Др Вишеслав Симић: Још једно сећање на благородног и блаженопочившег Владику Артемија

Памтим…

Пратим Владику од станице метроа ка хотелу у којем је био смештен као учесник ”разговора” о ”Косову”. Од раног јутра смо изнова кренули са тим ”разговорима”, а заправо непристојним притиском на Владику да призна легитимном ”владу” у Приштини, и да прихвати да је држављанин ”Републике КосовА”. Траје то већ 3-4 дана. Не одустају Западњаци, али ни Владика не попушта, док Шиптари само седе у тој просторији као неизбежна декорација. Сви знамо, а нарочито они, да њих нико ништа не пита али да морају, ради форме, да буду ту, како би се одржао привид лажи да је то ”њихова” држава а не НАТО-а. Међу њима су углавном психопате и окореле масовне убице али им се лукави Латини и опаки Англо-Саксонци обраћају са ”Ваша Екселенцијо” па их тим лажима подсећају да морају да се уздрже (до повратка на безаконо Косово) од кидисања на Владику.

Владика све то трпи мученички, свастан да му та жртва омогућава да после дневних ”разговора” може да се сретне не само са верним вашингтонским Србима (и Србима који су због њега долазили из свих делова САД и Канаде), већ и са разним искреним пријатељима и савезницима које Срби имају у средишту Империје Зла, и који ће од њега чути истину о стању на КиМ, и те чињенице користити за лобирање иза кулиса по свим институцијама Главног Града НАТО удруженог криминалног подухвата.

Ја преводим симултано, саветујем Владику понекад – не зато што он није знао шта да каже, јер кроз његова уста је говорио Дух Свети Правдом и Истином! – када је било потребно да му нагласим с ким има посла, и која је функција неког новог ”чимбеника” којег су му послали да покуша да га ”обради” и учини ”кооперативним”, и ко је ко у тој хијерархији бешчашћа и гадости, али још помније пратим да ли је тај већ стар и од поста и молитве телесно изнемогао човек у стању да издржи сав тај напор и психичко насиље над собом. И увек је издржао, и као чудом би се напунио енергијом и челичном вољом кад год би, коначно, ред дошао и на њега да каже коју реч својим ”саговорницима”, а заправо мучитељима, који су се надали да ће га сломити и покорити.

Дошао би крај и тим дневним обавезама и бесни Шиптари и ”непристрасни” ”посредници” Западњаци би скупа отишли на вечеру, не сетивши се ни да из куртоазије позову и Владику.

Али, Владика је тек тада кретао у своју праву мисију – у сусрете са својим народом и са пријатељима Срба и са оно мало хришћана који остадоше у Вашингтону.

И тако, без одмора, скоро без хране, дан би се окончао када бисмо се последњим метроом враћали у хотел, јер нити су ”домаћини” Владики, принцу Цркве и носиоцу србског суверенитета на КиМ, наменили ауто, а још мање је то пало напамет амбасадору Србије у САД, иако су свакакве бесмислене ”делегације” развожене свукуда кад год би његова екселенција желела да заради који поен код својих газда у Београду.

Увек је само неколико Срба ту, да се нађу Владики, искрено и без личне користи, знајући да ће том пажњом зарадити непозивање на свечаности у амбасади, и прекоре ”амбасадора СПЦ“ у Вашингтону – јер Владика није ”спреман за сарадњу” и ”тврдокоран је у својим ставовима” – што квари планове и државе и Цркве.

Већ је била почела и зима а Владика је био само у мантији и са камилавком на глави. Њега није било стид да тако хода градом иако су се други ”епископи” (а нарочито они ”који иду у корак с временом”) одмах пресвлачили у грађанско одело (али са оном корисном пластичном протестантском крагном у џепу – коју би вешто и хитро натакарили око врата, упреподобивши се очас, како би преко реда ушли у ресторан или избегли казну због брзе вожње или погрешног паркирања).

Увек сам га пратио до хотела, стрепећи да ће га Шиптари, који су били смештени у истој згради, убити а да ће онда све бити заташкано и неки наркоман бити оптужен за тај злочин.

Те вечери сам нарочито био пун слутњи јер је Владика био баш оштар и јасно је и директно оптужио, са доказима, баш највише шиптарске ”власти” и НАТО-УН за читав низ стравичних злочина над Србима на КиМ.

На улазу у хотел му кажем да би требало да га отпратим до собе али ми он очински каже: Иди, дете, спавај, сутра нас чека још тежи дан. А грех би починио да и ти страдаш због мене, ако је мени суђено то због чега стрепиш.

И нареди ми да одем својој кући.

Ја ипак останем крај улаза и пратим га погледом барем док не уђе у лифт.

И тада, у том замраченом хотелу, негде већ око поноћи, видим Владику како, сав у црном, промиче кроз предворје и стиже до ходника за улазак у лифтове. Већ се утапа са тамом која ту влада и једва га разазнајем из даљине.

А онда, док Владика смирено стаје у месту да сачека лифт, ствара се, као у библијском чуду, ореол над његовом главом – као да на моје очи добија сведочанство и потврду светости!

Не могу да верујем, онако уморан и исцрпљен, сопственим очима и већ ми креће рука да се прекрстим, а онда схватам да је то игра светла из мале лампице баш над Владикином камилавком, али која, иако потпуно ненамерно, расипа светлост на њега, потврђујући истину да је он Ратник Светлости у мраку Вашингтона.

Увек ћу га тако памтити!

Нека му је Царство Небеско и Вјечнаја Памјат!