имао уобичајен ток. Први радни дан је био уторак 9. октобар, поподне. Представник Московске патријаршије Епископ Иларион (Алфејев) је напустио скуп због учешћа делегације Летонске Цркве чију аутономију Московска патријаршија не признаје. Након одласка Руских представника, Митрополит Јован (Зизјулас) је „објаснио став Константинградске патријаршије и указао да је он у претходним консултацијама предложио један компромис који би омогућио Московској патријаршији да учествује на пленарном заседању“. Наиме, присуство делегације Цркве из Естоније, по њему, „не подразумева и признавање њеног статуса аутономије“ (ПОЦ, 64). Руси на то нису пристали. Међутим, Епископ Иларион (Алфејев) је такође предлагао компромисно решење „да присутна делегација у име Цркве Естоније буде евидентирана под Константинградском патријаршијом“ а не самостално. Ово су Цариграђани одбили (Исто, стр. 64).

Догодило се да су истог поподнева (9. октобра) и представници Грузијанске патријаршије отишли са скупа у Равени: морали су да се врате због прославе тридесете годишњице патријарховања њиховог патријарха Илије (Шилиошвили) (1977-2007). Треба такође констатовати да Бугарска патријаршија није имала своју делегацију у Равени. Дакле, три патријаршије нису биле заступљене у Равени: Московска, Бугарска и Грузијанска.

Такође је занимљиво да је Мешовита комисија у суботу 13. октобра, поподне усвојила на својој пленарној седници докуменат који слови као „ Равена 2007“. Усвојени текст је по општој сагласности свих био под такозваним ембаргом (није смео ићи у јавност) до 15. новембра, до ког датума су све делегације требале да га предоче својим Црквама на увид и сагласност (Исто, стр. 67).

У Равени је исто тако договорено да се преговори наставе, сада на тему „улога епископа Рима у Цркви у првих хиљаду година“. Припремни рад за будуће заседање Мешовите међународне комисије одвија се у две подкомисије од по четири члана са обе сгране. Једна је такозвана франкофонска подкомисија која за службени језик има француски, а чине је: Митрополит Макариос (Кенија), митрополит Василије (Кипар), архимандрит Григорије (Папатомас) (Естонија) и др Андреј Кузма (Пољска), а са римокатоличке стране: свештеник Франс Бувен, архиепископ Роланд Мицерат, бискуп Пиеро Кода и свештеник Томас Пот. Англофонску подкомисију (службени језик енглески) сачињавају са православне стране: Митрололит Калистос Вер, Епискош Иринеј (Србија) митрополит Атанасиос (Грчка) и архимандрит Јон Ица (Румунија). Такође је одлучено да следеће, једанаесто заседање буде одржано у октобру 2009. године на Кипру.

Равенски документ посебно третира питање саборности Цркве, али у контексту власти у Цркви, односно првенства, примата (Одељак 40 и 41). Посебно се говори о епископу града Рима и њетовим прерогативима и функционисању саборности Цркве. Подвлачи се поново римоцентризам, кога у суштини није било у првом хиљадугодишту, макар не у мери и облику како то виде римокатолици. У одељку 41. се, између осталог, каже да православци и римокатолици се не слажу „око тумачења историјских доказа из ове епохе везано за прерогативе римског епископа као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом хиљадугодишту“. Овде се свесно полажу поново темељи папског првенства и васељенске духовне надлежности која нема темеље ни у Откривењу нити у црквеној историји првих хиљаду година. Ово једноставно није тешко доказати и историјским примерима. Није Рим и његов епископ био место призива (апелација) у раној Цркви како се римокатолици погрешно позивају на неке каноне црквених сабора (Сардички сабор 343. године, канони 3, 4. и 5, видети, Атанасије (Јевтић, Свештени канони Цркве, Београд 2005, стр. 273-276, напомене 15, 16 и 17)). Пример Св. Лава Првог Великог у време одржавања Четвртог васељенског сабора то очигледио показује. Папино писмо или Томос упућен сабору није био одмах прихваћен. То је учињено тек после дуге дискусије, значајних примедби и појашњења многих места у, иначе по свему православном папином Томосу. Саборни начин постојања Цркве је део и саставни део бића саме Цркве. То не треба доказивати. Међутим, ако Црква заиста постоји на саборни начин, онда аутоматски отпада власт било којег појединца, поготово универзална, васељенска власт и надлежиост једног као средишта или центра Цркве Христове на Земљи. На Западу, није тешко закључити, није од почетка било тако, али временом, стицајем многих околности, расте моћ или власт римског Епископа, али на штету саборног начина постојања Цркве, који је на Истоку сачуван. Цркви се одузима она слобода коју јој је даровао Господ Христос. Папоцентрична установа саборности цркве на Западу и покушај пројектовања таквог става у самом Равенском документу је за Православну Цркву недопустиво и одудара од саме бити Цркве и њеног освовног одређења. Православни не би смели ово да прихвате, јер би их такав став извео из Предања и православног наслеђа. Ако се преговори у овом духу наставе, што је најављено за идућу годину (2009) на тему саборности и власти у Цркви у другом хиљадугодишту до панас, Православни ће запасти у незахвалну ситуацију како да схвате, односно да прихвате и последња три сабора римокатоличке цркве, Тридентски (16. век) и Први (1869-1870) и Други ватикански сабор (1963-1965) који су једноставно потврдили и зацементирали папоцентризам до краја, по свему туђ и стран православном поимању Цркве и еклисиологије уошите. Због овога би представници православних помесних Цркава пре самог наставка преговора у следећој години требали добро да преиспитају своје услове под којима треба преговоре да наставе. Ово утолико пре, јер већ сада у римокатоличким круговима се увелико говори да су Православци признали папско првенство – примат, што је римокатолицима био вековни сан, почев од Лионске, Флорентинске и свих потоњих унија.

Поводом Равенског документа огласио се у специјалном интервјуу кардинал Валтер Каспер један од сапредседавајућих Мешовите комисије за дијалог. Интервју је дао 18. фебруара (видети, зенит.орг) и чини нам се био је доста искрен, али и веома јасан. Он каже да су „Православци пристали да говоре о универзалном (васељенском) нивоу власти у Цркви“, дакле, о примату.

Он даље каже: „Јасно је да се овде ради о томе да само један кандидат има ову службу, а то је римски епископ. Јер у духу древног поретка (грч. таксис), у првом миленијуму римски престо је био први“. Он исто тако упозорава да у следећим фазама преговора Православни би требало да боље и дубље осветле појам примата и појам првог, а римокатолици питање појма саборности на васељенском нивоу. Кардинал В. Каспер признаје да је Равенски документ само први корак и основно полазиште за преговоре“, али он стоји чврсто на позицијама своје цркве када констатује: „Када су у првом хиљадугодишту помесне (локалне) Цркве биле у тешкоћама,оне су често апеловале (обраћале се) Риму. Рим је био чинилац призива (апела), и већ тада, у првом хиљадугодишту играо је веома важну улогу“. Додуше, он исто тако каже да је и у првом миленијуму постојало различито поимање примата, које се као такво више развијало на Западу него на Истоку. Зато је, по њему, потребио проучити детаљно први миленијум хришћанства да би се постигло боље разумевање Отаца, како Запада тако и Истока. „У првом хиљадугодишту“; каже он „имали смо пет Патријархата, а сада имамо 15 Патријархата и неколико аутономних Цркава. На Западу смо имали развој који је довео до Првог ватиканског сабора (1869-1870) са дефиницијом примата јурисдикције и папске непогрешивости, развој који Православље никада није прихватило. Овде имамо крупно питање, како протумачити ове различите развоје на темељу првог миленијума! То неће бити лака расправа, напротив, биће веома тешко да се прихвате Први и Други ватикански сабор“. Дакле, кардинал је ипак свестан вековима нараслих новина које су Запад све више и више удаљавале од Цркве и од, како и он каже, првог хиљадугодишта хришћанске историје.

Међутим, у истом иштервјуу В. Касперова размишљања иду даље и чак већ сада нуде нека могућа решења. Он каже да унутар римокатоличке цркве „ми имамо два Канонска кодекса закона (Цодех иурис цаноници) – један за латинску цркву а други за источне Цркве са којима Рим има потпуно општење (заједништво, комунија). Сагласио овим Кодексима канонских закона, примат се практикује на различите начише: на један начин у званичној римокатоличкој – латинској цркви, а на други начин у источним – присаједињеним Црквама. Другим речима речено, кардинал отворено говори о два аршина и мерила којима се руководи званична римокатоличка црква и у преговорима које води са Црквом. Ако Православни чак и пристану на пропозиције споразума око власти, примата и саборности Цркве, римокатолици ће остати при своме, али ће применити овај други Кодекс који је већ у оптицају са источним-присаједињеним Црквама.

Он је, с друге стране свестан, и признаје да римокатолици Православнима не могу да наметну систем функционисања првенства и власти којима данас живи та црква. Али, у случају обнове пуног јединства и заједништва, нови облик практиковања примата и власти у Цркви тек треба открити када је у питању православна Црква, при томе не одричући се постојећег поретка који је давно успостављен, не само са Првим и Друтим ватиканским сабором.

Занимљиво је иступање, а поводом Равенског документа умировљеног професора Атинског Универзитета Фласиоса Фидаса (-видети мој осврт у, Православље, Божићни број 2008. година), и реаговање, доста нејасно и збуњено извесног Дејана Мачковића (Елурос) у виду неукусног памфлета, који су, нажалост главни и одговорви уредник и редакција Ботословља уврстили у свеску 1 за 2008. годину, стр. 76-81. Вероватно им памфлети такве версте због нечега требају). Грчки етнофилетизам умировљепог професора Власиоса Фидаса има космичке размере и дијахроничан је, он га пројектује кроз време, уназад и у напред све до есхатона и вечности. Тако о себи није мислио ни изабрани народ Божји Израиљ у Старом завету. Нажалост, такав став несебично деле, не само у нашој средини, многи грчки стипендисти утапајући се без трунке размишљања о рђавим последицама и неоткровењској неутемељености таквих ставова.

Кратак осврт у прошлост

Вратимо се Равенском документу и односима са римокатолицима. У релативно новијој историји Цркве, последњих једну стотину и педесет година православна Црква налазила се пред сличним, ако не и већим изазовима. Дугорочна стратегија римокатолика доследно се спроводи и по могућству остварује. Папа Пије Девети (1846-1878) је 1848. издао своју Окружну посланицу, и на грчком језику, којом позива Православне у црквено јединство са Римом. Православни источии патријарси са својим локалним Синодима (дакле, не само Константинградска патријаршија) после само четири месеца су издали Окружну посланипу као одговор на овај папски изазов (Посланицу видети у, И. Кармирх. Та догматика т. 2, 1968, 905-925; српски превод у, Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006, 425-446). У Посланици се црква назива „Божја рај“ а увек има оних који „неопрезно живе и грабе се за безбожним новинама као за новим оделом и примају у сасвим исквареном облику јеванђелско учење“ (Исто, стр. 425-6). Све новоуведене новине код римокатолика су „изврнуле целокупни апостолски образац по којем су све тајне и црквене уредбе извршаване, поредак који је древна света и православна Црква римска држала, која је тада (- пре Раскола) била најчаснији део свете католичанске и апостолске Цркве“ (Исто, 5, 12). Посланица о папизму говори као о „једновлашћу у саборној Цркви и једновлашћу у раздавању дарова Светота Духа“. Говорећи о папском ауторитету Посланица источних патријараха, примењено на контекст Равенског документа, каже да папа „не украшава свој престо апостолским исповедањем, већ се стара да апостолским престолом потврди своје достојанство, а достојанством своје исповедање“ (тачка 9). Патријарси источни се с разлогом питају половином 19. века, ко је од Отаца или од нас самих порицао њој (римској цркви), црквеним правилима дато старешинство у свештеноначалном поретку, докле год је она чувала у чистоти отачко учење“ (тачка 13). Даље се каже, да у тој цркви видимо и првенство“ које је преобраћено у господарење“ (тачка 13). Најопасније је „папино право па господарење у слободној Цркви Божијој“. Ако би се, претпостављају источни патријарси, којим случајем догодило да се папа покаје, и ми бисмо могли рећи: „Целивамо свету руку која је избрисала сузе саборној Цркви“ (тачка 15).

Сличне садржине и скоро истим поводом настала је и Посланица Антима констанинградског патријарха (1895-1896) из 1895. године. Патријарх је реаговао на Окружну посланицу Папе Лава Тринаестог (1878-1908) из 1894. године. Папа се посебно у Окружници обратио и словенским црквама и народима и позвао их у јединство са Римом. Патријарх Антим посебно говори о папском првенству: „Папа мисли да сједињење може бити само ако се призна његово архијерејство и највиша духовна и световна власт целе Цркве, и ако се он, папа, призна као једини намесник (вицариус) Христов на Земљи и делилац свеколике благодати“ (Посланица, тачка 2). У Посланици се каже да Папа Лав ХIII изоставља све битне и важне разлике у вери и учењу, а као главни „и тобоже једини узрок несугласице истиче питање о првенству римокатоличког епископа, и упућује нас на изворе да потражимо и видимо шта су мислили наши Праоци, и шта смо имали у првој епохи хришћанства“ (Исто, тачка 14). „Наша православна Црква Христова свагда је спремна да прихвати сваки предлог о сједињењу, ако само римски епископ одбаци једном за свагда самовољно уведене у својој цркви многе и различите противјеванђелске новотарије, које су и изазвале жалосно отцепњење цркава …“ (тачка 3). На крају, патријарх упозорава целокупну пуноћу Цркве следећим речима: „Пазимо и чувајмо се сви лажних апостола који, долазећи у облику оваца, покушавају да варају и примамљују простодушнија срца код нас, разним и сумњивим обећањима, мислећи да је све што раде право, и обраћају ка унији, ако се само призна папа за највишег и непогрешивог и апсолутног владара целе Цркве, и јединог на земљи наследника Христовог и извор сваке благодати!” (Исто, тачка 25).

Изазов за Православне је био и у доба константинтрадског патријарха Јоакима Трећег ((1878-1884; 1901-1912) на самом почетку 20. века. Патријарх се 1902. године обратио свим помесним православним Црквама једном Посланицом у којој је скренуо пажњу на нека важна питања заједничка свим Православним. Између осталог патријарх указује и на потребу дијалога са „двема западним гранама хришћанства“, мислећи при томе на латине (римокатолици) и протестанте. Он скреће пажњу на чињеницу да поменуте западне цркве имају жељу за преговорима око постизања јединства, али исто тако каже да „није непознато да таква њихова богољубива љубав се сукобљава са непоколебивошћу ових цркава у разликама, у којима они остајући, … јављају се савршено нерасположени да ступе на пут јединства, које се утврђује јеванђелском и историјском истином. Они пак изјављују спремност, али у границама и размерама на којима се жељена догматска сагласност за нас јавља као неприхватљива могућност“ (Исто, стр. 480-481).

На патријархову Окружницу између осталих огласио се Свети Синод Руске православне Цркве из Петрограда 1903. године својом Посланицом (Видети, Р. Поповић, Извори, стр. 485-192). О латинима и протестантима Руси кажу да су „некадашња деца „Мајке Цркве“ и овце једног стада Христовог које су се сада завишћу ђавола одвојиле и залутале… Нашим милим и уваженим и браћи (латинима и протестантима) познате су свагдашње жеље Рима, које су биле узроком његовог отцепљења; позната су у историји његова разна лукавства, и тајна и јавна, која су била упућена да потчини себи православни Исток; познате су скупе школе, мисионарска друштва, посебни монашки редови и друге установе, …а једино у циљу да улове за себе децу православне Цркве… Према томе, ма како да су мирољубиве речи латина, ма како пажљиво они исказивали и наглашавали своју особиту љубав и уважавање према православној Цркви, ипак те речи не треба и не могу да сакрију од наших очију погрешке Рима; зато по прекој потреби морамо још више јачати нашу обазривост и одлучност да тврдо стојимо на непоколебивом темељу Православља и да се не заведемо никаквим лажним миром …“ (Исто, стр. 488).

Као нека врста малог закључка, неопходно је рећи да преговори са римокатолицима нису никаква новина. Они треба да се воде али у духу вере и Предања Цркве не губећи никада из вида шта Црква јесте и које је њено основно послање у свету. Колико до нас стоји, треба свима изаћи у сусрет. Равенски документ је само радни документ и предмет је даљих пажљивих разматрања Мешовите комисије у следећим сусретима. Свакако, да о токовима преговора па и о тешкоћама у које се запада, треба благовремено и пажљиво обавештавати сву пуноћу Цркве како би се избегли прерани закључци, оцене, ако не и саме осуде, и како не би, не дао Бог, дошло до отворених неслагања унутар саме Цркве. Свима је већ упадљиво иступање Руске православне Цркве и њених представника на Деветом и Десетом заседању (Београд и Равена) као и на Родоској припремној конференцији (18-21. јун. 2008). Најгоре ће бити ако, не дај Боже ми Православни не будемо у могућности због својих слабости да пружимо заједничко аутентично сведочанство пред инославним, сведочанство о ономе што заиста јесмо као Црква Божија овде и сада и у вечности.

За будуће разговоре са римокатолипима на тему улоге римског епископа у Цркви у првом хиљадугодишту требало би добро у виду основних назнака и теза поставити полазиште за разговор држећи се при томе канонског и црквеног Предања и искуства Цркве у духу новозаветног Откровења Божијег које се непрекидно чува и живи у Цркви као „стубу и тврђави Истине“. За Православне ће у следећим сусретима свакако бити изазов како превазићи римокатоличко учење и еклисиологију о тако званој „Петринској служби“ у Цркви коју они темеље чак и на апостолском предању које је посебно неговано и учвршћивано вековима уназад на Западу.

Литература:

– Равенски докуменат, Православље бр. 977(207); http://www.zenit.org/ Proche Orient Chretien 1-2(2008) (РОС)79-94. Service d’information 126(2007)190-196.

– Игуман манастира Григоријат на Св. Гори, архимандрит Георгије, Православље, 1. април 2008.

– Реаговаље на реакцију професора Власиоса Филаса, Р. Поповић, Православље бр. 985(2008).

– Оглашавање извесног Д. Мачковића, видети у, Богословље 1(2008), стр. 76-81, као и превод реаговања В, Филаса из Епискепсис 671(2007)36-42, прев. са француског у, Богословље 1(2008)69-74, где В.Ф. не први пут заступа отворени цариградоцентризам као пандан римоцентризму. О овоме видети: С.Тројицки, Папистичке тежње код Грка, у, С. Тројицки, Изабране студије из црквеног права, Београд 2008, 187-198. В. Фидас, Tron oecumeniljue et diaspora orthodoxe, Athens, 1979 .

– О Деветој седници мешовите комисије за преговоре са римокатолицима, на нивоу обавештења видети: Service Orthodohe de prese( СОП) 327(2008)7-9. Proche Orient Chretien 56(2006)3-4, 277-219. Православље бр. Бр. 985, Божићни број за 2008. годину. Service d’information 125(2007)III.

– Поводом издавања Упутства Папског већа за веру и учење о томе да је Римокатоличка једина црква, видети реаговање: дневни лист Политика, 26 јул 2007 (Р. Поповић); Епископ Атанасије (Јевтић, у, Православље бр. 969-970. НИН од 26. јула 2007, стр. 42-43. Р Поповић у, Православље од 1. септембра 2007, 10-12.

– У новијој црквеној историја искуства на релацији Црква – римокатолици и други инославни видети: Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006.

– Окружна посланица Светог Марка Ефеског православним хришћанима на копну и острвима, стр. 364-370;

– Посланица источних патријараха о правој вери, Исто, стр. 402- 422. Окружна. посланица источних патријараха против посланице папе Пија Деветог упућене источним хришћанима 6. јануара 1848. године, Исто, стр. 425-446.

– Посланица цариградског патријарха Антима из 1895. године поводом окружне посланице папе Лава Тринаестог, Исто, стр. 463-477.

– Посланица цариградског патријарха Јоакима Трећег Светом Синоду Руске православне Цркве из 1902. године, Исто, стр. 478-483.

– Посланица Светог Синода Руске православне Цркве цариградском патријарху Јоакиму Трећем из 1903. године, Исто, стр. 485-492.

октобар 2008. године

протојереј-ставрофор Радован В Попадић