Једна од Лазаревих: Досије „Девине Воде“

„Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне, засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана… “

…Знала сам да ће доћи узурпатор Теодосије…

До сада су сви писали о догађају у манастиру „Дубоки Поток“, али време је да се сазна како је било у „Девиним Водама“. Дуго сам размишљала да ли да поделим са вама моја сећања на тај радостан а уједно и суморан дан. И ево да почнем…

У манастир Девине Воде стигли смо пре подне. Манастир је суморно изгледао, онако празан. Као да је чежњиво гледао у нас, и молио нас да останемо. Са прозора конака нам се подмукло смејао монах Фотије у друштву нама непознатога мушкарца. За оне неупућене монах Фотије је некадашњи кувар епископа Артемија, а сада потрчко прељубочинца Теодосија. Лепо рече наш Златоусти владика Николај „што већа фотеља, мањи човек“. Фотијева фотеља у конаку је била превелика за њега, онако малога. Човек када изда свога духовног оца, починио је велики грех. Сетимо се Светог Јована Лествичника како нам каже Од помисли која ти предлаже да испиташ или осудиш свог духовног оца, одскочи као од блуда. Тој змији уопште не дај ни најмање слободе, ни места, ни приступа, ни почетка. Викни на гују: „Варалице једна! Нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном добио право суђења. Нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију“.

Чини ми се да су многи заборавили ове речи Светитељеве, или можда никада и нису веровали у њих… Човек за поступке које учини у нехату, треба да има страх од Бога Живога, али на лицима следећих актера ове приче, није се огледао страх. Ту се могла видети само мржња, злурадост, гнев… одлике које сигурно не красе једног православног хришћанина. И док су сестре весело трчкарале конаком, срећне што су опет на Косову, Фотије није испуштао мобилни телефон из руку. Стајао је напољу покрај дрвета и дуго разговарао. Знали смо да зове узурпатора Теодосија лично, у сред Сабора, који је био у току. После разговора појавио се у конаку, лицемерно се смешећи као да је све у најбољем реду. Обично ствари говоре о човеку. Поред самих врата конака стајала је огромна секира. Вероватно спремљена за „наш дочек“, пошто дрва нигде у близини није било, а и… од када секира стоји поред улазних врата?

Негде у раним поподневним часовима, иза дрвећа се појавило пар људи у цивилу. Велики су то „инспектори“ када их је свако могао видети, како стоје иза дрвећа. Не дај Боже да ови „квази-герилици“ имају сусрет са албанским УЧК, мислим да би гадно прошли. Али, ово су били специјално опремљени герилици за „рат са монахињама“. На славу им и част. Не дуго после њих почели ду да се скупљају припадници КПС полиције, и то Срби. Шиптара међу њима није било… Срби на Србе…

„Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
…а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено…“

Боли чињеница да на Косову, Косову – Милоша и Лазара, крећу на вас Срби а Арнаута нигде нема. Да ли би Милош кренуо на незаштићене монахиње, да ли би Лазар повео војску на њих? Ој кукавно Српство угашено… У једном тренутку сам се постидела што сам исте националности са наоружаним КПС полицајцима. Сетих се речи Светог Мученика Лазара: „Нек немамо ништа, то једино зрно соли. Ал’ нек све буде њиме осољено. И када нам све однесу воде и ватре, то једно зрно нек нам буде све“. А са ким ми да поделимо то Лазарево зрно соли? Са оним издајницима напољу или са издајником Фотијем унутра? Боли, јако боли све ово… Како ли је тек нашем владики Артемију… Прогнан као сам Христос.

У први сутон, у конаку се чула нека бука. Брзо сам стрчала доле и имала шта да видим. Оцеубица Теодосије је бесомучно вукао за руку мати Сару, из једне келије. Онако нешто не би урадио ни највећи уличар, али ето видех својим очима да је добро научио борилачке вештине, од оних батинаша из Дечана. Око њега је било двадесетак попова, фратара, или шта ли су већ онако уредно униформисани. Међу њима се налазио и Милија Арсовић, са бејзобол палицом у рукама, сав знојав и бесан. Из очију му је киптео бес, да сам имала утисак да ће нас све побити. Масна коса му је пала преко чела, да ме је у једном тренутку подсетио на Хитлера. Призор је био језив… Од некуд се појавио и бивши свештеник Ненад Нашпалић, а како видим Теодосије га је „унапредио“ за своја недела. Бивши возач владике Артемија Синиша Живић, стајао је са прекрштеним рукама у ставу „бодигарда“. Све неки „бивши“.

Сестре нису биле уплашене, како је Теодосије очекивао. Викао је разјарено на нас, из очију му је пламтео бес, јарост, гнев, мржња… „Напоље, ово је моја кућа, ово није јавна кућа“, урликао је. Сви смо се саблазнили. Овакве простачке речи из уста једнога назови епископа? Ужас! Од велике количине гнева Теодосије се изобличио. Почео је да ме подсећа на демона, очи је исколачио, умало му нису испале… Тај призор нећу заборавити док сам жива. И сада имам ноћне море, када се сетим тог призора. Да ли је тај човек икада био верник? Све више сумњам да није, јер да јесте овако се сигурно не би понашао. Херој над немоћним монахињама. „Милија, Милија избаци их напоље“; „Марш напоље, безобразнице једне“. Тада је Милија кренуо у акцију са кордоном попова. Почео је да виче: „Напоље“, а стекла сам утисак да је био спреман да удари било коју од нас. Јуначина нема шта. Историја ће писати о њему, горе него о Вуку Бранковићу.

Око нас се стезао кордон попова и неких цивила. Теодосије је викао и даље. Е црни Теодосије где ти је смирење које покушаваш да покажеш јавности? Јавност можда и можеш да обманеш, али мене више не. Никада ниси ни имао смирење и љубав према ближњем свом, да не говорим што си постао „Оцеубица“. Или си сво време био „Тројански коњ“. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изађе на видело. Успели су да нас изгурају напоље. Нека сестра је добацила Синиши Живићу: „Не брините, нећете ни ви дуго. Ускоро ће Сава Јањић да смени Теодосија, и да постане епископ. То му је циљ од почетка, а онда ћете и ви летети заједно са Теодосијем“. На те речи он није имао коментар. Ћутао је. Вероватно подсвесно свестан чињенице, да онај који је издао Оца свога, спреман је сутра то да уради било коме, за рад свога интереса.

А испред манастира око стотинак полицајаца. Јунаци, нема шта. Њих толико на нас двадесет и две. Још наоружани до зуба. Плата им је сто педесет евра, да ли толико кошта једна људска душа?

Иако нас је Теодосије са својим батинашима избацио напоље, није успео да нас сломи. У нама није више било ни страха, певале смо песму Светом Јустину Ћелијском. Ми на њих песмом, а они на нас скоро батинама. Браво Теодосије! Тог дана си само потврдио колико си „мали“. Са тугом у срцу смо напустиле манастир Девине Воде, и пошле пут Дубоког Потока. У моме срцу је и вера и нада да ће Косово опет бити слободно. Још мајке Српкиње Обилиће рађају.

Једна од Лазаревих