Епископ Артемије: Беседа о припреми за Свето Причешће

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА  1995, БРОЈ 1 (9), СТР. 163-168.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

По благослову Његове Светости Патријарха нашега Господина Павла, браћо и сестре, ја се данас налазим овде у овоме светоме Божијем храму заједно са вама. Дошао сам овде у ову нашу стару Немањићку светињу, да се заједно Богу помолимо за себе, за наше сроднике и пријатеље и за цео наш православни народ. Дошао сам данас када се налазимо сви православни хришћани у једном посебном годишњем периоду, када се налазимо на почетку Светога и Великога Ускршњег Поста.

А то је период, браћо и сестре, који је Света Црква одредила да буде време појачане бриге за нашу душу и за наше спасење. Да се макар у овоме периоду више окренемо Богу и небу, и својој небеској отаџбини и ономе што је вечно, непролазно, а да на моменат заборавимо оно што је пролазно, што је земаљско, што је привремено. Ово је време када Црква својој духовној деци предлаже и налаже: појачан труд у молитви, у посту, у уклањању од греха и зла, и у чињењу добрих дела.

Јер православни пост није само уздржавање од неке врсте хране у једно одрећено време. Јер човек се састоји из душе и тела, и наш Пост треба да буде и духовни и телесни. Телесни пост јесте у ствари оно што сви знамо и мање више практикујемо, бар на неко краће или дуже време. А то је уздржање од мрсне и јаке хране. Али као што је душа важнија од тела, тако је и духовни пост важнији од телесног. Немојте схватити и разумети да ја кажем да не треба постити. Напротив. Али кажем да само телесни пост не спасава. Духовни пост је у ствари у уклањању себе од греха и зла. Онај који у себи има мржњу, има завист, који има гордост, сујету, који је одан алкохолу, дрогама, цигарама, блуду, од тога треба да престане. И то не само за време поста, него и када није пост. Али пост је првенствено време, када морамо да очистимо душу своју од сваке прљавштине духовне и телесне. Зато је Света Црква одредила четири велика поста у току године. Јер мало је да се једном сетимо душе своје у току године. Него да стално мислимо на наш циљ, на наш пут, на смисао нашега постојања овде на земљи, ради чега смо овде. И још нешто, време поста јесте време појачане милостиње, чињења добрих дела, испуњавања оне заповести Еванђелске: „Што год желиш да теби чини други чини и ти другоме. И оно што не желиш да теби други чини немој ни ти чинити другоме.“ Ето, у тој једној краткој заповести, браћо и сестре, налази се цело Еванђеље Христово у томе је садржано сво наше спасење.

Али пост, молитва, то није циљ нашега живота, то је само средство, то је метод којим се до циља постиже. А циљ наш јесте вечни блажени живот у Царству Христовоме, јесте вечно наше спасење. Пост је само средство које нам је дато од Бога и од Цркве, да нам оно помогне. Као што човек може да крене у Београд и пешке одавде, али му треба много труда, а Бог је дао човеку разум да је измислио железницу, да је измислио аутобус, да је измислио луксузна кола, која нама нису циљ, него средство да дођемо до нашега циља да стигнемо у Београд. Тако је дакле и пост једно од средстава Цркве, које је дато нама, да нам послужи на путу нашега спасења.

Али, за време поста да би наш труд и подвиг био крунисан, да бисмо бар овде на земљи доживели као једну увертиру вечнога блаженога живота, пост нам служи као припрема за Свето Причешће Телом и Крвљу Господа Христа. Свето Причешће јесте највећа Светиња која постоји на кугли земаљској, и зато се на свакој Литургији каже „светиње светима“ се дају. Никако грешнима, него светима. А шта смо ми? Јесмо ли ми свети или грешни браћо и сестре? Сигурно да смо грешни. Јер свети апостол Петар каже да праведник седам пута на дан греши. А ми вероватно много, много више од седам пута. Па шта да радимо? Како да се причестимо? Јер каже апостол Павле: Онај ко недостојно једе и пије Тело и Крв Христову, осуду себи једе и пије. Ко недостојно се причешћује, онда му причешће није на спасење и исцелење душе и тела, као што треба да буде, него на суд и на осуду. А ми смо људи грешни. Шта да радимо?

Има пут, има излаз, има решење и за то. Господ је добро познавао човека. Знао је Он да смо ми слаби људи. Знао је Он да ћемо и после крштења грешити много пута. А рекао је да се крштење не понавља. Крштење је у ствари оно које нас чисти од свих грехова наших. Али шта са гресима које учинимо после крштења? Господ је зато одредио, дао нам једно моћно средство које може да опере душу од свакога греха и сваке прљавштине и да јој поврати ону ангелску белину коју је имала у светоме Крштењу. А то је света Тајна Покајања и Исповести.

Шта је покајање? Покајање је пре свега оно што смо слушали пре неку недељу када смо читали Еванђеље о ономе блудноме сину. Покајање је најпре сазнати, спознати, сагледати своје грехе. Доћи к себи. Јер онај ко греши налази се ван себе, налази се у лудилу. Јер грех је лудило душе. Треба најпре доћи к себи, сагледати ситуацију, стање у коме се налазимо. А када дођемо к себи и сагледамо грехе своје, онда да урадимо као онај син: Устаћу и идем оцу своме, па ћу му казати: Оче, сагреших небу и теби. И да исповедимо грехе своје. То и јесте покајање. Сазнање својих грехова и њихово исповедање пред свештеником са чврстом вером и намером и одлуком да их више у животу не чинимо. Оно све што смо зло чинили у животу престајемо од данас да чинимо, од момента када се исповедимо. То је бар наша жеља, то ј е бар наша борба, то је наш труд. Често се дешава да и после покајања опет поновимо неки грех, али ћемо поновити и покајање. Колико год пута грешимо, по слабости својој а не намерно, толико пута се морамо и кајати. Питали су једнога светитеља Божијега: Оче, шта да радим кад погрешим, кад паднем у грех? Каже: Чедо, устани. Али ако поново паднем? Ти поново устани! Па докле тако оче? До краја живота. Важно је да те крај живота затекне да стојиш а не да си пао. То је циљ, то је смисао нашега живота.

Људи смо, нисмо анђели. Зато грешимо. Али нисмо ни ђаволи да се не кајемо. Зато се треба кајати за грехе своје. Наш народ је у своме незнању своје вере, заборавио био и напустио ово свемоћно средство које нам је Христос наш дао за наше спасење. Света Тајна Покајања је заборављена. Она се ретко где и ретко када практикује. Људи живе 50, 80 година да никада није дошао пред свештеника да се исповеди, да грехе своје каже, да милост од Бога замоли и да добије. А рекосмо да праведник седам пута на дан греши. Колико ли је брдо грехова нагомилано на души нашој за 50 или 80 година? То нека сваки сам себи даде одговора, браћо и сестре. Али ако се ми овде, у овоме животу, на овој земљи, не очистимо од својих грехова, не можемо ући у Царство Небеско. Јер Бог је светиња највећа. Царство Небеско је свето Царство. Тамо могу становати и обитавати само они који су очишћени од грехова својих. Зато је неопходно, много пута у току године, а нарочито пред свето причешће приступити светој тајни покајања, покајати се, исповедити грехе своје, очистити душу своју колико можемо и колико се сећамо, па тек онда приступити Светој Тајни Причешћа. Тек онда то Причешће биће нам, браћо и сестре, на спасење и душе и тела. Онда ће нам свети Пост бити заиста бања душе и узда тела. Узда којом зауздавамо своје страсти, своје зле навике, своје грехе људске.

Ето, има већ три године како говоримо и ја и моји свештеници и апелујемо на вас, на верна чеда Српске Православне Цркве, да то једном схватимо и прихватимо. Не тражимо ми исповест што смо радознали да чујемо што си ти радио у животу. То нама најмање треба. Али треба вама. Јер ја и када чујем, ја то заборавим. Многи долазе и пролазе. Греси се не памте туђи и они се никоме не казују. Ни под претњом смртне казне свештеник не сме да ода тајну Исповести. Не сме да каже шта му је неко казао. Не треба се плашити. Али исто тако не можемо допустити причешће људима који су обремењени гресима и који се нису покајали и исповедили грехе своје.

Ја знам да сте ви сви дошли овде данас да се причестите. Јер је тако остало у предању и традицији, да прве суботе и недеље највећи број наших верника долази на причешће, иако се можемо причешћивати током целога поста па и ван поста, ако се достојно припремимо. Али ја питам: Јесмо ли сви спремни за свето Причешће? Јесмо ли сви приступили светој тајни Покајања и Исповести? Јесмо ли се измирили са Богом, јер греси наши јесу објава рата Богу. Ако ми грехе своје нисмо очистили и скинули са душе наше, ми смо још у ратном стању са Богом. Нека сваки пред савешћу својом одговори. И онај ко није ту свету дужност испунио боље је да не приступа. Тако смо говорили, па је било и поред тога оних који су прилазили, иако нису ту своју хришћанску дужност испунили. Ове године да бисмо се научили реду и поретку, дошао је благослов и наређење, да они који се спремају за причешће, који буду на исповести код свештеника, од свештеника добију једну цедуљицу папира, са печатом црквеним на њој. То је доказ да је био на исповести, да је исповедио грехе своје и да може да се причести. Без тога, ове године неће се нико моћи причестити. Дабоме, деца ће моћи. Деца до 14 -15 година нека приђу слободно сва да се причесте. А остали, само они који имају доказ да су били на исповести. Ако неко није био, има времена, и сутра је Света Литургија овде, ја ћу и сутра бити овде да се заједно Богу помолимо и да причестим оне који данас нису спремни. Нека они данас после подне потраже свештеника код цркве, потраже духовника, да се исповеде и онда сутра да дођу на причест. Један дан поста строгога без уља, данас, неће много шкодити.

(Жагор).

Не дискутујемо. Недељу дана се пости али се не може данас  јести уље а сутра причестити. Зато кажем: ко мисли сутра да се причести, данас исто мора да пости без уља.

Да се разумемо. Није довољно само пост без уља па да смо достојни за причешће. Све што сам говорио до сада, све је то неопходно и све је то припрема за свету тајну Причешћа. Зато само ко је испунио све ове услове он може данас да се причести, а ко није сутра ће да дође боље припремљен.

Нека би дао Бог, браћо и сестре, да једном постанемо прави хришћани, прави потомци Светога Саве, да будемо хришћани не само по имену, него по животу и по делу, и онда да тој вери нашој учимо нашу децу и нашу омладину. Ја знам да смо ми живели у једном страшном периоду, у периоду безбоштва, атеизма, комунизма и да нисмо имали прилике да научимо своју веру. Али прилике имамо све док не одемо у гроб, и ово је задње време за многе да једном науче, схвате и прихвате оно што света вера захтева од нас, да бисмо били хришћани. И да би нам то свето име била пропусница у царство небеско.

Да бисмо се сви нашли тамо у Царству Христа Бога пробуђени, исповеђени, очишћени и причешћени. Ја сам писао и слао свима, и пре три године и ове године за Божић како треба да живимо као хришћани. Морамо једном да устанемо из нашега мртвачкога сна и да знамо ко смо, шта смо и шта треба да будемо. Нека Господ даде свима да испунимо све ове услове које Бог од нас захтева, да би милост Божја дошла на нас и на цео наш народ, те да сви будемо достојни Царства Небескога и да тамо славимо са свима светима Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.

На Теодорову суботу 1995. године, епископ Артемије изговорио је

ову поуку, пред пуном црквом Пећке Патријаршије.