Десанка Крстић: У служби непријатеља

У служби непријатеља……
ОПТУЖУЈЕМ !!..

Пети октобар 2000. године био је тријумф жеље једног народа који је преживео више од 50 година страдања, прогона, затвора, лишавања слободе и основних животних услова. Огорчени народ изашао је на улице да демонстрира, да осведочи своју жудњу за слободом, људским правима, убеђен да се бори за слободу, за правду, за истину, за боље сутра… Веровали смо да смо се падом тог режима ослободили тог ружног сна… Да смо коначно дочекали боље сутра… Да смо тиме решили многе наше проблеме… Да се и нама смеши светлија будућност… Да је дуго очекивана демократија закуцала и на наша врата…

Није нам дуго требало да схватимо да је тријумф „демократије“ фатаморгана – најобичнија илузија! Зашто? Зато што је једна идеологија замењена другом – за српски народ још погубнијом – идеологијом глобализама и европских интеграција, која Српском народу не доноси никакав „прогрес“ – која под другом, још перфиднијом фирмом – наставља деструктивни процес својих претходника… И, српско национално биће је опет на нишану!

И не само српско! Убија се свако национално биће јер заговорници Новог светског поретка теже да направе уравниловку којом се бришу националне границе и идентитети народа!

Ми смо то „интернационално братство и јединство“ већ преживели и осетили на својој кожи. Међутим, заговорници нове „црне интернационале“ су још окрутнији у својим потраживањима и захтевима – претходна интернационала обухватала је скоро пола света а нова интернационала има амбиција да овлада – целим светом!

Није нам такође дуго требало да схватимо да су опозициони лидери које смо гледали као патриотске вође, уствари страни плаћеници и најамници који своје плаћеништво нису ни крили, па их видимо и чујемо на You tube како се „хвале“ својим састанцима у Бечу, Будимпешти и другим европским метрополама – са агентима америчке обавештајне службе од којих су добијали новац и инструкције како да сруше дотадашњи режим. И не само да се хвале, већ „броје“ и остале саучеснике! Један од њих каже:

„Одлазио сам у Мађарску где су ми облачили у хотелима капуте у којима је било упаковано много новца. А онда сам се враћао у Србију где су ми свлачили ту одећу… новац нисам бројао…“

Видну улогу у рушењу режима имао је и „Отпор“ чија се стегнута песница и слоган „Готов је“ могла свуда препознати. Није нам опет дуго требало да стегнуту песницу препознамо у побунама у Тунису, Египту, Белорусији, Украјини… И, да се на наше запрепашћење суочимо са документарним филмом: „Револуција као бизнис“ – и сазнамо нешто више о бившем лидеру „Отпора“ – Срђи Поповићу – који се „професионално“ посветио „револуционарном раду“ и отворено се хвали учешћем „Отпора“ у свим овим побунама, као и обуци и држању семинара и усмеравању „активиста“ на Блиском Истоку…

Где год је требало без много крви довести до промене режима – а све под видом „демократских промена“ – јер крајњи резултат јесте стварање режима који могу да послуже Империји – пљачки нафте и других добара… А извор прихода и финансирања нам је јасан:

Кажу да је амбасадор Америке говорио да је ЦИА платила више од 100 милиона долара лидерима политичких и опозиционих партија да сруше тадашњи режим. По другима та цифра досеже више од милијарду долара. Тако… оно што смо ми сматрали патриотизмом и борбом да се народу омогући боље сутра – уствари је био „револуционарни профит“ плаћених најамника – за које је патриотизам био апстрактан појам и мислена именица.

У свом идеализму, понети жарком жељом да се ослободимо од авети комунизма, занемарили смо чињеницу да су већина тих тзв. опозиционих лидера били деца бивших комуниста за које смо веровали да су се „препородили“ јер су уместо партијске књижице носили крстиће, иконице и бројанице, и наравно, били врло „равносни“ у цркви… толико „ревносни“ да су нас из цркве потискивали…

Тако смо занемарили ону новозаветну истину да „Нема дрвета добра да рађа зао плод; нити дрвета зла да рађа добар плод“ и да се „свако дрво по роду познаје“.

Шта може да се очекује од осведочених атеиста и њихове деце? Од оних којима је Антихрист обећао „дати сву власт и славу ако ми се поклониш“ – јер „власт и слава“ и јесте једино зашта се они боре!

Али, наш народ каже: „Ко је са ђаволом тикве садио о главу му се лупале“. Тако на власт долазе њихови пулени, проверени плаћеници, људи без људског достојанства, којима не смета понижавајућа улога националних издајника, који сервилно испуњавају и оно што се од њих тражи, и оно што се од њих не тражи.

Листа потраживања је велика као и интереси Империје, а сарадња никако да се докаже…

Садашњи претседник Тадић је још као министар војни уништио цео војни арсенал а војску распустио под видом некакве тобожње реорганизације у коју су били укључени енглески официри…

Енглески официри да реорганизују српску војску?

Земља је остала без оружја и одбране!

Сви родољуби су испоручени Хагу!

Све је „распродато“ и дато: фабрике, рудници, природни извори и богатства!

Зло врхуни у нелегалном проглашењу лажне државе Косово, српског Јерусалима, српске духовне баштине и вертикале, неотуђивом наслеђу наших предака. Тим нелегалним признањем лажне државе у сувереној држави Србији моћници су срушили међународни правни поредак и показали да Правда и Истина за њих не постоје – да је њихова свемоћ једино што постоји – њихова империја и њени интереси су најважнији и све томе подређују! Томе се служило без поговора…

Зар су ту могли да постоје интереси малих држава?

Али, за такав безуман подухват, да српска држава призна ту лажну државу Косово, коју две трећине чланица Уједињених нација није признало – није било довољно имати марионете само у влади… већ и у Цркви:

„Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом Синоду СПЦ идентификују своје савезнике“, пише Печат.

И, док су се наши „лидери“ хвалисали својим састанцима и договорима са агентима ЦИА по европским метрополама, Мајкл Полт, тадашњи амерички амбасадор у Београду, „тражио је од централе у Вашингтону да стриктно и у потпуности заштити идентитет лица“ у СПЦ, наставља Печат:

„Тако је захваљујући обелодањеним америчким дипломатским депешама откривено да се епископ аустралиско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској Православној Цркви; објашњавао ко је ко од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткивању „умерених гласова“ у цркви поводом Косова; обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне“ позиције о Косову и „другим питањима од интереса за међународну заједницу“…

„Поверљива депеша у којој амбасадор Полт тражи да му извор „епископ“ Иринеј Добријевић остане скривен – најбоље открива ову паклену заверу дипломата, политичара и црквених великодостојника против Цркве, државе и народа“! пише Печат.

Иако се Епископ Иринеј Добријевић жали да га постављање за епископа аустралиско-новозеландског удаљава од Београда и централе где се доносе одлуке – ипак „нас је уверио да ће остати ангажован око Косова и у Београду до коначног решења“.

У преводу америчких тајних докумената Печат даље наводи да је Иринеј Добријевић указивао на кога Американци могу да рачунају осим њега – „он је епископа Теодосија назвао усамљеним гласом умерености“ – а Американци га чак виде као водећу личност међу „умерењацима“! Ту се помиње и владика захумско-херцеговачки Григорије…

Отимање Косова било је могуће подршком „умерених“ и „реформатора“ који су својом „умереношћу“„исказали спремност да зарад власти прихвате отцепљење јужне покрајине“! (Печат)

Тако, председник Тадић, са „умеренима“ и „реформаторима“ одржава блиске контакте, и чак присуствује седницама Синода. Познати су и његови покушаји да утиче и на избор Патријарха.

Избор за патријарха владике Иринеја нишког дочекан је од Американаца са опрезним оптимизмом. Међутим, „Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање владике Артемија, слути на добро“, закључују Американци, како се наводи у Печату.

Владика Аретмије је „сарадњу“ са амбасадором Полтом одбио!

Зар онда изненађује да Бајден долази у Дечане код викарног епископа Теодосија а не код владике рашко-призренског Артемија у Грачаницу?

Не заборавимо да је председник Тадић такође посећивао викарног епископа Теодосија у Дечанима – а не владику Артемија у Грачаници!

Не упозори ли га на то владика Артемије у писму!?

Американци су не само тражили већ и нашли „савезнике“ у Српској цркви – у Синоду!

И, да би спровели њихову политику, требало је створити двовлашће на Косову – за што се врх цркве, Синод, побринуо кроз свог послушног и „умереног“ владику Теодосија, кога је, иако викарног епископа, укључио у све фукције почев од обнове цркава па до разноразних преговора… да би се чак и седница Синода одржала у Дечанима!

На тај начин потпуно је заобиђен владика Артемије и искључена његова надлежност!

Зато, није никакво чудо што, како каже „верски аналитичар“ Туцић, да „Епископ Теодосије, супротно Артемију, за свој рад има подршку већег дела цркве а такође и државе“ – и зато Туцић и закључује „Нама треба јака држава и јака црква. А јаке су ако и држава и црква добро функционишу“!

У овом случају та „функционалност“ је постигнута јер се одлично допуњују: Цена те „функционалности“ јесте национална издаја и признање лажне државе Косово!

У међувремену, митрополит Амфилохије непрестано прети владики Артемију рашчињењем ако „не слуша Синод“!

Митрополит се осетио врло моћним за овакву претњу – јер је иза себе имао Империју!

Поражавајуће је за врх СПЦ и марионетски режим у Србији сведочење Американца Дејвида Хантера Хајнса, који је као амерички маринац био стациониран у Качанику, и који каже:

„Оно чега се сећам из 2000. и 2001. године јесте да је владика Артемије био на Косову у време најтежих година. Био је са својим народом. Био је у манастирима. Био је владика. Живео је у неописивим околностима. Ми смо морали да га штитимо. Није могао да излази ван манастира јер би био убијен на лицу места. Имао је оружану пратњу где год је ишао. Он је човек који је остао са својим народом, а могао је да оде, у то сам сигуран. Морали су да га отерају! Он није хтео да напусти Косово!“

И, задње чега се г. Хантер сећа, јесте сусрет (2009. године) владике Артемија са америчким генералом, командантом НАТО-а за целу југоисточну Европу, који је дошао да владики Артемију да „последњу шансу“ за „сарадњу“ са Америком – „да игра њихову игру“, да буде „политички подобан“.

Владика је такву „сарадњу“ одбио речима:

„Ми ћемо наставити да живимо овде, наставићемо да страдамо и умиремо овде“.

За г. Хантера је непојмљиво и несхватљиво да таквог човека који је толико „издржао, који је био са својим народом и који је рекао те речи команданту војне силе“ – који је истински бранио свој народ и светиње на Косову – „да таквог човека -црква прогони!“

„Нешто много није у реду“, закључује један странац!

Кад је то јасно једном странцу – нама мора да је још јасније!

У светлости свих ових закулисаних радњи где су жеље, хтења и интерси Вашингтона најважнији – да ли изненађује нелегално и неканонско уклањање владике Артемија са Косова?

Но, болније од тог уклањања је ко је ту прљаву дужност и наредбу Империје извршио!

Извршила су његова браћа у Христу, такозвани ученици о. Јустина, такорећи доскорашњи дугогодишњи пријатељи – владика Атанасије и митрополит Амфилохије – два администратора у „прелазном периоду“!

Владика Атанасије не долази у Грачаницу као владика, као хришћанин – већ више као каубој револвераш који улази у Грацаницу и насилно обија врата!

Ту су и Дечански монаси да му помогну – увек спрмени за „обрачун“ са својом браћом у Христу, као што већ показаше у скоријој прошлости – они су знали да са својим епископом Теодосијем „имају подршку већег дела цркве а и државе“ и да зато за своје „обрачуне“ – неће сносити последице… Да ли је све то случајно?!

Митрополит Амфилохије, иако није психијатар, не устручава се да владику Артемија „дијагностикује“ као – „психијатриски случај“!

Зар тако нису радили и комунисти са својим опонентима?

Ко је овде заиста „посрнуо“?

Не само да је владика Артемије смењен са катедре рашко-призренске епархије незаконски и неканонски – већ му је ускраћен боравак на Косову у било којем манастиру – на шта он као епископ и неко ко је провео 30 година на Косову – има и законско и канонско право! Ускраћено му је и исповедање своје духовне деце, монаха. Они су зато у знак протеста напустили манастире.

Владика Артемија на Косову много смета и врху СПЦ и марионетском режиму у Србији и Вашингтону и Бриселу!

Шта значи оставити један страдални народ који је већ остављен без одбране, оставити га без духовног пастира који је са њим страдао и био непрестана мета Шиптара?

Шта значи испразнити манастире?

И то – оставља га црква која са марионетским режимом саучествује у злочину издаје Косова?!?

Зато, народни гуслар оптужује и каже:

„А Косово и светиње наше
Шиптарима на поклон предаше.
Ту издају из патријаршије,
Још род српски упамтио није…“

Колико присуство владике Артемија на Косову смета свима најочигледнији пример је ангажовање полиције у целој Србији да владику Артемија, монахе и народ осујетe да приђе Србима на северу Косова који су даноноћно на барикадама, да се са њима помоли Богу и однесе им – не оружје – већ хуманитарну помоћ – 17. септембра 2011. године!

Владику су зауставили не Шипттари – већ СРБИ! Вратили су га од Краљева.

Три аутобуса из Београда су у самом старту онемогућена да пођу.

Срби на северу Косова су препуштени самима себи, да се бране од Шиптара и Кфора – и не ускраћује им се само одбрана – већ и присуство духовног пастира који је од њих силом отргнут.

На томе се плански радило са нашим домаћим Бранковићима.

И тога се Бранковићи не стиде.

На апел Срба са севера Косова сви ћуте: и председик Србије, и министар одбране, и министар иностраних послова, и министар полиције…

Ћути и Србска Црква!

Зато руски амбасадор Конузин пита:

„Има ли овде Срба!“

Марионетска посушност, отсуство дипломтске алтеренативе, незаинтересованост за преиспитивања других опција, и беспоговорно испуњавање наредби моћника – јесу за осуду. Али… да у тој сервилности учествује и Српска црква -која је била народна одбрана и водиља кроз векове – то је за наоштрију осуду!

ОПТУЖУЈЕМ !!..

Оптужујем све оне у Србској цркви који издадоше своју заклетву Господу Исусу Христу и приклонише се мамону, који не одолеше његовом кушању и обећању о власти и слави ако му се поклоне!

Зар ја треба да их оптужим? Они су већ оптужени:

Може ли се служити Богу и мамону?

Није ли Равена, потписивање јединства са отпалим од Православља давне 1054. године, признавање примата у цркви „непогрешивом“ – „који и није у цркви већ ван ње“ – издаја онога што нам је остало од Св. Отаца и апостола?

Није ли издаја Православља?

Није ли дужност православних изразио Св. Јован Богослов :

„Што чусте из почетка у вама нека стоји.“

Нису ли ту дужност оскрнавили учешћем у разним екуменским скуповима, скуповима разних деноминација без обзира у шта верују јер „Бог је један“?

Не рече ли о. Јустин за такво учење да је – не јерес – већ свејерес?

Не поручи ли Св. Марко Ефески:

„Никада се, о човече, оно што се односи на Цркву не поправља компромисима“, јер „нема никакве средине између Истине и лажи“.

Или када рече:

„Онај који хоће и покушава да ми одбацимо Православну веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба нека буде анатема, и нек ишчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само једини Бог, коју нам је и Сам и кроз Своје ученике предао“.

Али, да није било Равене, пактирања са Ватиканом, саслуживања са јеретицима, да није било „реформатора“, „новотараца“, „умерених“, екуменских скупова и свејереси – зар би било издаје Косова?

То је била увертира за наш велики духовни пад.

Зар нису сви српски непријатељи увек покушавали да духовно обезглаве српски народ? Да му убију веру у Бога?

Па то је управо циљ и непријатеља људског рода – Антихриста!

Успева ли он у томе?

Оптужујем не само Синод већ све оне епископе српске Цркве који покорно ћуте – као да се ништа не догађа – и дозвољавају „умереним“ и „реформаторима“ да раде и доврше свој деструктивни посао! Не издаје ли се Бог ћутањем?

Највећи духовни пад је пад бивших ученика о. Јустина.

Владика Иринеј бачки никад се и није могао ни сматрати духовним чедом о. Јустина, иако се за таквог издавао, јер се приклањао свакој власти било да су социјалисти, демократи или ко зна ко други. Што би рекао наш народ – „ко на владу са њим на параду“! Како се приклањао свакој власти – тако се приклањао и јеретицима! Може ли се такав сматрати духовним чедом о. Јустина? Сачувај Боже!

Друга двојица – епископ Атанасије и митрополит Амфилохије беху стубови Православља.

Зашто стубови тако оронуше да од њих оста руина?

Којим искушењима не одолеше?

Не рече ли ђаво у „Карамазовима“:

„Дражи ми је један такав него хиљаде других“!

Остаде, растом најмањи од њих – а духом највећи – владика Артемије – буктиња Православља… једини доследни ученик о. Јустина!

Можемо ли њих, дојучерашње и дугогодишње пријатеље, браћу у Христу, и даље сматрати пријатељима владике Артемија? Мислим да их можемо назвати, како би то рекао владика Николај – „суровим пријатељима“. Јер… припремајући му страдање да ли су знали да му припремају венац живота? Или су у својим „новотаријама“ заборавили поруку Господа „не бој се ода шта ћеш пострадати“ јер је и Он пострадао и – победио?

Не бој се „даћу ти венац живота“, рече Господ.

Да ли су у свом огреховљеном животу заборавили да нас Бог није послао на земљу да живимо угодно – већ да се спремимо за живот вечни?

Да ли су заборавили да Он стоји иза сваког ко страда у име Његово, олакшава му муке и стадања?

Православни Срби у владики Артемију виде не само духовну вертикалу Православља већ и национални стожер, буктињу која светли која нас окупља и бодри… Да не клонемо.. Да издржимо до краја… Да Веру сачувамо… Да сачувамо Православље, Светосавље… Да се не расрбимо… Може ли се прави Србин расрбити?

Он светли у тами свакидашњице и нама, слабијима у вери… осветљава стазу Истине и Вере Правог Славља…

Октобар, 2011.
Торонто

Др. Десанка. Крстић