ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Две су се вести пронеле српством након последњег скупа владика Српске православне цркве у Београду.
Једна је била о томе да се највиши црквени функционери и даље без предаха моле за здравље и дуговечност првог међу њима једнакима, и да зазивају све силе и моћи да се њихове молитве, жеље и надања испуне, али да је Павле, упркос свему томе и даље жив!
Друга се тицала свих наших владика који се боре за Косово и једног који ту величанствену и успешну борбу омета и штети јој. Ти српски јунаци и мученици који по својим дворовима толико страдају бранећи Косово су морали да јавно упозоре тог неразумника да се Косово не брани остајањем на Косову, свакодневним ризиковањем живота испуњавањем својих пастирских дужности у терористичком окружењу шиптара, храњењем гладних преосталих Срба по евро-америчким конц-логорима те нарко-робовласничке творевине, или пак упирањем прста у злочинце и недопуштањем њиховим саучесницима да прилазе жртвама неопојаним и непобројаним.
Не, тај бесомучни ометач њихове борбе за Косово не разуме да се Косово брани љупким осмесима насилницима и отимачима, пријемима и свечаним вечерама за богохулнике и србомрсце, на којима се, обучени у свилене скуте и цупкајући пред страним газдама у Гучи (не тој Гучи!) ципелицама, умиљавају и пренемажу заклињујући се у незамењивост пута западног и војне сарадње са освајачима…
Зато је морала да проради лопата, не би ли се „спознанију права“ приволео тај црквени „реметилачки фактор“ и „некооперативни елеменат“ у саставу тог стуба српства, европског пута и евро-атлантских интеграција.
Ипак, српски народ, расут широм света, није весла сисао па да га извара шачица отаца, дедова, стричева и тетки, па макар и свети били… Српски народ је, са млеком материним, посисао и љубав према отаџбини, верност Косовском завету, спознање Јевросиминог учења о правди „ни по бабу ни по стричевима“, и аманет Старине Новака да буду „срца јуначкога а не синодскога, пардон, удовичка“.
Осим тога, народ није ни глув, ни слеп, ни луд! Иако се понекад прави таквим…
Народу је веома јасно да је ово време завршног разграђивања темеља не само српске Државе и Цркве већ и најосновнијих закона људског постојања и деловања, доба када похлепа, страх, самопрезир и самоубилаштво управљају свешћу чак и особа којима су народ и стицај околности (и „непринципијелне коалиције“?) (и Дух Свети, кажу!) доделили да Српством управљају, да су ово дани када је тешко разлучити светлост од таме, добро од зла, правду од неправде, јер вештаци у лажи и превари представљају нестварно за стварно, дочаравају хлеб насушни гладнима и живу воду жеднима, додворавају се најнижем у свима нама, улагују грешноме у сваком од нас не би ли свој грех утопили у општегрешност, да је ово оно страшно време испита вере, достојанства, праведности, части, храбрости, родољубља, човекољубља, христољубља, када се на пуцањ корбача страног газде њихових душа, дижу гласови на јединог владику српског који још увек стоји, чува, брани, негује, љуби и велича Српство, Људскост, Светосавље, Христа и Бога, и то на највећим губилиштима и судилиштима савременог света, на Косову и у Метохији!
Тужиоци његови, који се не усуђују да огласе и оптуже владаре српске који заборављају злочинаштво почињено над целим српским народом широм бивше отаџбине, који помен на мученике јасеновачке избрисаше из прописаних служби, који се усудише да, попут крчмара крајпуташа, добродошлицу упуте подстрекачу на уништење народа који још неће да престане да верује да је њихов, ти тужиоци, житељи раскошних дворова, путници у најудобнијим и најскупљим возилима, прихватиоци прилога из руку које удовицама самохраним и сирочади српској отимају, та дружина крунисаних, брадатих, маникираних и педикираних, мултикултурних екумениста, који поседују више свиле и парфема од просечног блискоисточног харема, чији крстови и панагије су бреме златно, сребрно и бисерно души народној, теже од свих суза избегличких и сиротињских, та братија која оптужбе против њима мрског преко ноћи стигне да преведе на све језике куле вавилонске коју граде на земљи српској а немуштим језиком опште са народом својим кад није достојан да му се обрате чак и поводом најодсуднијих збивања и питања, ти и такви прете, оптужују, галаме и запомажу да буду спасени и саклоњени од Артемија који је супротност њима и који је претња поретку који успоставише.
А тај Артемије, оптужени, наружени, оглашени, одбачени, проказани – тај Артемије, ципела разгажених од ходочашћа по рушевинама наших светиња и молебана по главним градовима светских владара да милост нареде за Србе на Косову и Метохији, тај Артемије, сукнене, најједноставније мантије, која ни за подну крпу не би послужила у дворима тужилаца, тај Артемије, који најскромније трпезе у духом клонулим српским домовима молитвом и охрабрењем преобрати у гозбе витешке и заветне, и који мучеништвом и трпљењем преобрати душе мирјанске у монашке, тај Артемије је, кажу нам, заблудео, неразуман, мрзотворац, нечовечан, мучитељ, тамничар, насилник, разбојник и лопов…
Штета по њих је што је дошло доба да више ни њихов пријатељ папа римски није непогрешив, а и то да наш сељачки народ ипак памти и разумно закључује о догађајима и људима око себе.
Народ види чије келије су спаљене а чији двори шљаште од раскоши. Види ко за монашком трпезом пости са народом у жицама и под стражом а ко по пријемима амбасадорским усаглашава ставове у корист међународне заједнице. Види ко обилази пола света проповедајући неуморно истину о страдању Срба а коме ни Кина није далека да одлети у шопинг по свилу за своје монашке хаље и одоре…
Ретке су испошћене српске владике а још ређи они руку уморних од давања а не од грабежа… Изгледа као да многи боље познају НАТО повељу него странице Јеванђеља… Као да верују да је теже Србији да се са Артемијем провуче кроз узане капије Европе него што је богаташу тешко да уђе у Царство Небеско…
Иако знају да је обичајно осећање Срба о томе шта је то заједница најсличније Цицероновом–да је то удружење људи које повезује заједничко осећање правде – као да се надају да нас је не само мало оних који за правдом чезнемо него да већина више и не зна шта тај појам значи и чему би служио у нашем друштву.
За разлику од Цицерона, Свети Августин, миљеник папски, је проповедао да заједницу чини исто осећање љубави у једној дружини људи. Иако барем званично нису паписти, владике СПЦ изгледа да следе учење свог колеге, по сопственој исповести, великог грешника и покајаног епископа, на чијем се разумевању хришћанства одвојено од источне Цркве изградила папска држава. Изгледа да им само Артемије смета да буду таква права заједница утемељена на љубави према Косову. Ипак, мора се признати да је Августин, епископ града Хипа, био у праву када је тај свој став разјаснио да сама заједничка љубав према нечему не обезбеђује одређеној заједници узвишеност и исправност. Упозоравао је, у овом случају исправно, тај утемељивач многих наопаких схватања паписта, да заједничка љубав гомиле грамзиваца према богатству, или ништака према високим положајима и титулама, не значи да је њихова заједница исправна и часна. Као да је знао да најчешће баш такви изграде најјаче и најдуговечније заједнице овога света.
Нама преостаје нада и утеха да ће ипак победити она снага која се бори за званично оглашену сврху постојања и делања СПЦ–досезање Царства Небеског и Божијег благослова за православне Србе.
Остаје нама, којима Свети Дух не говори шта да радимо, да се питамо да ли данас Србин треба да пружи подршку његовом преосвештенству владики рашко-призренском, господину Артемију и да изрази захвалност њему, и њему верном и покорном монаштву и оданом народу, на остајању на Косову и Метохији и спремности да и своје животе жртвују, првенствено у борби против зла које царује том окупираном српском земљом, али и у борби за свој народ, његово достојанство, имовину, и поносито и неокаљано српско име?
Или да са пасошем оде у иностранство, у Дечане, и да са шиптарима, нама суседским и пријатељским народом, здружено, мулти-културно, европски, светски (а нашки!) дочекује следеће добродошле госте епископа и јеромонаха који сећања на њихова понижавања Срба и предлоге да се Срби затварају у конц-логоре бацише на ђубриште историје и пригрлише их као браћу, чак и непокајане?
Вишеслав Симић
29. мај 2009.
Вашингтон, САД
