Јеромонах Артемије: Апостасија у савременом свету

У наредном прилогу доносимо предавање јеромонаха Артемија (Радосављевића) одржано у Београду на Трибини теолога дана 9. децембра 1963. године пред студентима теологије. Текст је преузет из књиге Епископа Артемија „Истина – Пут – Живот“ (Зборник студентских радова, Београд, 2018.).

 

АПОСТАСИЈА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

 

Живот савременог човека у многоме се изменио за последњих педесет година. У том релативно кратком периоду много се што-шта новог појавило, а много је старога напуштено и заборављено. За развијање таквог процеса у савременом друштву допринели су најразноврснији фактори. Пре свега, двадесети век је век великих догађаја, изненађења и узбуђења. Он је донео човеку два светска рата са свим њиховим ужасним последицама; донео је нагли развој науке и технике чији је опет плод атомско оружје, дириговани пројектили и вештачки сателити. То је опет довело до велике човекове психичке напорности и узбуђења у ишчекивању онога што треба да дође на свет, ако он не нађе једини прави пут за мир – пут повратка Богу. То је оно што види и запажа сваки човек, о томе се можемо обавестити у свакодневној штампи, разним књигама и часописима.

Просечан човек који живи уобичајеним савременим темпом живота, изван тога ништа друго не види и ништа друго га не интересује. Но човек, пак, који се труди да развој историје човечанства прати и доводи у везу са Светим писмом, неће свој поглед задржати само на наведеном. Он се сећа укора Спаситељевог којим је строго осудио Јудеје што „лице земље и неба умете да познате, а времена овога како не познајете“ (Лк. 12, 56-57). Зато се он труди да из оного што се види упозна оно што се не види, а што је од Господа предсказано. „Од смокве научите се причи: кад се већ њене гране подмладе и улистају, знате да је близу лето. Тако и ви: кад видите све ово, знајте да је пред вратима“ (Мт. 24, 32-33), рекао је Господ кад је својим ученицима говорио о знацима пред Његов други долазак.

Овде се нећемо трудити, нити је то циљ нас православних, да погађамо и одређујемо време другог доласка Господњег, попут адвентиста, јер је нама јасно „да о дану и часу томе не знају ни анђели небески“ (Мт. 24, 36). Ми ћемо покушати само да по Светом писму оценимо и видимо колико је наше време, не блиско, јер то није наше да о томе решавамо, него слично времену које, по речима Спаситељевим, треба да претходи Парусији[1] Господњој.

Познато је да током целе историје хришћанске Цркве, делује и бори се против ње „тајна безакоња“ (2. Сол. 2, 2), о којој говори још Свети апостол Павле, а која се од почетка стара да наведе људе на отпад од спасења.

Главни узрочник „тајне безакоња“, несумњиво је исконски човекомрзац ђаво, који за сараднике има „синове непокорности“ (Еф. 2, 2), који и јесу пратиоци и извршиоци његове зле воље на земљи. Та „тајна безакоња“, о којој се активно труди „кнез таме“, прелази пут извесног развића, и јача или слаби пропорционално по мери противљења њој верних, да би у последње време достигла свој врхунац -Апостасију, која уклања све препреке за појаву Антихриста и завршава се њим. Тако је „тајна безакоња“ узрок, или један од узрока за појаву антихриста у овоме свету.

Грчка реч αποστασία значи буквално: отпад од Бога (в. 1. Тим. 4, 1; Дап. 21, 21; 2 Днев. 29,19; Јер. 2, 19). Са извесним пак одређеним чланом, она означава не сваки уопште отпад, него отпад особити по својој сили и раширености. То је последња етапа развоја „тајне безакоња“, која истура Антихриста и носи на себи његов тамни жиг.

Према учењу Светог Писма, углавном можемо разликовати два вида апостасије: 1. отпад од истинитог учења и хришћанског морала и 2. отпад од истините Цркве Христове при задржавању њеног спољашњег облика. Оба вида су подједнако погубна и опасна за све оне који не воде рачуна о заповести Христовој о непрестаном бдењу: „а што вам кажем, свима кажем: бдите“ (Мк. 13, 37).

Указивање на први вид апостасије имамо на више места у Светом писму но најизразитије о томе говори Свети апостол Павле: „Доћи ће време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе“ (2. Тим. 4, 3). Затим: „И многи ће поћи за њиховим разузданим животом, због којих ће се хулити на пут Истине…“ (2. Петр. 2, 2).

По речима Светог апостола Павла видимо да битност „пророчке“ или учитељске апостасије састоји се у изопачењу „здраве Јеванђелске науке“, или постепеном удаљавању сваке учитељске и васпитне делатности од истинског хришћанства, пуњењем човечијег ума нејеванђелским учењем, а срца тежњом искључиво за чулним уживањима. По речима Светих Отаца „једна лажна мисао може бацити човека у ад“, а какве тек страшне потресе може да проузрокује овако радикално мењање и извртање јеванђелских истина, које неминовно за собом повлачи и промену узвишеног јеванђелског морала.

Светоотачка је мисао да је догматика темељ етике, тј. да је прави хришћански морал могућ само на темељима смиреног сазнања своје личне и општечовечанске грешности, сазнања дубоке повреде грехом свих наших природних способности и могућности нашег исцељења само помоћу Божје благодати, која нам је дарована преко Спаситеља Господа Христа. За нови, безрелигиозни морал, Христос постаје непотребан. Шта ће спаситељ онима који не верују у своју тешку духовну повреду и не осећају потребе за Божјом помоћи. Све нејеванђелске (лажне) науке само су ласкале и ласкају човековом самољубљу и гордости и потпуно заглушују страх Божји, и веру у суд Божји и загробни живот.

Том општем отпаду од еванђелског учења и морала, претсказао је Господ, да ће умногоме допринети необични материјални развитак пред крај света када је рекао: „како је било у време Нојево онако ће бити и у дане Сина Човечијега: јеђаху, пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све“ (Лк. 17, 26-27). Обраћајући пажњу на те Христове речи, познати руски подвижник и богослов епископ Игњатије Брјанчанинов, каже да ће таква широка поплава практичног материјализма бити толико подесна за ђавола и његову борбу против Бога, па ће се он нарочито постарати да је употреби у последње дане света за потпуно одвраћање целог света од Бога, и употребиће га с огромним успехом[2]; завршава он своју пророчку визију.

Према учењу Светих Отаца, ђаво, који је осуђен по пресуди Божјој да пуже по земљи („на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свога века“ 1. Мој. 3, 14), употребиће сву силу да би приволео човека да и овај стално пузи по земљи, да би се и човек искључиво старао о изградњи своје земаљске среће, предавао насладама, потпуно заборављајући на Бога и будући живот.[3] И ђаво има своју логику по којој се труди да код човека изокрене осећај аксиологије, те да би овај споредно сматрао за главно, а главно за споредно. Код многих он то и успева, поготову ако они потпуно забораве на Христову поруку: „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све додати“ (Мт. 6, 33). По речима Св. Јована Златоустог „ђаво напада нас одоздо… и побеђује нас управо стога, што се ми сами не старамо да се подигнемо тамо, где нас он не би могао ранити. Јер он се не може подићи високо, него се вуче по земљи и зато је змија његова слика. Шта значи нападати одоздо?“ пита исти светитељ, и одговара: „значи побеђивати помоћу земаљског, помоћу насладе, богатства и свега материјалног. Зато ако ђаво види некога да се уздиже према небу, не може да га нападне, а ако и нападне, одмах сам пада зато што нема ногу… Немај ништа заједничко са земљом, препоручује он, и тада неће бити потребан ни рад. Ђаво не уме да се бори отворено, већ као змија скрива се у трње, тако да највише искушава преваром богатства.[4]

Ко иоле познаје став хришћанства и Цркве према овоземаљским добрима, лако ће увидети да овај светоотачки савет не значи осуду сваког старања о земаљском, осуду сваког рада за своје издржавање. Грех и опасност није у раду, него у искључивом старању човека једино о земаљским добрима, без икаквог старања о духовном. Поменути руски богослов Брјанчанинов, увиђајући истинитост Еванђелских речи да се не може служити Богу и мамони (Мт. 5, 24), правилно закључује: „људи ће заборавити Бога, заборавиће небо, заборавиће вечност и у обмани својој прилепиће се за земљу да обезбеде себи непролазну срећу.“[5]

Зар није и европска философска мисао кроз Ничеа, у коме је достигла врхунац богоборства, објавила да је човек тело и само тело, и на тај начин унаказила и опатуљила човека, лишавајући га његовог важнијег дела – боголике душе. И не само то. Ниче се није на томе зауставио, него је у своме паду ишао дотле да је објавио широм света: „Умро је Бог.“ Практичан човеков ум, као што је правилно оценио геније Достојевског, извукао је из тога поражавајуће закључке: „Ако нема Бога, нема греха (јер грех је грех само у односу према Богу), а када нема греха онда је све дозвољено – чак и људождерство.“

Последице такве учитељске апостасије били су најразноврснији разврат и свакојаки пороци, који су одвукли на пут греха безбројно мноштво људи. Слику тог разврата у време апостасије у пророчкој визији сагледао је и Свети апостол Павле и овако је описао: „али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Људи ће бити саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, безбожни, без љубави, непримиљиви, опадачи, разуздани, бесни, недоброљубиви, издајници, нагли, надувени, који више маре за сласти него за Бога, који имају обличје побожности, али су се силе њезине одрекли. И ових се клони“ (2. Тим. 3, 1-5).

У истом духу апостола Павла, писао је и хришћански писац Лактанције: „Када се приближи крај овог века, тада ће се неизоставно изменити стање људских дела и услед надируће неправде – постаће горе, тако да садашње време [пише он за своје доба] кад су неправда и злоба узрасли до највишег степена, у сравњењу са тим временом неизлечивог зла сматраће се срећним и готово златним веком. Зато што ће правда тада бити толико ретка, а безбожје, грамзљивост, страсти и разврат толико ће се умножити да ако и буду неки добри (а сигурно ће их бити) они ће постати плен злочинаца и разбојници ће их опљачкати. Једино ће зли бити богати, а добри ће бити извргнути свакојаким увредама и пашће у сиромаштво.“[6]

Сагледајући све то својим божанским свепогледом, благи Спаситељ је тужно констатовао: „Зато што ће се безакоња умножити, охладнеће љубав многих“ (Мт. 24,12), а затим се с правом и запитао: „А кад дође Син Човечји еда ли ће наћи вере на земљи“ (Лк. 18, 8).

Знајући све то и посматрајући пажљиво живот савременог човечанства, видећемо како он сасвим одбацује сва духовна питања и тежње. Све силе ума и срца човекова заузете су сад искључиво проналажењем и усавршавањем у области техничке културе. Изванредни успеси њени још више привлаче себи свеопшту пажњу. Но упоредо с овим техничким прогресом запажа се и потпуни регрес духовне културе. Човек је скоро потпуно заборавио Бога, заборавио вечност, „он је заменио, каже проф. Спекторски, према речима Бекона, Царство Божје за царство човека…“ „Никад још људи нису били достигли таквог савршенства у свим областима технике. Но заједно с тим никад није било таквог сиромаштва идеологије“[7], каже исти професор.

Последица тих замена вредности довела је до опште пометње у свим областима личног, породичног и јавног живота. Падом религиозног осећања, каже митрополит Анастасије, друштво је изгубило своју животодавну и организациону душу. Одвајањем од узвишених религиозних идеала, којим се одувек хранило истинско стваралаштво, умртвило се научно знање, у чијем основу, „чак и најтачнијем, по речима Шпенглера, налази се религиозно веровање“, и унизила се и опустошила уметност, сводећи се са звезданих висина на земљу. Трудило се свим силама, користило се свим дозвољеним и недозвољеним средствима, да се човек са пиједестала богосличности сведе у царство животиње, да се прогласи потомком или бар најближим сродником мајмуна. То је европска мисао донекле и успела, а као последица тога човек је почео да се осећа као животиња, почео је да се труди да развија и задовољава само своје такозване природне, што пак значи животињске склоности.

Та појава духовног распадања није локална појава. То није привилегија једне државе или нације, једног сталежа или једног друштвеног уређења. Не. Од тога пати савремени човек. Тај општи отпад од хришћанства доноси аморалност друштва. Со јеванђелска је обљутавила и савремено друштво, будући да нема чиме да се посоли, почело је да заудара на моралну трулеж, почело је да се распада. На наше очи руши се основна ћелија и последњи бедем друштва – породица. Омладина се васпитава програмима биоскопа и телевизије. Често се чују речи, на жалост и школских васпитача, о „слободној љубави“ без икаквих ограничења слободе било верским прописима или друштвеним обзирима. А дневна и недељна штампа изобилује сличним изјавама. Страшни пораст свакојаких злочина, пљачки, убистава, напада беспризорних свакодневно оглашаваних у свима светским новинама, нису ни издалека потпуна илустрација савремених људи, јер о многим злочинима престало је да се пише, пошто су они постали обична појава, која не изазива интерес.

Лаж, лицемерје и неискреност јесу редовни сапутници порока и сваког другог зла. Но историја не памти да је Истина икад била толико унижена као сад. Чак и неке врсте наука немају више право да захтевају од човека поверење према себи, пошто су напустиле свој главни и једини циљ – непристрасно тражење истине, без чега у строгом смислу речи, науке не може ни бити. Шта све није проглашено за науку и за циљ науке? Сада се често у име науке протурају до суза смешне тврдње, које више личе на бајке из Хиљаду и једне ноћи него на научне чињенице.

Све је то предвиђено и предсказано нелажним устима Господа Христа, који је рекао да ће доћи саблазни, и додао: „али тешко оном човеку кроз кога долазе саблазни„. А Свети апостол објављује: „треба међу вама да се појаве и јереси“, тј. отпад од правог учења, да се покаже ко је ко.

Но није сва трагедија у томе што смо ми сведоци тог првог вида апостасије, који се полако али сигурно приближује своме врхунцу, него, на жалост, што се у наше време укоренио и прилично развио и други вид апостасије, који је, бар што се тиче Цркве, опаснији од првог. То је остварење речи Светог апостола Павла упућених своме ученику Тимотеју: „Али Дух јасно каже да ће у последња времена неки отпасти од вере и слушаће лажне духове и науке демона“ (Тим. 4, 1), и саветује га да се клони људи „који имају обличје побожности, али силе су се њезине одрекли“ (2. Тим. 3, 5).

Тај отпад од истините вере може се показати у следећим облицима:

1. у изопачењу правог садржаја вероучења, у нарушењу њених догми, тј. у јересима;

2. лажној вери или одрицању свега хришћанства, али у задржавању вере у Бога (све нехришћанске религије);

3. у неверовању – атеизму, тј. потпуном одрицању предмета вере: бића Божјег, бесмртности душе;

4. у богоборству, тј. у активној борби против сваке вере, Бога и свега светог. Ова четири облика нису у истој мери развијени, нити су међусобно органски повезани.

Као пример првог облика ове врсте апостасије служе све јереси у историји хришћанске Цркве, почевши од евионита и гностика, па преко разних христолошких јереси све до најновијих секти које се појављују у наше време. Но по мишљењу епископа Теофана Затворника, и најопширнији облик отпада биће баш „изопачење правог хришћанства – јереси, или такозвано лажно хришћанство… Јеванђеље ће бити свима познато, пише он, али једни неће веровати у њега, други, мањи део, пашће у јерес… и сви они присвојиће себи име хришћанско. Биће и таквих који верују праву веру, онако како су је предали свети апостоли и како се чува у православној Цркви, но добар део њих биће само по имену православни, или у срцу неће имати таквог осећања какво захтева вера, јер ће волети овај свет… иако ће се име Христово чути свуда и видети храмови, и службе слушати, али све ће то бити само привидно, а унутра ће бити потпуни отпад. На том основу родиће се антихрист и узрашће на истом духу привидности. Затим предавши се сатани јавно ће одступити од вере, вукући за собом у отпад и остале лажне хришћане и нагониће да њега самог поштују као Бога.“[8]

Сада је битно питање где се могу наћи средства за тачно препознавање антихриста и благодатне силе за смело противљење њему и свима његовим искушењима? Једино у Цркви православној и нигде на другом месту, јер је она једина „стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3, 15). На ту истиниту Цркву у време апостасије могу се применити речи пророка Језекиља: „Бист пуста весма“ (биће пуста – сиромашна члановима, веома) (Јез. 38, б). То говори надахнути пророк, вели Свети Игњатије Брјанчанинов, када је у даљини времена видео у последње време, судбу Цркве (и моћно царство које долази са севера). Чврстина и самоодрицање у борби за истину биће изузетно ретка појава. Љубав према свету и његовом благу побеђиваће љубав према истини. Међу онима који ће подлећи том искушењу биће и самих црквених јерараха, као и оних из редова клира и пастве. Ти црквени јерарси са својим клиром и паством који су прекинули везу са Христовом истином, али који и даље лицемерно показују себе члановима истините Цркве, представљаће друштво које се у Светом писму (Пс. 25, 5; срп. прев. 26, 5) зове: „Церков лукавнујушчих“. Главна разлика између ње и старих јереси које су отпадале од праве вере, биће у томе што ће ова „Црква“ одрицати било какву своју неједнакост са истинитом Црквом. Тако ће за верне бити веома тешко да разаберу где је истина. Ко жели да сагледа прави пут у орјентацији мора се држати Светог писма и Светог предања, што му једино може помоћи да се снађе.

Но поред „Цркве лукавнујушчих“ појавиће се и друга „црква“ која може и да не изневери учење о вери, но која ће у време гоњења вере ступити у тајни савез са богоборачком влашћу, добијајући неку легализацију своје „црквене“ делатности. „И видех, пише Свети Јован Богослов, жену где седи на звери црвеној, која беше пуна имена хулних… и зачудих се чудом великим кад је видех“ (Откр. 17, 3-6). А како и да се не чуди Свети Тајновидац, кад је уместо истините Цркве првохришћанске – уместо „жене обучене у сунце“, уместо чисте девојке, Невесте Христове, која бежи у пустињу од звера (у нелегалном положају спасава се у катакомбама и пустињама од гоњења звера), у даљини будућих времена видео „жену блудницу“, где седи на зверу (Откр. 12, 17-18). Ово седење жене на зверу или отпад цркве, од брачног савеза са Христом и ступање у незаконити, прељубни савез са антихристом или његовим претечама упоређује се у Светом писму са нарушењем брачне верности. Стога се у Светом писму тај део Цркве, који изда Христа и ступи у везу са антихристом (тајни договор са влашћу звера), назива: „црква блудница“. Појава „цркве блуднице“ у васељенским размерама представља у ствари завршетак епохе апостасије, која из себе рађа антихриста и избацује га на светску сцену. У време „цркве блуднице“ за правог верника остаје једини излаз – бекство у „пустињу“, тј. прелаз у тајно и нелегално стање. У гоњењу остатака верних који буду остали верни истинитој хришћанској Цркви православној учествоваће и црква – одступница. видех жену пијану од крви светих и од крви сведока Исусових“ (Откр. 17, 6).

Пошто у време антихриста треба да се изврши сједињење свих религија у једну светску религију – клањања човекобогу, то ће се у време апостасије, као припрема томе, извршити сједињење свих хришћанских вероисповести у једну „цркву лукавнујушчих“ са једним јединим циљем да се разруши истинита Црква Христова. Јасне знаке свега тога ми видимо у наше време. Сад се врши ужасна фалсификација Цркве путем апстрактног хришћанства. Шта је савремени дух екуменизма ако не покушај стварања таквог јединства свих хришћана, стварања новог хришћанства, у коме би било свега и свакога више него личности Богочовека Христа. Тај дух је захватио нажалост и неке православне духове, који такође маштају о таквом сједињењу. Чак су и поједине православне помесне Цркве укључене у екуменски савез Цркава, што је за истинског православног верника несхватљиво. Сав значај доласка Христовог на земљу већина види у Његовом учењу, заборављајући да Он није дошао стога да би саопштио људима неколико нових истина. Он их је могао саопштити и не долазећи као што је многе истине и саопштио кроз Стари завет. Он је несумњиво дошао због нечег далеко већег и важнијег. Дошао је да би створио потпуно нов живот човечанства, тј. Цркву. За нови живот Христос је дао не само ново учење, него и неопходну благодатну силу, за извршење Његовог учења. Та благодат обитава и предаје се вернима само у Цркви кроз Свете Тајне и живот по црквеним правилима. Зато само у Цркви, а не у апстрактном хришћанству, настаје и одржава се сједињење човека са Богом – обожење. На тај начин Дух Свети који је у Цркви, даје сваком члану Цркве силе да буде „нова твар“.

А бесцрквено хришћанство, као на пример разни екуменски покрети и разне секте – „све то није ништа друго, каже архиепископ Иларион, него унижавање и изопачавање Христове идеје о Цркви, што убија сваки прави хришћански благодатни и црквени живот“. И то ми треба добро да запамтимо да се не бисмо саблазнили пропагандом општег хришћанства у замену тобоже раздељене Цркве. „Нема хришћанства, нема Христа, нема благодати, нема истине, нема живота, нема спасења, – ничег нема без Цркве, и све то јесте само у јединој Цркви“ завршава архиепископ Иларион.

У већем делу света преовлађују интереси за материјално и потпуна равнодушност према вери и духовно слепило. Благодат Божја напушта свет који је Бога напустио и препушта га његовом паду кога је слободно изабрао.

Осећајући сву трагичност таквог положаја у последње време, отац Јован Кронштатски види два могућа излаза: или ће цела Црква одлучно стати за истину Христову и својом чврстином доказати своју љубав према Христу, што би било много боље, или ако тога не буде, остаје сваком правом хришћанину пут личног подвига одстрадавања Јеванђеља.

 

 

———————

[1] Други долазак Христов.

[2] Епископ Игнатий Брянчанинов, Творения, том V, СПб, 1905, стр. 330.

[3] Св. 1ован Златоуст, Беседа 8. на Посланицу Римл>анима, Творения, том IX, СПб, 1903, стр. 576-577.

[4] Исто.

[5] Епископ Игнатии Брннчанинов, Творенил, том IV, СПб, 1905, стр. 271-272.

[6] Лактанций, Божественные установления, книга 7, гл. 15, 7.

[7] Евгений Васильевич Спекторский, Христианство и культура, 1925, стр. 5, 9, 10-11.

[8] Епископ Феофан Затворник, Толкование Посланий св. Апостола Павла к Филиппийцам и Солунянам первого и второго, Москва, 1895, стр. 492.