Александар Ђикић: Да ли Видоје добро види?

{gall width=180 height=124}slicice/barricade.jpg{/gall}

Кад су дошли по Крајину, нисам се бунио.
Кад су дошли по Босну, нисам се бунио.
Кад су дошли по Косово, нисам се бунио.
Кад су дошли по Шумадију,
није преостало никога да се побуни.
(Са једног београдског графита)

Готово да је немогуће писати о једној врућој теми, о нечему што се ових дана на Косову и око Косова пред нама одиграва, а не подсетити се да смо тачно пре две године на овим странама писали о једној другој врућој теми; о догађањима у епархији Рашко-призренској, односно о тзв. „случају Артемије“.[1]

Да се подсетимо: владика епархије Рашко-призренске, др Артемије (Радосављевић) бесомучно је месецима изругиван на страницама и фреквенцијама другосрбијанских медија, до тренутка када су се стекли услови да се у читаву кампању умешају кругови из црквеног и политичког естаблишмента. И знамо како се све завршило! Наравно услед помањкања теолошке поткованости за обраду једне овакве теме, задржали смо се тада само на анализи сагласја: власти, медија и цркве, која се постиже онда када је потребно пре свега дезавуисати, а затим и уклонити непожељног актера друштвене сцене.

Годину дана након тога, вратили смо се на исту тему, констатујући да је проблем и тежи и озбиљнији, него што се то у први мах чинило[2]. Да једноставно грађанска и демократска Србија окреће главу од очигледног кршења Устава барем у делу ограничавања слободе кретања, јер је дотичном владики забрањено кретање на територији Србије, без одлуке суда. Нити је у затвору, нити носи „наруквицу“, а не сме да се креће по Србији упркос Уставним гаранцијама (Устав Р. Србије, члан 39). Додуше то каже писани устав, а постоји ли неписани? Не би требало, али по многим изјавама и радњама наших званичника, пристојан човек се не би смео заклети да не постоји.

Ових дана, а почев од фамозног одбијања наше кандидатуре за Унију у месецу децембру, већ уиграна машинерија, политика-медији (црква се, гле чуда држи по страни) кренула је са бескрупулозном кампањом изругивања преосталом народу на Косову и Метохији, стварајући себи алиби за евентуално још једно одбијање наше кандидатуре за чланство у поменутој Унији.

Да би остали „фини“, што је један од основних манира у Унији, за све зло овога света наши медији и политичари нису окривили српски народ са Косова, него „само“ његових 4-5 демократски изабраних представника. Након што немачка војска на Јагњеници није сузавцем и којечиме напала председника општине, него окупљени народ без обзира на старост, пол, или политичка опредељења, повучен је један, више него изнуђен потез, да се Срби са севера Косова, на референдуму изјасне да ли желе да живе у таквим околностима или не. За датум рефендума, симболично је изабран 15. фебруар, дан државности Србије. Ово је довело до нивоа беса, машинерију политика-медији. Много тога се интересантног могло чути из политичких кругова, а по изјавама директних учесника, било је и много тога још интересантнијег, а што се није могло чути.

Но, о томе већ има доста изјава и анализа које долазе са компетентних и мање компетентних места, од аналитичара и квази-аналитичара. Наш је циљ да овде представимо шта о свему овоме мисли најкомпетентнији учесник целе ове приче. То је, погађате, обичан свакодневни Србин са севера Косова, човек без политичке функције и партијског мишљења. Шта тај обичан свакодневни Србин, кога за ову прилику назовимо Видоје, види, а што се многи из наше елите праве да не виде?

Видоје види резолуцију УН 1244, као једину шансу свог опстанка на делу Србије који се по тој резолуцији назива Косовом. Он види да та резолуција како-тако дефинише суверенитет наше државе на Косову. Он види да српског народа нема где нема институција државе Србије. Он такође види, да многи кораци које наше власти предузимају, нису у складу са том резолуцијом. Много га је погодило то што је УНМИК замењен ЕУЛЕКСОМ. Погодило га је то што одједном више нема у међународној мисији: Руса, Украјинаца или Јорданаца, а има све више Хрвата, Немаца, Мађара, Турака… То га веома обеспокојава. Али он верује својој власти у Београду и не буни се.

Он види да га годинама београдска штампа назива шверцером, криминалцем, опасним елементом по државу. Не зна он шта то значи. Он воли Србију више него ишта на свету, и то је све што зна. Откуд сад то да је он криминалац? Одговарају му да је то због тога што не плаћа струју. Видоје им одговара да то није истина, али да би им боље било да провере плаћају ли струју у Тутину, Новом Пазару и Прешеву? Он зна одговор, али нека они провере. Види Видоје да их је то погодило, и жао му због тога.

Био је Видоје на бранику, 25. и 26. јула, када су га здружено напали: шиптарска полиција, ЕУЛЕКС и КФОР. Данима и ноћима је био на барикадама заједно са српским преговарачем Борком Стефановићем. Било му га је помало и жао, онако младог и пребледелог, ненавиклог на косовске игре без граница. Касније му је било и жао што их он више не обилази, него све чешће иде у Брисел и дружи се са Едитом Тахири. Чини му се да га је и заборавио.

Полагао је Видоје наде у Борка. Надао се да ће му овај ослободити административне прелазе, да може да пође до Краљева и обиђе рођаке избегле из Вучитрна, али узалуд. Борко се свашта нешто договорио са Едитом, али не и оно што Видоју треба. Нити он може рођацима, нити ови пак могу кући у Вучитрн. Он и даље мора да се креће кроз беспућа Рогозне и Копаоника, како би до њих дошао, јер се путем, преко Јариња не може. Тамо ЕУ чува гранични камен Велике Албаније.

Видоју, који на барикадама опстаје и на +40, и на -30, неко се сетио да ускрати снабдевање струјом и водом, како би га смекшао да прихвати институције поменуте Албаније. Траје то откако је Видоје решио да изађе на референдум, и објави свима да са Албанијом ни малом ни великом не жели да има ишта. Има он, каже, своју државу и туђа му не треба. Зна он, да му струју и воду није ускратила његова држава, него нека група грађана, која наступа у име државе. Дојадило му је, каже, да се увелико шире гласине да он, Видоје, више воли туђу него сопствену државу. У почетку се тим гласинама смејао, али када је схватио да оне долазе (и) из Београда, схватио је и да је враг однео шалу, и решио да свима гласно и јасно каже: да не жели албански суд и полицију; да не жели албанске учитеље и лекаре; да жели да опстане баш ту где је рођен, а то се у Великој Албанији не може.

Окривљују Видоја да тим исказивањем мишљења штети Србији да постане кандидат за чланство у Унији. То баш некако Видоју није јасно. Зар је његовој држави важније неко тамо друштво, од њега самог и његове деце. И шта ће Србија у тој Унији без њега? Како Видојева искреност, може било коме сметати? Ако је та Унија толико важна и добра, зашто се у њу улази сакривањем искрености, фолирањем, лагањем?

Кажу они њему, да то што ће он исказати свој став на референдуму, може да се окачи мачку о реп. То му у исти глас кажу и Унија и друга Србија. Тај референдум, кажу, нема правну снагу. Видоје се пита: ако су толико сигурни у то, што му не укључе струју. Што га и даље покушавају смекшати? Биће да није тако. Можда ће: Берлин, Брисел, Тирана, Приштина и „круг двојке“, игнорисати резултат референдума. Можда ће се трудити да оспоре његову „правну снагу“. То је најавио немачки амбасадор Мас, а промптно Видоју пренела Влада Србије. Мас је још рекао и да резултате тог референдума треба игнорисати. Можда ће и Мас и ова влада Србије успети да умање „правну снагу“ референдума, али никако не могу умањити његову демократску снагу! Нека негде остане записано шта је Видоје хтео, а куд га је његова влада гурнула. Унија је, ипак, демократска тековина, зар не. Није ваљда да не препознаје демократску снагу референдума!?

Њему није јасна још једна ствар. Његови представници у локалној самоуправи, а које је лично бирао, долазе код њега на кафу, јављају му се на улици, и деле то мало струје и воде, сматрају да референдумом ни накоји начин не угрожавају Србију. Могу га, другим речима, погледати у очи. Други пак, који су до јуче били његови суграђани, поставши његови заступници у Влади Србије, говоре сасвим супротно. Они кажу да ће његово искрено изјашњавање, уназадити Србију. Не кажу због чега, и не кажу му у лице. Они то кажу искључиво преко саопштења. Немају они више времена за Видоја. Они су високо узлетели, и можда виде нешто што Видоје не види, али не смеју отворено да му кажу.

А шта би то они могли видети, а што Видоје не види? Они виде свакодневне претње које долазе из Уније. Они су Унију одабрали као погрешног брачног партнера. Што му (јој) више угађају, он (она) постаје све бескрупулознији(а). Они нису присталице принципа: „Боље добар развод, него рђав брак“! Они су се слепо за Унију везали, а она, свесна пак своје моћи, све више извољева, и њене захтеве је све теже испунити.

Као последицу те заслепљености Унијом, наша власт нас је довела у озбиљан проблем. Рупе у буџету су све веће. Динар вртоглаво пада. Обећања којима нас је Унија засипала су избледела, нарочито након краха неких држава које су већ чланице Уније. Све је очигледније да какво-такво крпљење буџета не можемо урадити без њеног уплива. Ако Унија буде учествовала у крпљењу нашег буџета, имаће апсолутно право да одређује и на шта ће се тај новац трошити. А ако до тога дође, а све је извесније да хоће, прво што буде постављено као услов, биће престанак финансирања, судова, школа, и болница, тј. „паралелних институција“ на Косову и у Метохији. Да ли је Волфрам Мас мислио управо због овога да референдум нема правну снагу, и да ће се без обзира на све, морати признати власт Приштине? Сви су изгледи да је тако. Можда не би морало бити тако, али ми не видимо даље од Уније. За нас не постоји други свет, друга међународна заједница, од оне која нас кињи.

Срби ће на референдум масовно изаћи, и поред страшних временских услова. Резултат ће бити одбијање шиптарских институција. Након тога, појачаће се притисци на њих. Народ ће показати да је листом уз своју државу, до краја.

Остаје ипак неколико загонетних ствари: Зашто се црква држи по страни? Хоће ли остати уз народ или ће је и даље споразум Клинтон-Јахјага, држати ван народног бића, у илузији да ће у Великој Албанији остати српска? Зашто нико у Србији озбиљно не разматра формирање Армије Косова, под благословом свих НАТО држава и партнера, укључујући и Црну Гору. Зашто нико у Србији не разматра озбиљно, утицај Турске у наоружавању и обуци те армије? Није ли то онај најгори сценарио који се припрема, српском народу на Косову и Метохији? Хоће ли и даље Србија остати само неми посматрач, којој је Видоје највећи проблем?

Александар Б. Ђикић

Извор:
http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/aleksandar-djikic.html
—————————————————————————————————————————–
[1] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/popu-pop-bobu-bob.html

[2] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/2010-11-24-14-15-44.html