Епископ Артемије: Духовни путокази: Владика Николај као духовник (његов рад са монаштвом и богомољцима)

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2002, БРОЈ 1-2, СТРАНЕ 179-183

Говорити ο светом Владици Николају са било ког аспекта није ни мало лако. He што се не би имало шта казати, него што је њега тешко у речи обухватити. Све што се каже ο Николају може бити добро, али то ипак није Николај. Много више га остане изван наших речи, формула, дефиниција. Стога Николај једино посматран и цењен у Цркви и од Цркве, може бити донекле обухваћен и схваћен, будући да је он сав израстао из Цркве Православне и сав урастао у њу. Α Црква Божија Православна једина има непогрешив критеријум и мерило којим мери људе и њихова дела. Тај критеријум и то мерило јесте вечно жива и вечно присутна у Цркви Богочовечанска личност Господа Исуса Христа. Он је једини истинско и непогрешиво мерило свих људи и свих ствари.

Људи у Цркви се мере по томе колико Христа имају у себи, колико су себе усличили Христу, колико су ухристовили и охристовили себе. Све друге вредности, карактеристике, таленти, способности или успеси у овоземаљском животу имају привремену и релативну вредност. На вечном плану и на кантару Цркве Божје све то има вредност само утолико уколико је човеку послужило као средство или метод да се приближи Христу, тој свевредности за свако људско биће.

Владика Николај, нема сумње, човек је са многобројним талентима, даровима и способностима, како може некога само Бог обдарити. Али је његова права величина тек у томе што је он све те дарове Божије и способности своје усмерио ка једном једином циљу – да што више приближи себе Христу, том „Једином Човекољупцу“ у свима световима. Приближавајући пак себе Христу и Христа себи, на Владици се збила истинита реч коју Свети Оци често употребљавају: „Спаси себе и спасићеш хиљаде око себе“. Свети Владика Николај приводећи себе Христу, истовремено је приводио и упућивао Христу хиљаде и хиљаде христочежњивих душа, гладних и жедних Бога живота. Α тο и јесте главно дело и главни плод човека духовника. Што више душа неко приведе Христу или упути за Христом утолико је већи духовник.

Мерен том мером у Цркви Божјој, Николај је после Светога Саве највећи духовник у српском народу. Он као духовник почиње да делује од самог почетка свога јавног рада у Цркви и у народу. Још као млад јеромонах, пун знања и мудрости, не само школске него и оне божанске, он почиње са својим сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије. To је била нова Педесетница за српски народ, права духовна револуција после вишевековног таворења у јаловој и стереотипној схоластици. Његове беседе шокирају, буде, покрећу широке масе верујућег народа који почиње да тражи свој пут и свој смисао.

Овакав замах Николајев насилно је прекинут избијањем балканских и I светског рата када се његова активност усмерава више ка родољубивим циљевима помажући, на само себи својствен начин, напор и борбу српског народа за слободу и уједињење. Његове заслуге и на том пољу су велике и непроцењиве, али то није тема нашег вечерашњег разговора.

Владика Николај као духовник нарочито почиње да делује по завршетку I светског рата, као епископ Охридски и Жички. To је најплоднији његов период у сваком погледу. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Енглеску и Америку, у Русију и у Свету Гору. За њега лично, а и за његов духовни рад у српском народу најцелисходнији је био контакт са стародревним светињама у околини Охрида и честе посете Светој Гори Атонској.

Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, као и лично познанство са искусним духовницима и живим светитељима на Светој Гори (као старац Силуан), извршили су на Николаја неизбрисиви православни утицај. У Охриду (од 1920-1934. г.) Николај се продуховио и поједноставио, постао је близак своме народу. За њега Христове речи: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ постају све и сва. Он се од света и његове славе окреће себи и своме богожедном народу. Христос је Онај који њега и душе око њега изнова препорађа. Николај је себе толико охристовио да је могао поновити са апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“. И управо то је било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало.

Некако у то поратно време пада и живо буђење вере у народу које је убрзо захватило широке народне масе побожног света и искристализовало се у „Православну народну хришћанску заједницу“, названу касније „Богомољачки покрет“. Цела Црква схватила је значај тога покрета, али и опасност од његовог застрањења у секташтво и спиритизам ако не буде имао правог духовног вођу. Стога Свети архијерејски сабор одређује Владику Николаја да се он стави на чело овог спонтаног народног покрета, да га очисти и канализује у правом црквеном смеру. И заиста, Николај пун Христа и Љубави Божанске приступа томе народу као његов духовни вођа и учитељ. Сродне душе се лако препознају и заволе. Христос у Николају и христочежњивост у простим народним срцима срели су се. Да се никад више не раздвоје. Српски верујући народ несумњиво је примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божјег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца није успео истиснути ни избрисати ни за Николајевог живота, ни после смрти.

Ο свом раду са Богомољцима, Владика Николај је оставио у својим многобројним делима видног сведочанства. Тако у својој саборској беседи 1940. г. под насловом „Огњиште вере у мраку данашњице“, Владика говори ο непосредном поратном времену следеће: „У то време појавили су се у народу људи и групе људи, које су други прозвали Богомољцима. To су били људи који се ни на шта друго нису хтели обзирати осим на Бога и на своју душу; који су истакли за начело: Почни од себе! Они су читали Свето Писмо, певали духовне песме, састајали се на молитве, ходили по манастирима, с покајањем исповедали своје грехе, постили и причешћивали се, разговарали ο чудесима Божјим јављеним у животу њиховом. Тиме су они разгоревали оне жишке у себи. Презирали су их, исмевали, гонили, хапсили, мучили, али они за то нису хајали. Називали су их лудацима. Назвали су тако и мене. Говорили су: зар тај Николај који је толико живео у просвећеној Енглеској, да се сад дружи са тим лудацима! Они нису знали да је Енглеска појачала у мени богомољство. Α кад су ме назвали лудаком, ја сам се радовао. Дај ми, Боже, да то народно „лудило“ никад не ослаби у мени до краја живота мога“[1].

У раду са богомољцима, а преко њих и са целим православним народом српским, Владика није знао за умор. Само у раздобљу од 1930-1940. г. одржано је под његовим непосредним руководством неколико богомољачких скупова или мисионарских течајева на којима је Николај лично припремао и обучавао мисионаре из народа за народ. Показало се да су ови течајеви били од велике користи и да су донели добре духовне плодове широм земље наше. Јер они који су се на овим скуповима духовно хранили и богатили, после су ходили по народу па су многе обогатили и нахранили духом и истином.

Проповед ових народних мисионара „у гуњу и опанцима“ Николај је високо ценио и често их истицао као пример. „Да ли сте кадгод чули проповед наших манастира? – често је говорио он. Проповед људи без научне спреме, обучених у просто сељачко одело, надахнутих једино речју Божјом, наоружаних једино Духом Светим. Споља једноставни, али изнутра богати срцем и душом, богатији много од оних који свечано наступају. Мисионари Хришћанске заједнице говоре вам не из књиге или из хартија, него из сопственог срца и душе, онако како им је то од Бога дано. Па ипак је њихов говор речитији и убедљивији од говора многих учених и отмених говорника данашњице“[2].

По сведочењу Владике Николаја, богомољачки покрет је наш чисто српски покрет. Он је плод наше лозе и крв наше крви. Нема он ничег истоветног са протестантским или католичким или секташким и осталим сличним организацијама у свету. Истина, у почетку је у редовима богомољачког покрета било увучених или убачених спиритиста и секташа, али је Николај својим самопрегорним радом, љубављу и мудрошћу успео да очисти и покрет и српски народ од свих примеса и облика туђинштине и површног западњаштва[3].

Значај богомољачког покрета у нашем народу, његов значај и допринос, још није достојно оцењен од стране научника, па ни од саме Цркве. Та материја чека на ред да буде достојно проучена. У сваком случају богомољци су се угледали на најбоље и најсветије представнике нашега народа, на Светог Саву и Симеона. Многи су богомољци подражавали ове наше свете Претке према својим моћима и околностима. Неки су оставили свет и светске бриге и саблазни и отишли у Свету Гору на монашки подвиг, други су отишли у наше манастире.

Ο томе сведочи сам Владика, говорећи: „Што у ово и овакво време, препуно заблуда и материјализма, наши манастири добијају кандидате за монахе, заслуга је православног богомољачког покрета. Може се рећи, да је цела наша монашка омладина, како мушка тако и женска, дошла из редова богомољских“[4].

Владика Николај је посебну пажњу и љубав исказивао према овим монашким лицима, који су један за другим обнављали и пунили наше манастире, почев од Калишта на обали Охридског Језера, па све до Овчарско-Кабларских манастира у околини Чачка. Сваки од његових монаха и монахиња сећа се појединих момената из сусрета са Владиком Николајем, његових речи и поука, утехе и савета. Монахиње су за њега биле „његове златице“, монаси – најдражи срцу његовом. Он је њима и ο њима певао, писао и говорио. Чак и у најтежим данима његовог живота, у заточењу и у сенци немачких бајонета. Треба се сетити његове „Мудре игуманије Љубостињске“, његове монахиње Касијане, некадашње „грбаве Јуле“ и многих сличних написа и записа. Тамнујући заточен у манастиру Војловици, Свети Владика исписује читаву свеску за своје „златице“, српске монахиње, саветује их, поучава, теши. И целу свеску украшује минијатурама, цртежима, вињетама.

Дело духовно Владике Николаја и утицај богомољачког покрета наставља се и после II светског рата. У првим послератним годинама сви кандидати за српске богословије долазе из богомољачких кућа. Исто је и са нашим манастирима, особито женским. Тамо се негује дух општежића, духовност. песма и рад. To плодотворно делује на околину, на народ. Уместо некадашњих богомољачких сабора, сада су манастирске славе. Целе ноћи се проводе у молитви, певању духовних песама и проповеди. До недавно могао се срести ту и тамо још понеки народни мисионар који је завршио „течај“ код Владике Николаја. Слушајући их душа се радује. Народ слуша, плаче и олакшава души својој.

Тако је било све до пре 10-15 година. Од тада се догађа ново чудо Божије. За монаштво и манастире се одлучују и у њих одлазе деца највећих безбожника и богобораца: официрска, директорска, амбасадорска. Ова омладина, често некрштена до одласка у манастир, згадивши се на животну философију и начин живота својих родитеља. узимају на себе благи јарам Христов и постају узорни монаси и монахиње. Они често бивају насилно враћани, мучени, у луднице затварани од својих сурових родитеља, али истрајавају и благодаћу Божјом побеђују. Α Бог онда преко те исте деце омекшава срца њихових родитеља и спасава их. Некрштени родитељи се крштавају, невенчани се венчавају, непричешћени се причешћују и то најчешће у манастирима поред своје деце коју су некада тако погрешно васпитавали. „О дубино богатства и премудрости и разума Божјега“!

На крају би се усудио рећи да је српска Црква од рата па до данас живела и живи духовно од дела и труда светог Владике Николаја. По оној јеванђелској: „Један је који сеје, а други који жање“. Владика Николај је сејао неуморно, а ми плодове његове сетве жањемо благодарећи Богу. Но Николај и даље сеје: својим књигама, својим светим моштима, својим топлим и богопријатним молитвама пред Престолом Свевишњега. Зато је он био, јесте и биће највећи духовник у српском народу после Светог Саве.

9. јуна, 2002. године                                                                                                                                             Епископ рашко-призренски

Призрен                                                                                                                                                                              + Артемије

 

——————————————————————————-

[1] Е. Николај, Сабрана дела, Књ. IX, стр. 556, Химелстир 1983, г.

[2] Говоре многих народних мисионара – богомољаца сабрао је Владика Николај и сачувао разасуте по својим делима. Види чланак: „Богомољачки протоколи“, Књ. X, стр. 428-441; а особито у књизи „Диван“, Књ. XII, стр. 103-201.

[3] Нажалост, после II светског рата, када су богомољци остали без непосредног духовног вође и црквене контроле, многа братства, нарочито у Војводини и Београду, поново су застранила у спиритизам и секташтво.

[4] Сабрана Дела, Књ. VIII, стр. 566.