Двадесетпрва недеља по Духовдану у Љуљацима

„Изиђе сејач да сеје семе своје. Колико прост толико и свечан почетак! То јест: дође време сејању, мразеви и снегови су приготовили земљу, орачи су узорали, пролеће је наступило, и – сејач изиђе да сеје. Изиђе сејач из дома свога, на њиву своју, да сеје семе своје – не туђе но своје. То је спољашња простота; а ово је унутрашња дубина: сејач је Христос, семе је јеванђелска животворна наука. Човечји род је растресен и приуготовљен хиљадугодишњим мукама и страдањима, лутањима и вапајима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали њиву душа људских, и Христос је заблистао као пролеће после дуготрајне и ледене зиме, и као сејач изишао да сеје. Пророци су орачи, и Он је сејач.

Ако су пророци посејали овде онде неко семе, то није било њихово семе него од Бога позајмљено. А Христос је изишао да сеје Своје семе. Лажни учитељи пре Христа узимали су од ђавола семе, и сејали га по свету као своје. А Христос не позајима ни од кога него у истини сеје Своје семе. Изиђе сејач – но одакле изиђе и камо? Изиђе Син Божији из вечног крила Оца Свога, но ипак се не одвоји од тога крила. Изиђе у тело човечје, да као човек послужи људима. Изиђе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваја од сунца. Изиђе као дрво из корена свога не одвајајући се од корена свога. Душе су људске њива Његова; и Он изиђе на Своју њиву.

Свет кроза Њ поста, а Он дође у свет – на Своју њиву, дакле, изиђе. Душе људске кроза Њ посташе, и Он к Својима дође – на Своју њиву, дакле, изиђе. И тако: из Свога боравишта изиђе, на Своју њиву дође, да Своје семе сеје. То је прави Сејач, окружен миром са свих страна због неоспорне својине своје и чистоте и правде путева својих. А не као слуге које из туђега дома излазе и на туђу њиву долазе и туђе семе сеју, па се понекад у злоћи својој забораве, те туђе присвоје и назову својим, због чега их окружава немир и страх.“

У двадесетпрву недељу по Духовдану, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у Егзилу Г.Г Артемије, служио је Свету Архијерејску Литургију у Љуљацима у манастиру Светог Јована Крститеља и Претече Господњег. Епископу су саслуживали: архимандрит Николај, протосинђел Варнава, протосинђел Варсануфије, протосинђел Иринеј, јеромонах Мартинијан и јерођакони Дамјан и Паладије. Много верног народа и деце се причестило Светим и Животодарним Тајнама Христовим. Након Свете Литургије, Епископ Артемије се обратио свим присутнима беседом у којој је нагласио:

„Ми треба да се потрудимо браћо и сестре, да своју душу, своју њиву припремимо за семе Божије, да је узоремо трудом, молитвом, постом, трпљењем, и то семе Божије да залијемо сузама покајања и онда то ће бити плодна земља. Исто оно каменито земљиште, да се потрудимо да избацимо из душе своје сваки грех, сваку страст, свако зло дело, сваку рђаву мисао, јер то је то камење које не дозвољава семену да пружи дубоке корене, и да донесе плода. Или примећујемо у себи много бриге за овоземаљски живот, бриге за летовања, бриге за посао, бриге за уживања, за кафане. Треба да се тога ослободимо, и да своју њиву узоремо и припремимо, да би донела плод који је Господ очекивао и који очекује од нас. А они који су већ обрадили њиву душе своје, да се труде да је не закорове, да је не запусте, да не допусте да се кроз душу нашу направе путеви, кроз које ђаво јури тамо и овамо, да не допусте да се набаца камење у нашу њиву душе своје, да се греси наши не умножавају у нама, да угушимо трње да га покопамо, и очистимо душу своју, њиву душе своје од трња да би и она могла донети плодове за Царство Небеско“.

После Свете Литургије сви присутни укрепили су се на трпези љубави, коју је припремио настојатељ Љуљачке обитељи протосинђел Варсануфије са својом у Христу братијом.

Инфо служба

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.