Друга недеља поста у Лозници

„Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост. 6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном – у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства.

Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права – на храну због поста, на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести.

А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи!“ Свети Теофан Затворник

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у Егзилу Г.Г Артемије, у другу недељу поста, служио је Свету Архијерејску Литургију у Лозници. Епископу су саслуживали свештеномонаси, и свештенођакони као и свештеници из Епархије.

Након Свете Литургије Владика Артемије је у својој беседи нагласио:

„Све су то опасности које нас чекају и на овом нашем путовању браћо и сестре, на путовању ка Васкрсењу Христовом и нашем. Али, путници на броду знајући да је крманош веома вешт на мору, да је крма у сигурним рукама, они се не плаше свих тих опасности које прете око лађе њихове, а наш брод има најсавршенијег крманоша, то је Господ Исус Христос и Дух Свети, који управља овим бродом којим смо се навезли на ово дебело море“.

Епископ се затим обратио присутнима у трпезарији манастира:

„Имамо велики број сестара, које су смештене по приватним кућама, тамо око Милановца у Врбави, овде-онде. А имамо доста и мушких манастира. Пошто су дошле у фебруару пре две године, ја сам тада рекао: ово је привремени и принудни смештај за годину-две дана, па ћемо онда наћи неко боље решење. И ево, заиста, захваљујући Богу и Његовој помоћи, брату Милоју и осталим људима, који су на било који начин допринели да се тај конак подигне и заврши. Он је сада већ спреман да прими то наше сестринство у себе. Ја мислим да ће то, као и до сада остати духовни центар, јер, као духовник тога манастира остаје отац Николај, који је то и до сада био, нећемо да га мењамо. Имаће више посла него што је до сада имао, али је он навико на посао, неће забушавати, неће се извлачити, него ће радити. То сам само хтео да кажем, да не би дошло до неких међусобних причања и препричавања, чуђења, зашто, како, ко је то урадио? – Тако Бог опредељује. У нашем животу не постоји никакав случај, ништа случајно, чак и ако ми хоћмо нешто што Богу није угодно, то не може да се реализује“.

Трпеза љубави уприличена је за све присутне монахе и вернике.

Инфо служба

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.