Пејовић П: Екуменизам у Србији је прозрет од истински верујућег народа

Под плаштом идолопоклонских медија истина се није успела сакрити, разни Џомићи и Јањићи иако лукаво саветовани нису дорасли ретком и појединачном сведочењу од Господа изабраних.

Истинска благодат се свакодневно излива на Божанским Литургијама, како у Љуљацима, тако и у свим енклавама где се она катакомбно служи.

Мироточивост икона мученичко страдалних црноречана, немо сведочи о Покровитељу извора нападнуте истине.

Забележена чуда су само потврда која доказују и говоре о вољи Господњој.

Ником у интересу није да храмови Цркве наше Православне зјапе празни.

Ко је то својим поступцима саблазнио народ српски?!

Дал’ они који сведоче и указују да је одступништво изабраних, воља људска по наговору лукавог?

Или, фарисејска књижевничка гордост, филозофски устројена на темељу новокомпонованог Зизјуласовог тумачења Светог Јеванђеља.

Захукталост мрзне речи према брату, ближњем свом, само тренутно јењава.

Много ствари се још морају завршити до доласка папе, јер римокатоличког свејересног оца треба задовољити одстрањивањем свих који светоотачки не одступише.

Опет живимо време Иродијаде, главе истинољубивих се евидентирају за прогон и одстрел.

Шта би се данас догодило када би Христос поново дошао у свет?

Лудим га прогласивши, трајно би га сместили у душевну болницу, где би психотерапији, савременој науци и медицини, попут експерименталног кунића служио.

Урадили би исту ствар као пре 2000 година, где су у време Његовог страдања, пострадали и сви они који га пратише, попут Светих Aпостола.

Медијски јавно исмејан, поруган и оклеветан, ради свих оних који у њега данас вјерују, уморен хуманим инекцијама новог доба.

Данас када кажемо да живимо у време Хришћанства нико и не слути да су то само празне речи које ту мисао дефинишу.

Стварност је сасвим другачија, данашње глобално хришћанство нема есенцију истине. Истина је доступна и оком видна свега малом броју људи на овој планети.

Научно филозофско учење модерног човека, негира зачетак свог постојања, проповедајући лаж.

Савремени светски сатански паганизам мрзи човека који проповеда истину.

Шта је једина Истина?

Она говори да је смисао овоземаљског живота бесмислен ако човек на крају пута телесног занавек умре.

Какав је смисао живљења времена људског, без спознаје (обожења).

Век таквог живота је бесповратно утрошен и узалудан, боље да се рађао није.

Све осим служења Богу апсолутно нема никакву важност, сва учења овога света немају ама баш никакву везу са истином, која је смисао човековог живота.

Христос нас учи да је суштина живљења припрема за будући вјечни живот.

Да Христовог доласка није било, који својом смрћу откупи грехе наше, човек не би имао свој спас ни избављење од страдања вечног.

Овакве речи су стране и саблажњиве савременом традиционалном свету, који фолклорно, енциклопедијски, хобистички, скупља антицрквене паганско-религијске експонате, којим свесно и несвесно ритуално приступа и служи.

Данас је против-законито сведочити за Истину.

Свака јавно сведочење у име Христа, једине Истине, из уста Његовог малог стада је мрска екуменским проповедницима, међу којим су највиши Aрхијереји српски.

Истина њима смета, јер их она разоткрива у неделима њиховим.

И зато је велика повика на све оне који сведочећи у име Истине разобличавајући лаж, јеретизам екумениста откривају,.

Није далеко дан када ће се сваки Eпископ српски, свештеник и мирјанин, понаособ морати одредити којем стаду и пастиру припада.

Година 2013, можда време и коначног престројавања народа српског у редове светоотачког Православља или свејересног екуменизма.

Тренутно, Србија за разлику од других народа православних има једну специфичност, која није својствена другим православним, који немајући светоотачки орјентир у борби за очување вере лутају јеретичким гудурама.

Зато је толико и успешна борба српских антиекумениста која утемељена светоотачким учењем ни за педаљ од њега не одступа.

Борба српских антиекумениста траје већ дуго и прије свих ових дешавања у вези владике Артемија.

Од самог учлањења 1965. године СПЦ у ССЦ, данашњи Свети Оци Јустин Поповић и Николај Велимировић су били први поборници антиекуменског покрета и његови утемељивачи, и као такви остали до краја свог овоземаљског живота.

Следећи пут њихов светоотачки, стасале су неретко генерације које су данас изистински камен Цркве Христове.

Да би напокон 2010. године, зарад тог малог дела верујућег српског народа у борби његовој, сам Господ те исте ојачао пројавом једног српског Eпископа, да буде први пастир српски који Христа издати неће.

Свети говоре, у времена последња ту и тамо биће по који Eпископ и његово богоносно свештенство и они ће чинити Цркву Христову, како је било на почетку доласка Његовог, тако ће бити и на крају, служиће се катакомбне Литургије далеко од вреве градова и народа светског, благодат ће бити на свима оним који Истину познаше.

Свети Оци;
Градиће се нови храмови, служиће се величанствене екуменске „литургије“ мира (вероватно у декору и амбијенту Канбере или Асизија), посвуда ће се говорити о новој ери мира, правде. Али у целој тој Вавилонској кули, која ће бити одевена само у спољашње обличје Цркве, неће бити истине и Духа Божјег. Једина и истинита Црква Христова, Црква Православна, живеће вероватно у малим катакомбним заједницама, по градовима, у пећинама и шумама, предвођена богоносним Eпископима, свештеницима и монасима, потпуно сакривена од блештавих рефлектора јавности и ТВ камера.

Многе од тих малих Цркава можда неће знати једне за другу. Неће их повезивати видљиве административне везе, већ јединство вере Православне, светоотачко предање, и надасве заједничко општење у Телу и Крви Господњој. Те ће заједнице верних бити сурово прогањане као и у римска и совјетска времена, и припадници „лажног Хришћанства“ и других сједињених религија сматраће их фанатицима, људима нехуманим, настраним и мизантропима, противницима „Новог Светског Поретка“ благостања и свеопште среће на земљи.

Многи у заблуди својој осуђују свештенике који људски сагрешише, и од њих се оделише – али морамо да раздвојимо особене грехе њихове од Црквеног одступништва.

Благодат без обзира на све како изгледа, још није одступила, а кад ће?

Једно је сигурно, у лажи пребиват’ неће.

Отац Бог, након распећа свог Сина није у трену искалио гнев свој, већ је прошло четрдесет година да би Јерусалим изгорио а виновнике злочина казнио.

Исто тако ни након 1054. године расколом Цркве Његове, царству западном зарад љубави Божје према човеку благодат није у трену нестала, дајући могућност свима оним који истински верују да познају спасење њихово.

Морамо напоменути:

Да у време вршења Светих Тајни свештеник је само оруђе у рукама Божијим. Све Свете Тајне невидљиво врши Сам Христос.
Колико год да је свештеник грешан, чак ако је за њега припремљен вечни огањ у паклу, ипак само преко њега можемо добити разрешење наших сопствених греховa.

Ово важи само док је у Цркви Христовој.

Залуд помазаник без греха људског (а таквог нема од људи рођеног), ако у Цркви није.

Коме јересни бискуп може помоћи!

Ни самом себи, јер за Свети Дух само у православним Светим књигама читајући знаде.

Тако исто ће бити и са православним свештеником који Цркву Христову иза себе остави, препустивши се свејересном екуменизму, где дух демонски а не Свети влада.

На крају да завршимо речима Светог Апостола Павла:
„сва мудрост овога света је лудост пред Богом“.

29.01.2011
На дан Светог Апостола Петра