Мина К: Српски Дневник из мог угла

„Прећуткивати истину значи закопавати злато у земљу“, давно је рекао Ава Евагрије, као и да је „почетак љубави добро узајамно мишљење“. Ове недеље у Србији, могли смо видети сатирање истине, и неке ново-старе почетке љубави, посете Србији без циља или са циљем, хапшење Ратка Младића, нове епископе, слогу Сабора око доласка папе у Србију, и још низ неких новонасталих ситуација. Како да се људи снађу у свему овоме, а да остану присебни?

Господин Анатолиј Степанов је посетио Србију. О његовом пропутовању читам сваки дан на порталу „Борба за веру“. Оно што сваком читаоцу (па и мени) боде очи, су следеће речи г-дина Степанова: „и проводятся в защиту бывшего епископа Рашко-Призренского Артемия“. Господин Степанов сматра Владику Артемија за „бившег“ Епископа, и то је више пута нагласио у своме тексту. Да ли г-дин Степанов сматра исправне одлуке Синода и Сабора, јер назива Владику „бившим“? Да ли их признаје, да ли их потврђује? Према његовом казивању он је дошао као бранитељ Владике Артемија. Како брани онога кога, по свему судећи, сматра праведно кажњеним, јер га назива „бивши“? Чудни су ти данашњи „бранитељи“. Како то да нису били код свога брањеника, како нису поразговарали са њим, дали му подршку, упутили коју топлу реч? Од свега тога није било ништа. Г. Степанов се одмах састао са Ранком Гојковићем и отишао пред Патријаршију да „брани Владику Артемија“. Ово не би требало да буде изненађење онима који имају добру моћ запажања. На порталу „Борба за веру“ нисмо видели ни један текст подршке Владики Артемију већ дуже време. Знамо да „Борба за веру“ није објавила писма Митролита Серафима Пирејског, и то је вешто и намерно изостављено. Овакви бранитељи никоме нису потребни. Ознаке оваквих „квази-бранитеља“ су мрачност, неодређеност, самомњење. Мрачни, неодређени текстови г-дина Владимира Димитријевића и његових присталица, навели су ме да помислим да у њима нема ни мало љубави. Нису они никакви бранитељи него „лажи-пријатељи“. Каква је онда ово љубав? Истинска љубав не завиди на добрим даровима другог брата. Она се не радује кад зачује да неко изговара понижавајуће речи или да осуђује другог брата. Она не престаје да хвали напредовање свог брата. Љубав се не размеће, не понаша се грубо, не тражи корист за себе, него за брата. Ко год поседује истинску љубав, никад неће пасти у грех против брата. Ова кампања г-дина Димитријевића, Ранка Гојковића и осталих њиховних следбеника, може се описати у једној мудрој реченици Светог Апостола Павла: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“ (Кор. 13, 1).

А онда пустише Грешног Милоја да се вербално сукоби са Џомићем. Милоје је дошао неприпремљен, а Велибор Џомић наступао у стилу „Атанасија Јевтића“. И као што је очекивано, дрско и безобразно се односио према Милоју. Џомић је и сам признао да се спремао за емисију. Велико разочарење у сваком случају. Мучно ми је било да слушам тај дуел. Да ли би смео Џомић у емисију са Архимандритом Симеоном? Чисто сумњам. Видим да га је поново оклеветао на своме блогу, надајући се да ће уважени Архимандрит да му одговори, и тиме Џомићевом блогу-б(р)логу, подигне рејтинг и читаност. Џомић се понаша као да је био клирик Епархије Рашко-Призренске. Његове информације нису „из прве руке“. Све ово што поједини људи читају на том блогу–б(р)логу, који се назива фарисејски „Борба за веру“, су ставови Атанасија Јевтића, Митрополита Амфилохија, Иринеја Буловића и осталих људи „од власти“. Џомић је само њихов „гласноговорник“. Дошли смо дотле да Џомић брани г-дина Владимира Димитријевића од Архимандрита Симеона. Занимљива ситуација. Како Џомић брани г-дина Димитријевића? Клеветама – без основа, без аргумента, без истине. У Србији су дошла времена да се клеветник плаши истине из сопствене параноје, гази истину, тера је, закопава и доводи себе у ситуацију да верује у сопствене лажи. Како је то жалосно. Где је ту Еванђеље „љуби ближњег свог као самога себе“? Благо онима који осећају поштовање и љубав једни за друге. Како ли ће „судија и џелат“ Џомић изаћи пред Лице Господње, јадна ли му „смртна“ душа! На „млинарском“ језику, онај део воденице у који се ставља пшеница, јечам, кукуруз или било шта што треба самлети, назива се „чежња“. Џомићева чежња да његово мишљење буде важно Архимандриту Симеону, остаће и даље само чежња. Овај „квази-експерт“ неће отићи даље од онога што јесте. Он није компетентан да оцењује знање и стручност једнога Архимандрита, и то човека са два завршена факултета и докторатом, али, што би у Црној Гори рекли (према његовом казивању) „одавно му баста да оцењује све и свакога“. Ко не верује нега чита његове „брлоге“ од блогова, па ће се и сам уверити. Овај клеветник каже да је Архимандрит Симеон у „бекству“, а човек слободно живи овде у Грчкој, и то може да посведочи свако од нас који живимо у овој земљи. Када је неко у бекству, њему се не зна ни боравак, па ни идентитет. Отац Симеон је веома цењен и уважен у нашој земљи. Тужно је што је из своје Србије прогнан. Али Богу је све могуће, и на ову комедију навући ће се завеса. Крај увек мора доћи. А онда ћемо да видимо у коју ће се јазбину Џомић сакрити. Како читам хоће да га истерају из Црне Горе. Ваљда је и њима досадио, као свим поштеним људима који су принуђени да читају и слушају његове свакодневне клевете. Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима, пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан „медијум“ клевете, као да је зомбиран клеветом.

„И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (Кор. 13, 2).

Прође и Сабор. Осим нових епископа из редова екумениста, и падобранаца ништа се ново није десило. Иринеј Буловић је школовао кадрове, и чекао моменат да их хиротонише. Веома занимљиво како је „смртна душа“ Џомић у листу Слобода (Орган Српске Народне Одбране у Америци), у тексту „Књига о партијским свештеницима“, писао о новом викарном Епископу Андреју Ћилерџићу.

„У књизи, што је карактеристично за Карапанџићеве „ауторске“ књиге, има скоро пола текстова других аутора од којих су већина љотићевци (Светомир Р. Пауновић, ђакон Жика Крупежевић, Протојереј Радован Миљковић, Стеван Пироћанац, Архимандрит Андреј (Ћилерџић), Миодраг Марковић…“

Тај „љотићевац“ Андреј Ћилерџић је давне 2004. године, 8. јуна путовао у Ватикан код папе, у саставу делегације СПЦ. Ништа се случајно не дешава, па ни ово да викарни Епископ Српског Патријарха буде баш професор екуменистичке теологије у Немачкој. Православље се полако сатире са новим кадром младих богослова, који су учени на Зизјуласовој и Мидићевој теологији. Пошто је већина епископа у позним годинама, а такође и свештеника (бар оних који служе предањски), можемо да закључимо какве ће СПЦ имати епископе у будућности, ако се нешто не промени и ово зло екуменизма не искорени. Не може се заборавити срамна чињеница да је папа још од 2007, срамним потписом у Равени, постао „поглавар свих хришћана“.

„Авај, од бола би и камен заплакао и црни гавран заграктао“.

Ухапсили су и Генерала Ратка Младића. Многи Срби су погођени тим сазнањем. Европа је толико узела маха, да већина мисли да тамо тече „мед и млеко“. А коме је Европа добро донела. О томе је писао и Свети Владика Николај: „Смрт Срба је била радост за Европу. Хоће да нам изваде срце. Да нам узму историју. Хоће наше манастире, наше цркве, наша гробља. Хоће сведоке наше прошлости. Узели су нам предачке земље. Траже нашу снагу на погрешном месту“.

Хоће ли икада Срби почети да распознају шта је жито а шта кукољ? Да раздвоје Истину од лажи? Како би се могла уједначити Истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. „Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи“.

И прође и ова недеља у Србији, недеља неизвесности, страха, наде, туге, изненађења… Шта ли ће се даље дешавати зависи не само од Господа него и од нас самих. Позвани смо не мали број пута на буђење, а ми још увек спавамо!

С поштовањем,
Ваш верни читалац Мина К.