Да ли су рашчињени свештеномонаси рашко-призренске Епархије заиста лишени Божанске благодати?

У среду, 8. децембра, 2010. године је изашло саопштење великог црквеног суда српске православне цркве, да су 14 јеромонаха и 3 јерођакона лишени свештеничког чина, и да су тиме лишени Божанске благодати, тако да њихова свештенодејства више немају Божанску легитимацију, већ да су безвредна и безблагодатна. На архијерејском сабору пре петнаестак дана, њиховом одлуком епископске (и свештеничке) благодати је лишен и владика Артемије.

Они који су им пресудили овако брзо и овако „братски“, то су поткрепили многим канонима, које су поменути „окривљени“ прекршили. Верујем да међу „судијама“ има бар један који заиста и верује, да је то баш тако, и да су „окривљени“ баш и криви званичној Цркви за прекршаје које су они навели. А дубоко верујем, да већина „судија“ зна шта је посреди, али да морају да изврше одређене задатке, за неки мотив само њима знан (можда су Удбаши, можда су уцењени, можда су свесни извршиоци и слуге папе и запада, можда се боје за своје позиције у Цркви, итд.). Видећемо када ће и да ли ће у времену то Господ и јавно обзнанити, или је то остављено за Страшни Суд.

Међутим, поставља се питање, да ли је у овом случају, одлуком црквеног суда, могуће заиста и укинути Божију благодат, тј. да ли је свештенослужење рашчињеног владике Артемија и његових јеромонаха и даље у свој својој пуноћи, или у умањеној, или је заиста у потпуности лишено Божанске силе и дејства?

Верујем да ће се то у времену (ближем или даљњем) ипак моћи видети конкретно и у стварности, тако опипљиво, да само они који не буду хтели да виде и признају, неће видети и признати оно што Бог буде пројавио. Како?

Сви знамо (или бар понеки то знају) да свештенодејства нама најближе (а бескрајно далеке, до покајања и враћања из погибељне јереси) римокатоличке верске организације (јер су нам секташи још даљи, одвојивши се од њих), немају ама баш никакво Божанско дејство у стварности.

Шта би било кад би се сви римокатолици причешћивали као и ми, из путира, лажичицом (кашичицом), а не добијањем у уста мале облатне, хостије из руке свештеника? Па веома би се брзо сви заразили и добили којекакве болести једни од других.

Ми, Православни, шеснаест векова се причешћујемо овако, и никада се нико од никог није разболео. Зашто? Зато што је у нашем Светом Путиру Сам Бог, а код њих је то обично вино и хлеб. А зашто би се они заразили? Па зато, што код њих више нема Божанске благодати (без обзира што они тако гордо тврде да су они једини у истини, и да је она баш код њих у свој својој пуноћи, а нама, ето дају, да је и ми имамо делимично, али да ћемо је тек имати у потпуности, када се приклонимо и поклонимо њиховом вођи, папи, у ствари, самом сатани, који руководи њиме.

Значи, где заиста нема Божанске благодати, таква свештенослужења су пука форма, и без Божанског дејства. Из овога се извлачи логичан закључак, да ако Божанске благодати заиста више нема на владики Артемију и његовим јеромонасима, одлуком црквеног суда, њихове Свете Литургије ће постати лажне, па самим тим у њиховим путирима неће бити Господ Исус Христос, Телом и Крвљу, него хлеб и вино, као и код римокатолика, па ће и могућност ширења заразе после причешћивања бити реална.

Овде морам да испричам један истинит догађај, који поткрепљује ове речи. Пре десетак година, када сам службено био у Војвођанској банци у Сремској Митровици, а беше време Божићног поста, баш као и сада, и поведе се прича и причешћивању, и о томе да ли је могуће преношење неке заразе међу причесницима, ако су болесни. А једна помало горда службеница, која је то слушала, хтеде да одбрани оне који кажу да је Свето Причешће заразно, па рече:

• – „Ето, ми смо се пре десетак дана сви пречестили из исте чаше, и сви смо се заразили и добили грип, једни од других.“
• – „А где сте се ви то причестили“, упитах је?
• – „Па били смо да на једној крсној слави (вероватно Свети Никола), па смо се тамо причестили, и разболели“.
• – „А како сте се ви то тамо причестили“, поново упитах?
• – „Па тако, што смо сви пили вино из исте чаше.“
• – „А, ту смо“, рекох ја.
• – „Драга госпођо, па то није Свето Причешће, већ обично вино.“

Из овога можемо да видимо следеће: Кушањем обичног вина из исте чаше (а поготово кашичицом, која се ставља сваком у уста) може се пренети нека зараза на „причеснике“.

Наш народ каже: „Ракију пиј за сваким, вино за неким, а воду за никим“. Ако је то у пракси заиста тако, а и народ је то вековним искуством проверио, они који су буду причешћивали код владике Артемија и њехових јеромонаха, уколико им је заиста и од Бога одузета благодат, врло брзо ће се поразбољевати, и биће нам јасно ко је у праву, владика и његови јеромонаси, или велики црквени суд.

Хајдемо у размишљању и даље. Можда владика Артемије и јеромонаси нису у праву, и црквени суд је донео исправну одлуку, али Бог неће баш одмах да им одузме благодат, због верног народа који им долази, и који није баш упућен у све тајне „случаја Артемије“, него ће то учинити постепено, као и у случају римокатолика, кад су отпали од Цркве, јер се благодат није баш одмах повукла, него временом. Ако је тако, и то ће, надамо се, показати време, опет на исти начин, кроз ширење заразе међу причесницима.

Ево и још једног опипљивог доказа, који ћемо, надамо се, моћи врло брзо да проверимо у пракси, лицем у лице са чињеницама и истином. Римокатолици (и унијати) имају чин освећења Богојављенске воде, али, пошто су без благодати, та вода се поквари и усмрди после извесног времена, иако је они посоле миришљавом морском сољу, не би ли је њоме конзервисали. Сви знамо да нашу Богојављенску водицу „посоли“ Дух Свети својом благодаћу, и да она може да стоји много година чиста, бистра, свежа и некварљива.

Ако буде Божија воља (а верујем да хоће), да владика Артемије и његови јеромонаси за Богојављење освећују воду после Свете Литургије, моћи ћемо за извесно време (неколико недеља или месеци) да се уверимо да ли је благодат још на њима, или није. Ако јесте, вода се неће покварити, ако није, хоће. Сем, ако и овде, као и код Светог Причешћа, Бог због верног народа који прати владику Артемија, не „укине“ благодат одмах, него за извесно време. То, међутим, не може да траје до века, да Бог због верног народа не одузме благодат од оних који су отпали од Цркве. Ми не можемо да кажемо да међу римокатолицима нема баш ниједног искреног верника, можда их има и пуно, али, без обзира на њихову искреност, благодат је од њихове верске организације одступила, јер су они одступили од Истине, тј. од Самог Бога, од Цркве, као Тела Његовог. У сваком случају, време, ближе или даље, ће показати сву истину.

И ево, пред свима јавно исповедам, да ако се то заиста у стварности и догоди, ако Свето Причешће владике Артемија и његових јеромонаха буде заразно, ако им се поквари Богојављенска водица, чиме ће и Бог потврдити да им је одузео благодат, и да је велики црквени суд био у праву, а да сам ја био у заблуди, и нисам слушао Цркву у вези владике Артемија и његовог случаја – ја ћу се јавно и покајати и тражити опроштај од Цркве.

Међутим, са друге стране се поставља и једно друго питање, на које ће време, ближе или даље, свакако дати одговор.

А шта ако се Божанска благодат повуче из званичне Србске Цркве, због све већег урушавања Светости Православља и све већег приближавања Папи и Западу?

Ако у њој Свето Причешће постане заразно, ако се Богојављенска водица почне кварити, ако, ако, ако… Не дао Бог, не радујем се томе, али, све у том правцу, нажалост иде. И да ли ће се у том случају све судије Великог Црквеног Суда, када виде те чињенице, покајати, и признати да су погрешили, и да су се огрешили о владику Артемија и његове јеромонахе? Ако Бог да, видећемо.

П. С. – теолог
8.12.2010.

Напомена: Идентитет потписника познат је Редакцији Инфо службе. Разлог тренутног необјављивања је прогон свештенства и верника који се у Српској Цркви спроводи од стране Синода и њихових истомишљеника.