Душан Васиљевић: Пакао српске просвете без Бога

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 2-3 (14 и 15), СТРАНЕ 87-96

У школској учионици је запаљена прва ватра пакла који сада проживљавамо.

Пакао српске просвете без Бога – то је пакао безбожничке културе, ад поремећених вредности, ад паганских преобликованих душа мноштва наших сународника, стотина хиљада одбеглица од Христа и Његова Света Три Јерарха српска; светога Саве, светог Владике Николаја Свесрпског и светог Аве Јустина Ћелијског. Ко је такве несрећне одбеглице водио и води?

Ослепели ходају поштапајући се, или имају некога да их води. Бивало је да и слепи слепе воде. Али нигде није бивало, осим ваљда у нас, да се слепци, који су ближњима повадили очи наметну овима за вође жалећи се што им жртве јаучу. Као у јеванђељској причи о блудном сину – заблудели синови нашег народа оставише дворе Свога Оца Небеског и Његових светитеља и одоше да се хране у друштву са зверима. Оно што ни звери ни демони не једу – једе наша сирота сабраћа: једе кич и шунд, пије примитивизам и психоделимну музику, лечи се алкохолом и дрогом. Многи од њих лутају вртовима индијске филозофије и секташтва тражећи злато кога има напретек и у најмањој сеоској црквици, о чему наши хималајски алпинисти и сведоци јеховини и не слуте.

Зашто? Зато што им је памет попила управо српска безбожничка просвета која се тетурала од источног социјализма до западне декаденције, само да избегне Христа. Није онда никакво чудо што је у главама данашњих апостата до те мере хаос да би најрадије измирили дух комунизма са европским стандардом живота. У својој књизи: „Застарелост човека“ Гинтер Андерс говори о томе да је у истрошеној западној цивилизацији све застарело па и сам човек: застарела је његова историја, наука и техника, застарела је његова будућиост, чак је, тврди аутор, застарела и сама застарелост. Таква хибридна концепција којој се изгледа тежи, полако се опет претвара у неки „нови рај“ и опет рај без Бога, а у ту мемљиву дашчару подигнуту на песку треба увести Србе! Све се то дешава због отпадања српске школе од Христа. Заиста ће на Суду Божијем морати да дају одговор сви који су у њој, од учитеља до академика. Како ће они објаснити Светом Сави – да су им „плате биле мале“ кад је он, Првоучитељ наш – оставио царски двор да би се као монах вратио и Србе привео Христу; како ће се изговорити светом Владици Николају „да су била таква времена“ – њему, који је на сваки изазов свога времена одговарао савршено: у време Првог светског рата, у време конкордатске кризе, у време тамновања, у време странствовања Америком; шта ће рећи светом Ави Јустину осим да су били „такви школски програми“: када је и он сам, као професор, знао само за један програм – програм Христовог Јеванђеља. Покажите ми данас једног професора Универзитета који је српском народу оставио бар једног великог наследника, а ја вам не могу стићи да изређам имена бројних Владичиних и Авиних ученика од којих овај народ очекује да му као свећњаци послуже до краја тунела на чијем излазу стрпљиво чека Христос. Ни страхом се неће оправдати српски просветари! Не знају ли да је свети Владика Николај од немачког команданта тражио да и њега стрељају кад већ стрељају младост у околини Краљева? Не знају ли да је свети Ава Јустин у оном трагичном поратном времену и писао и тражио да га умноже у хиљаду примерака и пошаљу у све робијашнице, спреман да у хиљадама смрти умре за Господа Христа и напаћени народ Божији. Нови Ирод, намесник римског Цезара на Балкану, одустао је од тога да га казни смрћу – надајући се да ће Старац бити заборављен још за живота.

ТРИ ПАКЛА СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ

Ни „мале плате“, ни „таква времена“, ни „програми“, ни „страх“ – ништа од свега тога неће бити уважено. Може се само милост наших Светитеља заплакати пред Богом – а на Њему ће бити да одлучи.

Грех српске просвете је велики јер је три пакла изродио:

• српска просвета је отпала од праве просвете – то је њен први пакао;
• српска просвета је отпала од свог народа – то је њен други пакао;
• српска просвета је отпала од Христа – то је њен трећи, њен најстрашнији пакао.

Сва су се три пада догодила успоставом безбожничке диктатуре која траје и данас, а ова три ада нису у знаку три одрицања од Христа него једног, јер отпадајући од Христа отпала јс српска школа и од просвете Христове и од народа Христовог.

Свети Ава Јустин јс говорио да је просвећивање исто што и подвижништво, па да је самим тим истинска просвета подвиг у Христу. У дивном тропару Светом Сави каже се: „Пута који у Живот води – Наставник и Првопрестолник и Учитељ био си… Светитељу Саво!“ Пут који у живот води може бити једино онај који обасјава светлост Христова. Српска просвета је скренула са уске стазе светосавског просветног подвижништва излазећи на широки друм атеизма, профанизације и усмерењаштва, губећи достојанство оног светог органона коме је Бог поверио подучавање деце да би истински и што потпуније, духовним узрастањем све више задобијала живот у Христу. Ако су по речима Светог Владике Николаја „родитељи само старатељи својој деци“, а да она имају само Једног – небеског Родитеља – шта је онда школа? Други старатељ који мора бити одговорнији, да би се у страху Божијем прихватио задатка васпитања и образовања малог народа Христовог.

На несрећу, српска школа, од основне до Академије и Универзитета, постала је зиданица попут куле вавилонске у којој је Бог пометеним – помео језике и ево, видимо, како сви у Србији говоре српски, а нико никог не разуме. У српској школи говори се вавилонски! Тај језик безумља и скудоумља, интелектуалне ништете, ни самог себе не разуме а проглашава се полиглотом. На том језику је Свети Сава размонашен Растко Немањић, на том језику се говори о „Горском Вијенцу“ као збирци народних умотворина у којој је Његош само поновио оно што је већ било „у глави цијелога народа“, а „Луча Микрокозма“ се и не помиње иако је Велики Владика у њој већи и значајнији од Дантеа и Милтона.

МОРАЛНА ЕРОЗИЈА

Школа је школовала нешколоване! Не само у односу према нашој прадедовској вери него и у односу према култури у најбољем смислу те речи – показала се она шкрте руке и суха ума. Као да је желела да деца освоје незнање, као да је хтела да из ње изађу духовно што сиромашнија, као да јој је идеју о усмереном образовању шапнуо антихерој из подземља Достојевског, који је онако забринуто одмахивао главом и поручивао: „Широк је човек, господо, преширок! Ја бих га сузио!“ Мора се рећи да су основна знања из историје права, философије, књижевности, музике – остала заувек недоступна ишколованим. Ко год је желео да нешто више научи морао је да лута. Знања су и то дозирана на кашичицу била привилегија оних школа из којих се регрутовао кастински управљачки сој, док су програми такозваних стручних и стручно усмерених школа били више него оскудни. Нема данас писца средње генерације који није у неку руку самоук. Духовно празна школа није имала шта да понуди деци. Децу је почела да васпитава улица, а за то није потребан наставни план: довољан је план града. Марксизам је заменио Христово благодатно присуство у школи и наметнуо се као „научни поглед на свет“. Колико је ту било науке довољно је да утврдимо само ако бацимо поглед на онај свет који је марксизам усрећио. У недостатку једине праве духовне хране, жедна и гладна смисла свега постојећег, на који марксистичка идеологија као стерилна мисаона акробатика није имала приближно објашњење, деца су се, не знајући за Христа, окретала западном помодарству најгоре врсте, дроги и алкохолу, постајала цинична и аутодеструктивна – а аутодеструкција код деце, као и код одраслих то је већ предворје пакла! Узори су постали јунаци стрипова и сапунских телевизијских серија, док је школа мирно, као Мајаковски у једној песми, мирно гледала и гледа и данас како на њене очи умиру од Бога јој поверене дечије душе! У прилици смо да свакодневно слушамо како нико ништа не чита. Ко и шта да чита када се у безбожничкој српској школи не негује љубав према књизи, не помиње Свето Писмо, тако да многи питају у овом светосавском роду, био сам у прилици да чујем: „Опростите, јесу ли Свето Писмо и Библија иста књига?“ Одговор на овакво питање знају јапанска деца – а многи наши назови интелектуалци ни толико!

Морална ерозија се види у присилном ословљавању са „друже учитељу!“ Како ученик учитељу може бити друг? Школски друг – није, друг у игри – није, а није ни друг из војске! Зато је у једном другом смислу „друг“. Спаситељ је на једном месту и једном човеку рекао „Друже!“: тако је ословио Јуду у тренутку када га је овај издавао питајући отпадника „Шта ћеш ти овде?“ А другови учитељи, наставници и професори нека размисле како су и зашто издали Христа растерујући децу од Њега – Њега који је свој деци Једини и Прави Родитељ! Било је примера да су се васпитачи женили својим ученицама или вршили друге злоупотребе те врсте. Свако ко је склон да из незнања врши поређење између данашње српске школе и Српске Цркве, тврдећи да су оне највеће народне светиње, овде мора да заћути: због Свете Мајке Цркве.

ВЕРОНАУКА ИЛИ МАРКСИЗАМ

Шта је карактерисало и шта још увек карактерише, јуче и данас, српску школу: клањање човекобогу Титу (мене тата пита / да ли волим Тита / а ја њему велим / да највише желим / да друг Тито дође / и кроз школу прође /обиђе све ђаке/ па и нас прваке /), писање „пригодних радова за 8. март о томе колико деца воле своје мајке – које су уместо да буду први учитељи у најважнијем, у вери своје деце – у међувремену отишле или у АФЖ, или постале партијске активисткиње или залутале у некакав Покрет жена за Југославију; првомајско величање рада у земљи где је царовао и царује нерад; слављење 7. јула дана српског братоубиства као почетка устанка српског народа; честитање рођендана авнојевској републици којој немају шта да честитају ни они који су је стварали једном а рушили другом руком – зар све то није знак потпуне одлуталости српске просвете од праве и истинске Просвећености. Лицемерна је примедба наводно тек сад ослобођене школе да би увођење веронауке било исто што и замена за марксизам кога се, опет наводно, одриче иако га заговара. Веронаука није никаква замена за марксизам, него је својевремено марксизам постао сатанска замена за веронауку, 0тприлике као што је садашњи српски председник рушећи Титов култ, бранећи га, изграђивао сопствени.

 

Поступак који се у драматургији назива „шпански заплет“ стила „што гледаш није то што видиш“, у марксизму је стекао звучан назив као „дијалектички и историјски материјализам“, па користећи такву дијалектику делује до те мере опсенарски да човек заиста никада није начисто када има посла са полуистинама а када са најбезочнијим лажима.

У том смислу противник сам повратка Теолошког факултета у окриље Београдског универзитета. Универзитет је тај који треби да тражи путеве и начине властитог припајања Теолошком факултсту да би се српска просвета осветила, просветила, а ако Милостиви Бог благослови и посветила! Да као некада са Универзитета излазе најумније и најсветије главе овог народа. Од Теолошког факултета па до основне школе започео би истински духовни и морални препород народа као Божијег слуге. Теолошки факултет, као Христов универзитет, био би оно „Небо“ испод кога би са народом могла да корача српска просвета која ће, све док се то не деси, ходати укруг гологлава и незнабожачка. Ето Рајског, ето Небеског пута којим ваља поћи да би се изашло из овог ада, мучно је и изговорити, просветне наше непросвећености.

Нико не спори да су наши манастири некад били расадници просвећености и културе. Чињеница је, међутим, да се не спомиње да су то они и данас, јер српске школе то очигледно нису. Ако сви знамо да су се на Косову куповале дипломе, а не би смели да се заваравамо да су их и Срби куповали, онда је манастир Црна Река Сорбона и Оксфорд заједно, за оне косовске школе које су се продале греху симоније. Ако су „научне установе“ ове земље штампале Кардељева Сабрана дела и Милошевићеве Године расплета, онда је манастир Свете Ћелије-Атински универзитет по броју објављених, и за душе спасавајућих књига Богомудрог Оца Јустина. Време већ показује које су куће у овом народу биле свете, просветне и научне, а које су радиле на духовној пљачки своје ионако духовно убијене сабраће.

Свети Владика Николај је српски народ назвао Теодулом, дакле, слугом Божјим. Чија је то просвета која не служи ни Богу ни Његовом слузи? Кога она просвећује и чиме? Она не само што није у заједници са Христом већ је отворено богоборачка, више него просто атеистичка, другим речима, комунистичка. Ако је атеизам израз очајања оних који нису упознали Христа – онда је комунистички атеизам нешто још горе: он свесно зна која је Духовна сила у Христу и свесно зна против кога се бори, када се против Христа бори. Велики шпански мислилац Miguel de Unamuno у „Трагичном осећању живота“ дословце каже: „Човек може посумњати у Божије постојање а да остане са Богом, али чврсто веровати да Бога нема или чак тако нешто желети, то превазилази сваку врсту моралне наказности“. У српској просвети ми имамо посла управо са њом. Ако Бога нема, математички јасно је објаснио Достојевски, онда је све дозвољено до самоуништења. Ми данас говоримо о духовној уништености и искорењености овог народа. Па нису ти корени почупани преко ноћи, и није да се не зна ко их је почупао! Сада би неки неокомунисти да их поново саде, али ја мислим да се понашају као паликуће који би први да гасе што су запалили, само да им се пожар не урачуна у грех. Повратак хришћанским вредностима – то је једино што овај народ не може да уради по партијској директиви и препоруци наводно „освешћене“ српске телевизије. Повратак Цркви може се обавити само у Цркви и нигде више: почети да славимо Крсно име, или да одемо два пута годишње у цркву, о Васкрсу и Божићу, није ни пола корака у приближавању Христу.

Народ мора, пре свега, да појми Богослужење, да усвоји литургијски поглед на свет, да упије хришћански начии мишљења као хришћански и православни образац живота, да осети да Дух Божији не чини нове ствари, него ствари чини новима, те да у том смислу хришћанство није никаква помодна новотарија, никаква утеха ни замена за какво разочарање, него радост живота, непрекидна захвалност Богу што смо из небића позвани у биће да се са Христом сјединимо, Њему се радујемо и са Њим са-радујемо у Незалазном Дану без вечери Царства Христовог које долази.

Немати такав поглед на живот, то значи не осетити ни светост ни светињу. Многима ни изблиза није јасан ни приступачан појам светости, знање о томе зашто је неки човек уопште светитељ, као и то Ко га је посветио. Песник Леон Блоа каже: „Једино за чим истински жалим то је што нећу постати светитељ!“ Ту тежњу за светитељском савршеношћу, тај вапални жал за близином Божијом, српски народ мора поново да открије, а не да лаже себе: „важно је бити добар – све остало је небитно“. Та исполинска тежња ка „доброти“ само је маскирана чежња ка светости, с том разликом што су светитељи, као најбољи међу људима, знали да није „све остало“ небитно – напротив, да је Христос најбитнији – Једини Свет и Извор Светости у свим световима, у свим рајевима и у свим вечностима.

ТЕЛЕВИЗИЈСКА „ВЕРОНАУКА“

У функцији распамећеног просвећивања народа стоје и такозвани масмедији. Бертолд Брехт је у праву кад каже: „Са нових антена долазе нам старе глупости – мудрости су се преносиле од уста до уста!“ Сместили смо своје душе у телевизијске кутије, као у кућице за птице. И писмени, и неписмени, постали су саучесници ове „културе“, јер читање тражи мисаони напор, а у слику је довољно да се гледа. Почетак овог Великог и Часног Поста српска телевизија је честитала верницима (ко је и коме честитао то што пости, осим оваква телевизија) као почетак рамазанског поста!!! Целог следећег дана су се извињавали због рамазана, али су наставили са честитањем Поста. Једне вечери су јавили да је митрополит рашко-призренски Г. Артемије одслужио на Косову централну литургију, а да је после ње окупљеном народу поделио нићифоре! Уверен сам и то дубоко да би смисленија и увиђавнија била мексичка телевизија, него што је то била српска када су у питању светиње њеног властитог народа. Далеко мање би патио овај народ да га тако не усрећују и просвећују и болно деле. А деле га чак и причом о српској слози кроз слоган да „само слога Србина спасава“. Слогана су се прихватили аутори приче о братству и јединству. И ту чак компартијски недоучено.

Ту се и не каже „Срби“ него „Србин“. Како то да се сложи појединац са самим собом да би се спасао. Који је то солипсизам који више нигде не цвета, осим овде? Па да су у питању и сви Срби, са чим и у чему треба да се сложе да би се спасли? Бојим се да заговорници такве „слоге“ нису исти они који су деценијама ширили једноумље. Овде нема заваравања: свака људска заједница, па и нација, може бити једино сложна и слободна и спасена само у Христовој слободи и Христовом спасењу. Народ се не може сложити као сноп – везивањем – народ се не може сложити са онима који су га довели до амбиса да би му сада добацивали танак коноп спаса. Још је Мудри Пустињак Цетињски знао: „Вешо сам се ја на ваше уже – умало се уже не претрже!“ Пут спасења и пут излаза из пакла српског просветног народнотпадништва је у хришћанском покајању. Сам је Господ рекао да „Син човечији није дошао да му служе, него да служи“. Свом народу треба служити верно и часно, нелицемерно, не стидећи га се – тако као што му Црква служи. Све док се просвета не угледа на Цркву, на њену љубав и милост, на њену отвореност према свима и свакоме, на њену тугу због сваког свог духовно оболелог органа – све док тај узор просвета не буде имала пред очима, неће послужити ни Богу ни народу.

Један велики руски песник написао је: „Сву те је, земљо моја, обишао Христос у ропском облику, благосиљајући те“. Заиста, узвишена је то мисао да у сваком човеку који страда стоји Христос. Просвета је управо та која баш данас треба да позове све установе, од здравства до правосуђа, од привреде до политике, на отрежњење, да зазвони на узбуну због угрожавања најосновнијих људских права на живот, хлеб и слободу – тих савршених дарова који излазе из руку Бога, Оца Светлости. Од пропасти државе 1389. српском народу није било теже него данас. Шта се у просвети дешава осим ћутања? Основана је нека Педагошка странка, са циљем да у кризним моментима по режим, телеграмима даје подршку том режиму. Је ли то заиста све што просвета може? И није ли то тек фарисејски? Када деца, ђаци основних и средњих школа виде шта се дешава и опхрвани очајем и безизлазом изађу на улице, фарисеји користе, ваљда најружнији израз политичког новоговора: манипулација! А у школи и данас причају како је Бошко Буха био мањи од пушке када се борио за идеале комунизма. Зар данашња деца, без потребе да их меримо дужином пушке, немају право да се побуне због угрожене будућности, због тога што им се преко очију ставља повез да не виде вишедеценијску помрачину, која им, ако Бог не помогне, убрзаним корацима долази у сусрет.

То је заиста трећи, најдубљи паклени понор српске просвете, њено отпадање од Христа.

На једној цркви у Либеку стоји натпис:

„Зовете Ме Господом, а не служите Ми, зовете Ме Путем, а не идете за Мном, зовете Ме Благим, а не тражите ништа од Мене, зовете Ме Истином, а лажете Ме, зовете Ме Љубљени, а не волите Ме, зовете Ме Учитељем, а не слушате Ме, зовете Ме Животом, а не живите по Мојим заповестима – зато се немојте изненадити ако вас казним“.

Данас када се у српске школе враћа Свети Сава, враћа се не као Христов светитељ, него као школски просветитељ; данас школа не прогања децу због одласка у цркву, али ништа не говори о њој; данас школа хоће повратак вредностима, а не каже ни којим, ни каквим, па и ту лицемери. Да ли се боји Христове казне? Тако стојећи у месту Србија личи на себе. Оно што разликује Техеран од Париза, исто је оно што разликује ислам од католицизма. Разлика између Атине и Делхија – разлика је између православља и будизма. Од кога се разликује данашња Србија? Стојећи у месту Србија личи на себе. Судећи по српској просвети, ми смо пагански, нехришћански народ. Зато нас нико не разуме. Свет може све да појми – али не схвата више незнабошце. Само се ваљда код нас каже одлучно – комунистички: „Не верујем ни у шта, верујем у себе“, као да је то „себе“ нешто! Каже се и „Не верујем у Бога – верујем у нешто“, као да је то „нешто“ неко. То ја паганизам за који нису знали ни Египат ни Рим: Обожавање себе, и обожавање магле.

ИГРЕ СРПСКОГ КОМУНИЗМА СА БОГОМ ЖИВИМ

Српска просвета је крива и зато што у време националне погибељи у влади ове земље немамо бар два хришћанина! Да имамо, лакше би се дисало, јер бисмо по обећању Спаситељевом знали да је Он Трећи међу њима. Који је то народ који објављује себе за хришћански – а ћути о томе да га воде нехришћани? Како можемо као Срби бити браћа ако нисмо хришћани? Ко да нас збратими? Можемо ли бити хришћани док прогањамо једни друге називајући се издајницима? Издајницима чега? Поборницима чега? Натрулеле греде изнад провалије преко које нас позивају да пређемо. Озбиљно мислим да је било доста игре српског комунизма са Богом Живим. Дижимо руке и од њега и од његове просвете. Упалимо кандило вере у душама наше деце, донесимо уље и разгоримо пламен, подигнимо горе срца колико можемо, а Бог ће ради нас превалити остатак пута да би био са нама.

Видели смо за ово пола века која је то страшна цена живети без Христа, живети са христоборцима које је српска школа уз помоћ комунистичке државе, одгајила. Тих педесет година истекло нам је као песак између прстију. Сада смо са свих страна омеђени острвима смрти, безнађа, очаја. Пренимо се: смрт у снегу је безболна, али ипак убија; немојмо дозволити да нам хладноћа постане пријатна и да нас студен греје. Сагледајмо зло у свем његовом ужасу и призовимо Бога да нам помогне да у смету не заспимо на смрт.

Данас на Благовести, на дан рођења и представљења – светог Аве Јустина Ћелијског – Учитеља, просветитеља и Светитеља Христовог, стојећи под кровом Његове Свете Куће да се Њему помолимо, Њему који је Огњем Духа Светог горео и Мудрошћу Божијом просвећивао, да умоли Христа, Кога данас Архангел навешћује Пресветој – да српске школе што пре постану огњишта мудрости, да нам се деца у школама васпитавају као Мајка Божија у храму, и да се зацеле све наше ране душевне, умне и телесне.

Обратимо се светом Владици Николају Свесрпском, чије Свете мошти недалеко одавде почивају, да српску просвету својим Светим и Моћним и Златоустим молитвама ологоси и покаже је као житни клас – чисту од сваког кукоља и прашине.

Нисмо случајно говорили о садашњем паклу српске просвете пред Њима – Учитељима нашим у векове. Нисмо говорили случајно – јер смо се говорећн молили. Отворили смо срце и показали су се ожиљци од кнуте и прута. Молитвама Њиховим, Молитвама Светог Саве, нека би се Благи Бог смиловао, да ожиљци ишчиле, да сунце слоге и љубави сине пуним сјајем и да овог, као и свих наредних Васкрса, на животворни поздрав ангела „Христос Воскресе“ одговоримо, незагрцнути тугом, него засењени Христовом победом над паклом: „Ваистину, Ваистину, Ваистину – Воскресе Господ!“.

 

Предавање одржано у манастиру Ћелије на Благовести 1993. г.