Епископ Артемије: Догматско Богословље: Тајна и смисао страдања у православној теологији

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1993, БРОЈ 3, СТРАНА 11–26.

 

“… Страдање је атмосфера тужне планете“.

(О. Јустин, Дост. о Евр. и сл.).

Живот човеков је једна велика тајна. Свет у коме живи јесте свет тајни. Човек у малом и бедном људском телу испуњен је и опкољен је безбројним тајнама и проблемима. Тајна до тајне, проблем до проблема, загонетка до загонетке, то је атмосфера у којој човек живи са лелујавом светиљком ума свога. Светиљка је мала и светлост преслаба да осветли и одгонетне све те проблеме и загонетке у човеку и око човека, да их схвати и разуме, да им нађе узрок и смисао. А нека неодољива сила тера човека тајнама и проблемима који га окружују, он им прилази са сваке стране, поставља их себи и мучи се да их схвати и разреши. И у томе је сва трагедија човека, што он не може да се не мучи тим, како их велики ум Достојевскога назива “вечним проблемима“. Човек се мучи њима од кад се човек зове, решава их и разрешава, али никако да им нађе коначно решење, решење које би човекову мисао умирило и успокојило. “И управних срце своје да тражим и разаберем мудрошћу ове што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега“ (Екл. I 13), признаје немоћно човек устима старозаветног Проповедника. А као плод све те муке и напора јесте искрено и тужно признање: “Чудно је то за мене те не могу знати“ (Јов 42, 3). Но и поред тог признања, човек није престао да се мучи тим проблемима, трудећи се на овај или онај начин да им нађе решење.

Нема тога човека, који је иоле нормалан, а да себи никада није поставио та “проклета питања“. Али исто тако ни један проблем није озбиљно постављен ако није постављен истински и опасно, тако да од сусрета са њим у грозницу пада и разум човечији, и душа, и срце. Тако суштински животне проблеме постављају само челници људске мисли: Јов, Соломон, ап. Павле, Шекспир, Достојевски и др. Ипак, људи могу само уочити и поставити проблеме, али не и дати им коначно решење, које у крајњој консеквенци зависи од апсолутног смисла и циља људске историје.

Централни животни проблем, проблем који синтезира у себи све проблеме и сву трагику бића што се човек зове, проблем од чијег решења зависи вредност и смисао самог живота, јесте проблем страдања и смрти. Да је то тако види се по томе што тај проблем мучи сваког човека, од првог до последњег. Чак и за најмање људско сазнање, очигледна је чињеница: страдање је свуда присутно; све што постоји страда; сва је васељена потопљена у страдање; страдање је просто нека кобна неопходност овог тродимензионог света.

У нашем српском роду нико није тако дубоко завирио у тајну страдања као свети пустињак Ћелијски, отац Јустин, сводећи сва страдања на смрт као врхунац и кулминацију свих. Отуда, по њему, “једна је стварност стварнија од свих стварности у свету; то је: смрт“. А људски живот на земљи шта је, ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад — пораз од смрти? Баш зато је, по оцу Јустину, трагично бити човек, јер ма колико се напрезао да превазиђе трагику људског живота, човек не може не осећати и не сазнавати да стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни прозоре ни врата.

Због тако и сувише блиске и свуда присутне своје реалности, проблем страдања и смрти задавао је највише муке духу човековом. Тај проблем су себи постављали многи мученици мисли у роду људском, тражећи му прави смисао и решење. Но овај проблем није могуће решити, док се не нађе прави одговор на питање: откуд страдање и смрт у овом нашем свету и у човеку?

Ово питање нас враћа на прве странице Библије и на сами почетак хришћанске антропологије. По библиско-светоотачком учењу Бог је створио првог човека по “лику своме и по подобију“ као родоначелника човечанског света. Створио га је мало мањим од Анђела, а много већим од остале твари. Телом створеним од земље, човек припада материјалном свету, а душом, коју му је Бог удахнуо, свету духовном, те собом представља мали свет у великоме (микрокосмос) или — велики у маломе (макрокосмос). Створен по лику Божјем, човек је изашао из руку Творца непорочан, безстрастан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан. Но сва та својства првозданог човека, била су колико дата, толико и задата, јер човек је створен као биће позвано на усавршавање до богоподобности и обожења. Образ Божји човек је примио при стварању, а подобије је добио као задатак да га стекне и оствари вежбањем себе у подржавању Богу. То и јесте богодани циљ живота човековог: да сву садржину, сва својства бића свога уподоби Богу, да постане савршен као што је Бог савршен (Види: Мт. 5, 48), да постигне обожење (τεογις) целокупне природе своје заједничарењем у Божјој природи (II Петр. 1, 4). Отуда произилази јасно да је човек имао мисију да сјединивши се с Богом, приведе са собом и у себи целокупну творевину Богу и да је сједини с Њим, тако да на крају “буде Бог све у свему“ (I Кор. 15, 28).

Међутим, први човек није испунио своје назначење, него се кроз пад у грех удаљио од њега, а самим тим и од свог праобраза Бога. Грех је помрачио небеско и узвишено назначење човека, и спречио његово извршење у Богу. Могућност греха лежала је у слободној вољи човековој, управо у оном елементу бића човековог, који му је био дат да би вођен њиме, достигао своје пуно назначење кроз природно кретање свих дарованих му душевних и телесних сила.

По светом Максиму Исповеднику, као и у целокупном црквено-библиjском светоотачком учењу, грех првог човека и почетак зла у видљивом свету, састоји се управо у неприродном кретању природних сила душе. Човек уместо непрекидног кретања ка своме Творцу, као јединственом извору живота и обожења као циљу свога постојања, окренуо се према чулним добрима, као према нечему “стварнијем“.

Последице пада, дакле овог погрешног кретања душе човечије, биле су многобројне и страшне за све силе душе и тела. Све силе човечије, уместо да се хране и утврђују духовном храном која им је била одређена, почеле су да траже ослонца у гресима и страстима, или како би рекао свети владика Николај: “Човек је напустио јединога живога Бога, као хлеб живота, и отишао да тражи себи храну на њивама глади“. Човек, отпавши од духовне истине и знања, потражио је у чулима задовољење и замену за изгубљено духовно блаженство, и њиме су почеле владати телесне страсти.

Због ових страсти, тело човечије, које је требало да се продухови анђелским начином живота, постало је облак и завеса за разум (вођу душе); разум пак човека, прекинувши нит која га је повезивала са његовим извором (божанским Логосом) изгубио је силу моралног управљања неразумним силама душе (као што су жељни и афективни њен део), и од некадашњег господара постао је роб. Отуда разум ропски служи неразумним покретима ових сила (жеље и афекта), које га гурају да тежи само ка задовољствима (сладострашћу = ηδονη ), а да избегава колико је год могуће непријатности и страдања (οδυνη).

Свети Максим придавао је изузетно велики значај односу између уживања (=ηδονη) и страдања (=οδυνη) у човеку. Прво је узрок другом, а друго је последица првог. Међутим, божанска правда, поставила је границе тежњи човекове воље према греху. Бог, из превеликог човекољубља, пресецајући неприродно расположење и кретање човекове воље, удружио је са неправедним задовољством (ηδονη) праведну казну — страдање (οδυνη), које се пројављује управо у телу, према коме је човек управио сву своју грешну чежњу. То је Бог учинио, вели свети Максим, икономишући наше спасење.

Достојно је пажње мишљење да свети Оци, посебно свети Григорије Богослов и свети Григорије Ниски, сматрају све последице греха које се односе на тело, као облачење “кожних-хаљина“ (I Мојс. 3, 21), дајући сваки од њих овом библијском појму различиту садржину. Међутим, сви се слажу да под “кожним хаљинама“ треба разумети све оно што изражава и кроз шта се пројављује страдалност, пролазност и смртност тела, тј. збир свих оних својстава које имају неразумне животиње.

Али, по светом Максиму, плата човеку за грех не налази се само у страдалности и смртности његовог тела. Човек кроз пад није изгубио само нетљеност своје природе, него је и осуђен на страстно рођење од семена, попут животиња. Исто тако и свети Григорије Ниски, говорећи о последицама пада, постепено развија учење о осуди човека на семено рађање.

Грех, као што смо видели, увео је у човека и твар пропадљивост и смрт. Смрт представља, као што је познато, крај живота јединке. Међутим, човек је позван да живи. Тога ради закон греха, да би сачувао равнотежу према закону смрти и да би задовољио, макар у малом, нагон живота, изразио је себе у најнижем облику сладострашћа, што је имало као последицу “у гресима“ рађање (Пс. 50, 5). Даље, по светом Максиму, управо кроз то “у гресима“ рађање, од првог Адама предат је свима људима и грех воље (сладострашће =ηδονη), као и грех природе (страдалност њена = οδυνη ), будући да се у сваком из семена рођењу предаје целокупни прародитељски грех. Адам је све који су од његовог тела настали кроз неправедни почетак сладострашћа, увео са собом у праведан крај кроз бол у часу смрти.

Пошто сви људи воде порекло од Адама, то је првородни грех путем наслеђа прешао и пренео се на све људе. Адам је рађао децу “по образу својему“. Само у том контексту могуће је разумети речи многострадалног Јова: “Ко ће бити чист од прљавштине? нико, па макар само један дан поживео на земљи“ (Јов 14, 4—5). Примајући од Адама људску природу, сви ми са њом примамо и греховну исквареност. Отуда, чиме је пострадао Адам, тиме смо пострадали и сви ми који происходимо од семена Адамова. То показује да је наследност првородног греха свеопшта, па отуда и свеопшта страдалност и смртност. Извор смрти је грех, а претече смрти су болест и страдање. Тело је грехом постало трулежно, “а смрт трулежношћу царује над свима људима“, вели свети Атанасије Велики.

Став Цркве по питању свеопштости првородног греха, манифестује се од почетка праксом крштавања мале деце, при чему се кум у име деце одриче Сатане, што сведочи да се деца, која не учинише личног греха, налазе под теретом првородног греха, јер су рођена са огреховљеном природом у којој дејствује Сатана (Бл. Августин). А и само страдање деце не долази због њихових грехова, него је то пројава казне коју је праведни Бог изрекао над природом људском палој у Адаму (Исто).

Тек после овог, укратко изложеног православног учења о генеалогији греха и страдања, могуће је говорити о покушајима решавања вечног проблема страдања и смрти кроз историју људске мисли. Будући да је тај проблем највећа мука духу човековом, човек није могао не мучити се њиме, тражећи му коначно решење. Проблем смрти, по оцу Јустину, јесте пробни камен на коме се пробају сви богови и сви људи. Суочени са проблемом смрти пали су на испиту не само сви људи, као појединци, него и сви колективни изрази духа човековог: наука, философија, уметност, техника, цивилизација, и све такозване природне религије. Сви ти домети духа људског у најбољем случају прате човека само до гроба, трудећи се, безуспешно, да му горку тајну живота који се завршава смрћу, бар мало засладе, да би се и они, раније или касније, стропоштали у гроб разједени и уништени микробима смрти и трулежности.

Проблем страдања и смрти постављан је и решаван и у Старом Завету на више места, али нигде дубље и исцрпније, као у књизи о Јову. Нема ни једне књиге ни у Библији, ни у светској књижевности која би тајни страдања пришла тако просто и тако дубоко, као књига Јова. Са њом се не може мерити ни једна философија туге и жалости људске, па стајали иза њих Шопенхауер или Хартман, Данте или Гете, јер их она све далеко премаша по дубини своје проблематике.

Главни проблем ове књиге је проблем страдања праведника у овом свету. Она не третира питање страдања уопште, пошто се сматра, као опште позната истина старозаветног закона, да свако страдање долази као директна последица греха, односно гажење закона Божјег. Страдање дакле тих преступника закона је јасно, и не представља никакав нерешив проблем за старозаветног мислиоца, пошто они страдају за своје преступе. Овде је питање: зашто страдају они који нису преступници закона, који су сав закон испунили и живели по њему “беспрекорно“. На то мучно питање труди се да даде одговор цела ова књига, а да ли је успела, и колико, видеће се из даљег излагања.

Главна личност ове књиге је Јов, иначе велики праведник Божји, јер “бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла“ (1, 1). О његовој праведности говори и пророк Језекиљ, наводећи га као пример праведности са праведним Нојем и пророком Данилом (Јез. 14, 20). За ту своју праведност Јов је био изобилно обдарен од Бога овоземаљским добрима. Имао је Јов огромна стада камила, волова, оваца и друге стоке. Јов је био врло сретан и у породици. Имао је седам синова и три кћери, што се такође сматрало за велики благослов Божји. Но, по непознатом узроку за Јова, њега изненада сналазе велика и тешка искушења, све једно веће од другога. За врло кратко време Јов, по допуштењу Божјем, постаје пуки сиромах. У исто време када дознаје о својој економској пропасти, он дознаје и за смрт све своје деце. У једном тренутку руши се благослов Божји, исчезава потомство, нестаје богатство.

То све Јова сналази из зависти свелукавог врага, који га опада код Бога, као да је Јов богобојазан не из љубави према Господу, него, вели, зато, што си му Ти, Господе, даровао земаљска блага, мимо осталих људи. Зато он, бојећи се да не изгуби та блага, поштује Те. “Ниси ли га Ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дело руку његових благословио си, и стока се његова умножила на земљи. Но, пружи руку Твоју, и косни се свега што има, псоваће Те у очи“ (Јов 1, 10—11). А Господ, знајући веру и трпљење слуге свога Јова, допушта Сатани да га лиши свега што има да би га на тај начин посрамио за клевету. Ђаво кушање Јова није могао извести само по својој злој вољи, “Јер он не може ништа чинити, каже свети Златоуст, ако не допусти Бог“.

Тако дакле, по допуштењу Божјем, ђаво лишава Јова свега богатства, и када је, по његовом очекивању, Јов требао да похули на Бога, догађа се нешто што га је страховито поразило: Јов паде на земљу, поклони се и рече: “Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње“ (Јов 1, 20—21). Каква духовна снага и какав диван лик праведнога Јова! Јер, “уза све то не сагреши Јов нити рече безумља за Бога“ (Јов 1, 22).

Но, зли враг иако је претрпео пораз, ипак не одступа. Он опет тражи повод да би оклеветао праведника пред свезнањем Божјим. И он дрско иступа пред Бога са изјавом: “Све то што је Јов изгубио, само је спољашња вредност; но ево, косни се самог њега, псоваће те у очи“ (Јов 2, 5). А Господ рече Сатани: “ево ти га у руке само му душу чувај“ (Јов 2, 6), тј. ево ти њега, ради с њим шта хоћеш, само сачувај му живот. И заиста, ђаво показује сву своју сатанску злобу и умешност у пакошћењу људима. Он наводи на Јова опаку и тешку болест губу, због које је морао бити изолован из насеља. Избачен изван града, седео је на ђубришту и црепом стругао гној са тела свога, које се живо распадало у љутим боловима. Ђаво је Јова мислио победити страшном проказом, но да би му победа била што сигурнија, он наводи на Јова још једно искушење, које је за његову богољубиву душу било теже од свих телесних мука. Наиме, ђаво за своје оруђе користи Јовову жену, која као сажаљевајући га, говораше му: “Докле ћеш трпети… Но реци неку реч Господу и умри“ (Јов 2, 9). Али Јов се и овде показује као духовни горостас, прозире циљ жене, или боље рећи Сатане, због чега јој и одговара: “Говориш као луда жена; добро смо примали од Бога, а зло зар нећемо примати?“ (Јов 2, 10). Јов је тачно успоставио дијагнозу своје жене кад тако говори — лудило. Јер сваки ум људски, ако је поседнут ђаволом, грехом, злом, он је у лудилу. Грех није ништа друго до мало лудило ума људског, душе људске, а бити ђавоиман, носити ђавола у души својој — ето потпуног лудила (Мт. 8, 28—34). “И уза све то Јов не сагреши уснама својим“ (Јов 2, 10). И овога пута Јов односи победу над Сатаном, који будући потпуно посрамљен, више се не усуђује да клевета праведника.

Истина, ђаво је успео да лиши Јова имовине, порода и здравља, али није постигао свој циљ. Није га успео изнудити да каже богохулну реч, и тиме упропасти добродетељи његове душе. У тој борби Јов се показао као гранитна стена, о коју су се поломиле све стреле лукавога. Њега нити је раније богатство учинило гордим, нити га је садашња беда сломила, нити је био доведен у забуну и очајање, него је свуда показао своје јунаштво.

Но драма Јова ту се не завршава. Ђубриште, на којем је Јов седео у љутим патњама, постаје најчувенија светска катедра, постаје место где се решава најтежи животни проблем — проблем страдања. Пред језивом стварношћу људских страдања човеков ум спопада грозница и он занеми, као што нам показују и ова три пријатеља Јовљева, који су дошли да га теше. Кад су видели у каквом је јаду њихов пријатељ, посуше се прахом по глави и плакаху седам дана, не проговоривши ни једне речи, “Јер виђаху да је бол врло велик“ (Јов 2, 12—13).

Гледајући страдање изражено у таквим димензијама, њихова се мисао покреће и они се труде да реше проблем страдања, да објасне откуда страдање долази и зашто човек уопште страда. Мишљења свих људи до Јова или после Јова, сасвим свеједно, могу се сумирати у три врсте мишљења, а која су заступљена у књизи о Јову, као што ћемо даље видети. Сви учесници ове, у историји света јединствене полемике, напрежу се и труде да реше тај, за људски ум нерешиви проблем. Ипак, у тим разговорима и дијалозима, они су проблем страдања толико рашчланили и изанализирали, да после њих људски ум не може по том питању да каже ништа ново. Погледи на страдање које даје књига о Јову, јесу једини могући погледи са људске тачке гледишта.

Дискусију отвара Јов својом јадиковком, у којој проклиње дан свога рођења (Јов .3, 3—4), чиме даје повода својим пријатељима да и они проговоре и изнесу своја мишљења у погледу страдања.

Пријатељи Јовови: Елифас Теманац, Вилдат Сушанин и Софар Намаћанин, по договору дошли су сваки из свога места “да га пожале и потеше“ (2, 11). Они су имали добре намере и били су људи верујући који су имали страхопоштовање пред Богом, те им је јадиковка Јовова, која је била прилично смела (види: Јов 3, 20—26), изгледала помало и богохулна. Они су људи законског поретка и старозаветне психологије, по којој страдање долази као казна за грех учињен према Богу, нарушавањем Његовог закона. Њихово је резоновање у сагласности са речима Божјим које Мојсије саопштава народу: “Ако узаслушаш глас Господа Бога својега, држећи и творећи све заповести Његове, које ти ја данас заповедам, узвисиће те Господ Бог твој више свих народа на земљи. И учиниће Господ да си обилан сваким добром, плодом утробе своје, и плодом стоке своје, и плодом земље своје“ (V Мојс. 28, 1 и 11), док за неизвршење Његових заповести Бог прети најљућим казнама (V Мојс. 28, 15 и даље). Уз то, сигурно да су имали доста примера на којима су се те речи обистиниле, због чега их они примењују и на Јова, говорећи: “Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени“? (Јов 4, 7). Они, не знајући да је Јов грешан, и који су греси на њему, изводе логички закључак из његових страдања, аналогно старозаветном закону и тврде да је он грешан. Они знају само то да страдања долазе за грехе, знају да у Бога нема неправде, а виде великог страдалника пред собом и закључују: “Јов је крив, јер иначе не би страдао“. У том смеру они развијају своје говоре и убеђују Јова да призна своју грешност и да се покаје, како би му Бог опростио, јер, веле они, “Бог не одбацује доброга, али не прихвата за руку зликовца“ (Јов 8, 20).

Но Јова не задовољава та упрошћена шема његових пријатеља, који нагоне душу његову да ћути пред Богом. Душа његова не може да ћути док не схвати оно што не зна, и зато тражи да се излије пред Богом својим. Јов зна и целом душом својом осећа да пријатељи његови говоре апстрактно, теоретски. А он тражи доказе: “Поучите ме и ја ћу мучати; и у чему сам погрешио обавестите ме“ (Јов 6, 24). Јер Јов, познавајући себе добро, био је свестан да се о закон Божји није огрешио и да га је целог испунио, због чега га и сам Бог назива “добрим и праведним, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 1, 8; 2, 3). А и сам Јов, сећајући се свог пређашњег живљења, смирено исповеда: “У правду се облачих и она ми бијаше одело, као плашт и као венац бијаше ми суд мој. Око бијах слепцу и нога хрому. Отац бијах убогима…“ (Јов 29, 14—15).

Ипак, иако Јов овако говори, он не сматра себе потпуно слободним од греха. Наслућује он, као кроз маглу, оно што је касније у Новом Завету постало јасно “као у огледалу“, да се првородни грех наслеђује, и да нико од њега није слободан, па резонује: “Ко је слободан од нечистоте? нико па макар један дан поживео на земљи“ (Јов 14, 4—5). Јов, дакле, не сматра себе безгрешним, не оправдава себе пред Богом, него само указује на несразмеру која постоји између његових страдања и његових грехова. У томе и јесте суштина Јововог погледа на проблем страдања, јер само тврди да страда више него што заслужује. По том питању и он остаје у нормама старозаветне логике, иако нешто друкчије од његових пријатеља.

Јов познаје своје бесконачно ништавило и празнину свих својих речи, он осећа да човек “као цвет ниче, и отсјеца се и бежи као сјен, и не остаје“ (Јов 14, 2), али као човек, мучен многим недоумицама, поставља извесна питања и тражи решење истих. Њега страховито мучи то што се у његовој души зародила мисао, која је довела у питање праведност Божју, која може да дозволи толику несразмеру страдања у односу на његове грехе. Та мисао је подгревана и распиривана тиме, што он види и другу страну живота: благостање које безбожници уживају (Јов 21, 7), јер поред свих зала које чине ближњима својим, ипак “мирне су колибе лупешке, и без страха су који гњеве Бога, њима Бог даје све у руке“ (Јов 12, 6).

И не само то. Јов је седећи у гноју и пепелу извршио анализу и ревизију целог управљања светом, и нашао много нескладнога и неумеснога. Главно од тих мрачних места тог “светског безпоретка“, нема сумње представља та пуна беспомоћност целог човечанства пред лицем смрти, као синтезом и врхунцем свих страдања којима је изложен цео род људски. (Види: Јов 14, 7. 10. 12 и 14).

Не видећи у свету, у себи и око себе, никакве сврхе и циља свему томе, Јова раздиру мучна и тешка питања. Ако зло побеђује, као што изгледа, и не види се крај његовим победама, то није ли оно прави закон постојања? Можда Бог и не управља светом? Можда следовати закону Божјем није боље од заблуде? Своја лична страдања Јов овде уопште не поставља на првом месту. Неправилност, неприродност поретка ствари више од свега мучи душу праведника. Јов је жедан истине, жедан је Божјег одговора на своје душевне патње, јер зна, ако пође за људском логиком, лако може довести у питање праведност Божју и основни поредак ствари у свету, а то значи порећи промисао Божји, и признати да овим светом управља нека слепа сила.

Мучен тим проблемом до очајања, а не видећи његово решење ни код себе, а још мање код својих пријатеља, он осећа да одговор може добити само од Бога. Он се не задовољава спољашњим схватањем “правде“ и “закона“ како му излажу његови пријатељи, него кроз маглу, некако тамно осећа, да његова тајна страдања може бити решена само у његовом личном сусрету са Богом — Оцем. Без тога ми не можемо познати ни тајну наших страдања, ни дубину нашег живота. Него само када схватимо да смо ми деца Оца Небескога, када осетимо Њега, чујемо Његов глас, само тада — предосећа Јов, можемо наћи одговор на сва наша земаљска питања. Зато праведна и чиста душа Јовова жели да изађе на суд пред Бога, и он вапије: “О, кад би човек могао имати правдање с Богом…, о када би ја знао, где да га нађем, и када би могао доћи престолу Његовом! ја бих изложио пред Њим ствар своју, и уста би моја напунио разлозима; сазнао би речи којима би ми Он одговорио, и схватио бих шта ми Он каже“ (Јов 23, 3—4).

У преживљавању те последње глади духа човечијег, Јов долази у полуочајање, које би се могло назвати ,“протестом“, но протестом не у том смислу, у каквом протестују многи људи без љубави према Богу, када устају против Творца са злобом противљења, са грчом мржње. Људи са таквим осећањима никада не могу да познају истину. Но када се чисто и смирено тражи истина, када се човек бори са ћутањем Божјим, то такву борбу, борбу тражења истине, Господ воли више него неразумну и слепу механизовану покорност. Зато Јов, иако осећа све своје ништавило, као и ништавило човека уопште, пред Богом, каже: “Ипак бих говорио са Свемогућим, и рад сам с Богом правдати се“ (Јов 13, 3), но не у том смислу, да би се он равнао с Богом, него би само био рад да Га пита, да говори с Њим, да излије пред Њим сву жалост своју, као дете пред родитељем својим.

Јов овде није богоборац, атеист, како неки неосновано желе да га прикажу. Јов тражи Бога, он је богоискатељ, и он страда када се осети удаљен и остављен од Бога. Но Јов јасно увиђа и то да пред Богом, пред највишом светошћу, пред којом су “и небеса нечиста“ (Јов 15, 14), који “и у анђела својих налази недостатака“ (Јов 4, 18), човек се не може сам правдати, и као човек не може сазнати своја страдања. Зато шибан неодољивошћу проблема који га мучи, Јов најзад открива због чега је проблем нерешив: “Нема мећу нама посредника, који би ставио руку на нас обојицу“ (Јов 9, 33); На две хиљаде година пре рођења Христова, пре свих Пророка, бедни и прокажени старац, седећи на ђубришту у арабијској пустињи, предвидео је и осетио оно, што човечанство тако животно потребује и што треба да се збуде. Он је провидео да пали свет гладује за посредником, који би, као нека карика, сјединио небо и земљу.

Јов је ту потребу човечанства у посреднику не само осетио, него је био свестан да само преко њега човек може добити решење свих вековечних проблема, па и проблема страдања и смрти. Тај посредник између Бога и света, осећао је Јов, могао би бити само Онај ко би био свет као Бог, и имао учешћа у страдањима као човек. Једном речи, посредник је могао бити само Богочовек, што се после две хиљаде година и збило у чудесном лицу Исуса Христа, јединог правог посредника између Бога и човека.

Јов таквог посредника жели и таквога тражи. А њему се за посредника нуди самовољно његов четврти пријатељ Елијуј Вузићанин, трудећи се да Јову реши проблем страдања на свој начин, који се много не разликује од ранија три пријатеља Јовљева. Ипак он сматра да је главни грех Јова у томе што се прави праведнији него што јесте, и зато га укорева, говорећи: “Ето у томе ниси праведан“ што си рекао “чист сам, без гријеха, прав сам и нема безакоња у мени“; “јер је Бог већи од човека“ (Јов, 33, 12).

Истина, Елијуј допушта могућност да не мора страдање увек бити казна за грех, него да Бог може страдање допустити и из других разлога: да сачува човека од моралнога зла, од охолости или да казнама лечи духовне ране (Јов 33, 17—18). На све досадашње вапаје Јовове и на његова правдања, Елијуј гледа као на неке бунтове, те саветује Јова да се тако не односи према Богу “у кога је јачина и мудрост“ (Јов 12, 16) и неговештава му за то опет срећу (33, 23). Јов пак свим бићем својим осећа да је и овај четврти пријатељ сличан оној тројици, те ако је он и рекао шта боље од њих, он ништа ново није открио, те није Јова ни могао утешити. Зато неутешни страдалник говори: “Не дао Бог да пристанем да имате право; докле дишем нећу одступити од своје доброте“ (Јов 27, 5), тј. од свога тражења одговора на ова општечовечанска питања. Кроз Јова је ту проговорило цело човечанство које заиста није престало да тражи решење, док га коначно није добило у осмишљењу страдања Христом.

Нерешен проблем страдања, страдање неосмишљено, баца човека у најочајнији песимизам. Историја нам пружа безброј примера. Тако на пример Буда, који је само посматрајући ужасе страдања дошао до своје философије црног песимизма. Отуда, како вели отац Јустин, Будизам није ништа друго до пунолетство очаја. То је не само философија него и религија црног песимизма. Тајна небића је за Буду пријатнија од прегорке тајне бића, која је проткана црном нити страдања.

Кад је Буда, само посматрајући страдања, дошао до оваквих закључака, како онда да се Јов одржао да не падне у очајање и песимизам Буде у мору својих страдања. Несумњиво, само надом на Искупитеља. Он нам са пророчком вером и надом говори оно што је као кроз маглу наслућивао: “Али знам да је жив мој Искупитељ, и Он ће у последњи дан подићи из праха ову кожу моју која се распада, и ја ћу у телу моме видети Бога. Ја ћу Га сам видети; моје очи, не очи другога, видеће Га“ (Јов 19, 25—27). По великој благодати Божјој Јов је дошао не само до сазнања “сведока“, не само “посредника“, но и “Искупитеља“.

Та нада у Искупитеља, кога је он поцрвенелим очима од бола и суза назирао, и спасла је Јова од очаја и самоубиства, који се у таквим приликама показује као једини и најбољи излаз за људе без вере и без Бога. Јов трпељиво подноси своје несреће и не отпада од Бога не зато што он мисли о награди, него просто зато што он верује у Бога. Зато он, још у почетку, у одговору својој жени и не помиње о будућој награди, него просто још једном исповеда своју веру у Бога: “Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов 2, 10).

Јов иако није добио одговор на своја питања, ипак није остао неутешен. Када је чаша Јовљевих страдања испуњена до врха, када су умукле све речи човечије, немајући више шта да кажу, Јову се јавља Господ у вихору и у бури. Господ се не јавља Јову да сада и овде реши проблем страдања, јер се такви чворни проблеми не решавају буром, него се јавља да покаже важност самог проблема, као и његову коначну нерешивост без Бога. Бог у овом јављању у виду разних питања из устројства света, показује Јову своју премудрост и своје свемогућство. Тиме он указује Јову да Он промишља о свему, те да и на њега није заборавио, што значи да Јовова страдања имају неки смисао и значај на општем плану Божјем. Схвативши из овог јављања Божјег да је тражио више него што може поднети, Јов са смирењем говори: “Гле, ја сам мален, шта бих Ти одговорио? мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговарати; и другом, али нећу више“ (Јов 39, 37—38).

Када се дакле Господ јавља и открива своју величину, Јов се баца у прах и пепео пред свемогућством Божјим, и потпуно умирен, кличе: “Ушима слушах о Теби, и сада Те око моје види. Зато поричем и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 5—6). Тиме је његова вера нашла необориви доказ, он сада зна да “истина побеђује“. О избављењу од страдања Јов више и не помишља, јер његов Бог, у самој ствари, јесте Бог, јесте Истина, за њега је то главно.

И тек сада се догађа чудо. Када је Јов коначно смирио себе и предао се у руке Божије, Бог потврђујући исправност Јовљевог става у препирци са његовим пријатељима, и награђујући га за потпуно смирење, сада излива на Јова сугуби благослов, јер “умножи Господ Јову двојином све што беше имао“ (Јов 42, 10). Но никако се не сме узети да је у овом умножавању Јовљевог богатства решен проблем страдања. Не. Овим је само Јов утешен и уверен у своју законску праведност, док његови вапаји за решењем проблема страдања остају и даље неудовољени. Књига о Јову тај проблем није решила коначно, него само показује немогућност и неспособност старозаветног човека да реши те основне проблеме живота.

Плод свих дискусија Јова са његовим пријатељима, и уопште, плод голе мисли људске своди се на искрено признање Јовљево: “Чудесно је то за мене, те не могу знати“ (Јов 42, 3). Кроз ове речи Јовове проговорило је цело човечанство и коначно признало своју немоћ у решавању вечних проблема. Људска мисао је и сувише мала да обухвати све путеве Божјег промисла. Зато сваки човек, који задаје себи оваква метафизичка питања и тражи разумно оправдање свога живота, дужан је пре свега да рачуна на слабост свих својих човечанских способности и сила за сазнање. Грех, којег је човек добровољно усвојио и унео у своју душу, деловао је разорно на наше органе сазнања. Он је онеспособио и унаказио људски ум за схватање и усвајање Истине. Или, како би рекао отац Јустин, грех је релативизирао човека на свим нивоима. За њега су престале да постоје апсолутне вредности, што показује трагичном судбином својом човек релативистичке философије. “Истина је трансцендентна човеку и вештаству. Непремостива провалија зјапи између човека и истине. Човек је с ове стране провалије, на овој обали, и никако да пронађе средство које би га пренело и искрцало на ону обалу, где живи трасцендентна истина. Али, на немоћ с ове стране, одговара свемоћ Истине с оне стране“ (Гнос. Ис. Сир).

Из огромне љубави према палом човеку у овом свету се јавља сама оваплоћена Истина у лицу чудесног и ничим заменљивог Господа Исуса Христа. “Ја сам Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6), рекао је Он. Дакле, Он је не само Истина, него и пут ка Истини и Живот у Истини и са Истином. Са то троје “Једини Човекољубац“ решава коначно све проблеме који муче човекову мисао. Тек у Христовој светлости, коју је Он својим доласком излио на свет, ми можемо да сагледамо и правилно оценимо не само узрок Јовљевих страдања, него проблем страдања и смрти уопште.

Тек, дакле, у новозаветној светлости, обасјан Богочовеком Христом, цео проблем страдања, посебно страдања праведника и деце, постаје потпуно јасан и решив. А решење тога проблема, као уосталом и свих других, јесте у његовом осмишљењу. Питање: Зашто ја страдам? тражи у одговор не толико узрок, колико сврху, циљ, смисао мога страдања. Сићушни ум људски, уз то помрачен грехом, мора признати да није у стању осмислити и оправдати страдања, а посебно смрт. То нам показује како књига о Јову, тако и целокупна историја Старог Завета, али и историја човечанства. Стари Завет, дакле, то није могао да учини јер је он био само педагог, само васпитач и вођ ка Христу: “(Гал. 3, 24). Он само води човека од проблема до проблема, као на некој чудној изложби, а човек измучен и изгруван њима, пита свога вођу: шта је ово, а зашто је ово овако? На сва та питања и запиткивања Стари Завет као да одговара:!“ Ја видим те проблеме као и ти, али зашто је то тако, ја не знам. Него знам ко ће нам сигурно на то одговорити: Христос. Идемо к Њему да Га питамо“. И тако, Стари Завет држећи човека за руку, као васпитач дете, да се не угрува по урвинама страхотних проблема, води га измећу њих, као између Сциле и Харибде, ка једином решитељу свих тајни у свима световима — Богочовеку Исусу Христу.

Насупрот старозаветној логици Јовових пријатеља, по којој је грешник увек кажњен, а праведник награђен, стоји новозаветна Богочовечанска логика, по којој напротив “сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу биће гоњени“ (II Тим.3, 12), а то значи: страдаће овде на земљи. Ово је несместиво у главу такозваних логичара, јер се не слаже са Божјом правдом. Међутим, Богочовек Христос, који се не руководи људском логиком, осветљава овај проблем новом божанском светлошћу, и изјављује: “Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско“ (Мт. 5, 10). Он преноси тежиште тога проблема из ове “долине плача“ у царство небеско, на које ставља пуни акценат, и тиме даје смисао страдању, претварајући ту прегорку реалност у неисказану радост: “Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт. 5, 12).

Богочовек Христос је једино сигурно и непогрешиво решење свих вечних проблема: проблема света, човека, добра, зла, живота, смрти па и страдања. Без Њега сви ти проблеми остају заувек тајне запечаћене са седам печата, које нико други не може распечатити.

Проблем страдања, дакле, може решити једино Бог који је одболовао све људске болове, отстрадао сва људска страдања и није пао у очајање, Бог који је прошао кроз смрт и није се препао, Бог који је осмислио, оправдао, облаговестио, засладио и свет, и човека и смрт, и живот. Само Бог који је био у човеку, живео животом човека, отстрадао сва страдања, препатио све муке, савладао све смрти, осмислио свет и човека, могао је решити потпуно и Јовов проблем, и од Јова бунтовника створити онако смиреног и кротког покајника, који посипа главу пепелом и говори: “Једном сам говорио више нећу говорити“ (Јов. 39, 38).

Такав Бог био је, јесте и биће само Богочовек Исус Христос, једини осмислитељ, и зато једини спаситељ овога света и човека. Једино, дакле, Господ Христос, који је својим страдањем, смрћу и васкрсењем осмислио страдање, претворио га у сладост, учинио то да људи жуде за страдањем, јесте и има право да буде једини и истинити Бог. Да Спаситељ није страдао, и да није умро, најмучнији проблем људског живота: страдања и смрти, остао би нерешен, и тиме највећа мука неолакшана и највеће зло неуништено. Но Христос је и дошао зато, не да нас остави и даље у оковима страдања и смрти, које смо ми сами на себе наметнули, него да нас од њих ослободи и да нас веже за себе везом своје слатке љубави.

Смисао страдања и смрти открива се у потпуности тек онда када страдање и смрт постану Божији, када Богочовек прође Кроз њих. Господ је одстрадао сва страдања којима је страдала природа људска од Адама до последњег његовог потомка, и то потпуно невин, као једини прави и апсолутни Праведник, јер “Он греха не учини, нити се нађе превара на устима Његовим“. Кроз једнога човека — Адама који је погрешио, ушло је страдање и смрт у овај свет; а кроз страдање другог невиног — Христа, они су истерани из света.

Наравно, не треба схватити да је Христос проблем страдања и смрти решио на тај начин да њих нема више у овом свету. Не, они су и даље ту, само што су сада добили свој смисао и своју сврху у Христовим страдањима. Да је Христос страдање и смрт протерао из овога света феноменолошки, то би значило стварање „царства земаљског“ и обесмрћење човека оваквог какав јесте. Христос то није хтео, јер је имао неупоредиво узвишенији циљ за човека. Он проблем страдања решава на тај начин, што даје смисао страдању овде на земљи, ако се исто подноси у име Христа и за Христа, јер та и таква страдања овде на земљи осигуравају нам у оном свету вечни и бесмртни живот. Богочовек проблем страдања решава у овом свету за онај свет. Кроз своја богочовечанска страдања Господ Христос води људску природу спасењу најпре од греха, као узрочника зла и смрти, и као нови представник целог човечанства, јер је био истински Бог и истински човек, уводи нове односе и принципе у живот човека. Крсно страдање Богочовека постало је, по човекољубивом промислу Божјем, средство којим се дарује људима живот вечни. Христос нас спасава својим невиним страдањима, којим је обожио човека, сјединивши људско обличје са небеским. Због тога свети Григорије Богослов, Нови Завет, новозаветни закон назива “тајном страдања“. На врло прост и једноставан начин ту тајну спасења извршену Богочовечанским страдањем, света Православна Црква изражава кроз своју богослужбену поезију, у једној јединој реченици: “Страстију твојеју Христе, от страстеј свободихомсја…“ (Стихира на стиховље гл. 1).

Но, ни само страдање Христово, ни његова крсна смрт не би били никакво решење, да после свега тога није дошло тријумфално и славно Његово васкрсење. Тек светлим васкрсењем Христовим разломљени су тајанствени печати на проблему страдања и смрти, и кроз васкрсење Христово човечанство је угледало царство небеско у коме је живот вечни, правда вечна, истина вечна, љубав вечна. У томе је смисао и осмишљење свих страдања овде на земљи, и то је коначно и једино могуће исправно решење тога проблема. Пренети људску природу из вечне смрти у вечни живот могао је само Бог, а учинити њеним вечни живот (усвојити га) могао је само човек. Отуда само Богочовек може бити и јесте наш Спаситељ.

Својом крстоваскрсном жртвом Господ је осветио људска страдања, засладио их и орадостио, те су она постала радост за христоносце. Отуда она задивљујућа смелост хришћанских Мученика у погледу страдања и смрти. Хиљаде и хиљаде њих су са песмом на уснама одлазили и на најљуће муке. За доказ тога треба отворити било коју страницу Житија Светих, па се уверити да су страдање и смрт за хришћане радост и добитак. За њих то није више онај страшни љигави паук који је разапео своју отровну мрежу по свој, од греха почађавелој планети, те лови људе у њу као немоћне мухе. За следбенике Христа распетог и Васкрслог страдање и смрт је само капија кроз коју се пролази у вечно и блажено царство Господа Христа, где нас очекује оно “што око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође“ (I Кор. 2, 9).

 

                                     Педесетница 1993. год.

Епископ рашко-призренски

† АРТЕМИЈЕ