Епископ Артемије за Инфо службу Епархије рашко-призренске

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије дао је интервју за Инфо службу Епархије рашко-призренске, у коме говори о ставу Цркве према Епископима који проповедају јерес, о неканонским одлукама против њега, о канонској одговорности његових тужитеља, о карактеру прогона којем је изложен он, његови сарадници и многобројно монаштво, као и о последицама тога прогона, о улози ”верских аналитичара” и њиховом начину рада, о карактеру црквеног канонског права и његовом циљу, о путу и начину за исправљање досадашњих многобројних и огромних канонских преступа, као и о валидности најновијих одлука. 

Инфо служба Епархије рашко-призренске има част и задовољство да интервју са Епископом Артемијем изнесе нашој јавности.

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ: ПРАВОСЛАВНИ ПРЕКИДАЈУ ОПШТЕЊЕ СА ЕПИСКОПИМА КОЈИ ПРОПОВЕДАЈУ ЈЕРЕС

У питању је прогон због политичких разлога и верских убеђења

Јединство Цркве нарушавају Епископи који учествују у екуменском покрету

Наши тужитељи би требали да буду лишени Епископског чина

Патријархово ”писмо љубави” одише мржњом и клеветама

1. У последње време црквеној и широј јавности наметнуло се питање „случај владике Артемија“. Како Ви то коментаришете?

То је вештачки створен „проблем“, по нечијој жељи или наруџбини. То је наставак вишемесечне харанге која се спроводи кроз све медије – писане и електронске – без икаквих стварних доказа. У том Вашем питању постоје два јасно раздвојена дела. Први, незнатнији „проблем“, јесте засад преткривични поступак који по налогу тужиоца спроводи полиција против Нас, а по кривичној пријави Синода Српске Православне Цркве. Резултата још никаквих нема. Други „проблем“ везан је за канонски статус Нас као Владике и оних који Нас подржавају, било да су клирици или световњаци.

У вези са првим проблемом можемо се послужити народном изреком: „Држ’те лопова“! Они који вичу: „Држ’те лопова“, указујући прстом на невиног, заправо су лопови. То је смисао народне изреке. Тужно је гледати дипломиране правнике из Tужилаштва како се труде да из суве дреновине исцеде кап воде. Али, то је већ њихов проблем.

Што се, пак, тиче другог питања, Нашег канонског статуса, као и оних који су са нама и који Нас на било који начин подржавају, говорили смо до сада ту и тамо више пута. Суштина Нашег одговора, сада и овде, била би, да је наш статус остао као што је био и раније, а то је да смо Ми пред Богом и пред Црквом доживотни канонски Архијереј Епархије рашко-призренске. Истина, у егзилу, будући да смо протерани са Наше канонске територије. Наша Епархија рашко-призренска, будући да је остала без своје територије, проширила је своје канонске границе на цео свет. Где год има православних Срба – верника који остају привржени Нама као своме пастиру и духовнику, као и принципима за које се боримо, тамо су Наши верници, тамо је и Наша Епархија.

2. Питање које мучи јавност, особито ону црквену, јесте – да ли сте Ви након Сабора и даље канонски Епископ Епархије рашко-призренске?

На то питање смо до сада у више наврата у разговорима и изјавама већ одговорили. Знамо да од конкретног одговора на ово питање зависи разрешење и неких других недоумица, као на пример: – статус Владике Теодосија; каноничност литургијске заједнице јеромонаха које смо Ми, као канонски и надлежни Епископ ослободили забране свештенодејства, и др.

Није место да улазимо у све канонске и уставне нијансе Нашег „случаја“; сетимо се само основне чињенице, а то је – да Нам је неканонски одузета управа Епархијом рашко-призренском; да смо мимо ранијих одлука, а и праксе у СПЦ, протерани са Косова и Метохије; да смо без Уставног основа умировљени… И поред свега тога, Ми смо, чувајући макар привид црквеног јединства, све ово стојички подносили упркос сталним оптужбама да смо „непослушни“, да смо „расколник“ итд.

Одузели су Нам право на Нашу духовну децу да их духовно руководимо, а потом од нас „умировљеног“ тражили да истој тој деци, Нашој, духовној, коју су Нам одузели, наложимо да се врате у своје манастире. А када смо и то послушали, опет Нам је стигло писмо незадовољних чланова Синода са новим и бројним оптужбама и – претњама. То је прелило чашу трпљења и уверило Нас да се даље не може ићи на компромис без штете по душу. На то писмо Синода смо одговорили да се више нећемо повиновати будућим (али ни прошлим) НЕКАНОНСКИМ одлукама Синода. Не оклевајући, Синод доноси (још једну) неканонску одлуку којом Нам забрањује „свако свештенодејство до следећег заседања Сабора“. И та одлука (као и многе раније) донета је мимо сваког суђења, и пропраћена је наводно Патријарховим „писмом љубави“, које не само да одише мржњом и клеветама, него је, гледано еклисиолошки и догматски, погрешно.

3. У Вашем одговору, употребили сте и реч „расколник“. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

„Расколник“ је, у правом смислу, онај који уноси новине у Цркву, чиме се и нарушава јединство Цркве. Јединство Цркве данас нарушавају махом они Eпископи који учествују у екуменском покрету. О томе јасно говори 15. правило Прво-другог цариградског Сабора које налаже православним хришћанима да прекину помињање и црквено-литургијско општење са Eпископом или Патријархом „због какве јереси, која је осуђена светим Саборима или светим Оцима, а коју он (Eпископ или Патријарх) јавно проповеда или отворено учи о њој у Цркви“. У том случају сваком православном хришћанину наложено је да се огради „од општења са таквим Eпископом и пре саборског расматрања“.

Православни, који се на такав начин одвајају од јеретика, придржавајући се Свештених канона „не само да не подлежу канонској казни, већ су достојни части, која приличи Православним. Јер они нису Eпископе осудили, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом разрушили јединство Цркве, већ су напротив – похитали да сачувају Цркву од раскола и раздељења“, као што објашњавају свети Оци у наведеном 15. правилу Прво-другог Сабора. То значи „да су се такви одвојили не од Eпископа, већ од псевдоепископа и псевдоучитеља, и нису направили раскол у Цркви, већ су, колико је то од њих зависило, ослободили Цркву од раскола“, објашњава тумач правила Цркве Православне, Јован Зонара. То је велика утеха и велика нада за све Православне вернике. Увек су кроз историју Цркве Божије постојали људи који нису били равнодушни када је у питању судбина Цркве и чистота њеног учења. Ми се трудимо да их следимо понављајући речи свештеномученика Јосифа Петроградског: „Ја ни у ком случају нисам расколник нити позивам на раскол, него позивам на очишћење Цркве од оних који сеју раскол и који га изазивају“ својим неправославним учењима и ставовима, јер се „ћутањем издаје Бог“, по речи светог Григорија Богослова.

4. Како оцењујете чињеницу да нисте позвани на заседање Сабора 17. новембра, иако је, како се чује, Сабор и сазван управо ради решавања Вашег случаја?

На заседању Сабора 17. новембра 2010. године на Наш захтев да Нам се врати канонска управа над Епархијом рашко-призренском, одговара се по хитном поступку, опет неканонским избором Владике Теодосија за Епархију рашко-призренску. Тај одговор је за Нас био јасан. Сабор неће дозволити Нама да се вратимо на Косово и Метохију. Стављени смо пред свршени чин. Очекивање да се „проблем“ реши путем неког разговора у Сабору и са Сабором, било је илузорно. Зато и Ми хитно одлазимо у своју Епархију и служимо Свету Литургију, јер је то био једини начин да укажемо Сабору, али и широј јавности, да се без расправљања о канонској суштини целог случаја, проблем неће решити.

Међутим, уследила је (не неочекивано) моментална пресуда Сабора, донета (опет) без суђења и чак без саслушања, у свему неканонска, по којој смо „лишени“ епископског чина и низведени на чин простог монаха, без права на жалбу. То је био „дар“ Сабора за педесетогодишњицу Нашег монашења, враћање на почетак. Ако је веровати речима Јеванђеља – да Бог не слуша неправеднике, онда остаје нада да неће слушати ни оне који су противно Његовим заповестима донели такву неканонску и неправедну пресуду. Господ Који даје и узима благодат Архијерејства, неће повући Своју благодат са Нас као канонског Архијереја рашко-призренског, јер Му Ми остајемо верни до краја овог земног живота, а надамо се, по милости Његовој, и у вечности.

5. Како је све то почело и због чега?

Дешавања у вези са питањем „случај Артемије“ дугогодишња су, бременита и мало коме, од црквене јавности, непозната. У томе се сувише далеко отишло да сада више треба размишљати о последицама него о узроцима тог случаја. Јер, о узроцима су годинама више мислили утицајни појединци из црквених и политичких кругова. Овима, као утицајним, спонтано су се придруживали људи који су им, на неки начин, подређени, не размишљајући тада довољно о могућим штетним последицама од тога, како по Цркву тако и по Државу, с обзиром на болно питање судбине Косова и Метохије. Прихватано је без дужног расуђивања прозападно настројење, преко Екуменизма и Глобализма до интернационализације питања наше јужне Покрајине. А то питање се, стицајем многих неповољних околности, неминовно преламало и преко леђа Нас као Епископа Епархије рашко-призренске. Силом наметнутих политичких и дипломатских решења у вези са Косовом и Метохијом, а на штету Срба, као у кључалом казану, хтели-не хтели нашли смо се и Ми. У тако сложеним и тешким околностима било шта и било како да смо предузимали, држећи се, пре свега, аутономних, црквеним канонима загарантованих архијерејских права, неизбежно је било да са једне или са друге стране наиђемо на осуду. У тој и таквој дубљој позадини треба тражити праве узроке за сва поступања утицајних политичара и црквених људи, као и за све црквене одлуке и казне до сада изречене против Нас. Више је него очигледно да је прогон Нас и наших сарадника и присталица како у клиру, тако и међу верницима, настао из политичких разлога и верских убеђења. Ко чита, да разуме.

6. Какве су последице свега тога?

Последице су тешке, и чини Нам се, за сада још несагледиве у свој својој трагичности. Оно што је таквим одлукама и казнама изазвано нагони Нас да сада, са разлогом, више размишљамо о последицама, а мање о узроцима „случаја Артемије“. Последице су, заиста, бројне и веома штетне не само по Цркву него и по државу.

Којом од последица изазваних донетим одлукама Светог архијерејског синода, администратора Епархије рашко-призренске и, најзад, Светог архијерејског сабора може Српска Православна Црква да се похвали? Да ли

• Драстичним смањењем броја свештених и монашких лица у тој црквеној области?

• Изјавом верника у тој Епархији и ван ње да их раздор међу Епископима одвраћа од Вере и удаљује од Цркве, што се и преко телевизије преноси?

• Мешање полиције у поредак и живот Цркве?

• Опште стеченим утиском да је црквено-канонско право мањкаво и недовољно за доношење правичних одлука, па је због тога неизбежно призивање физичке силе како би се те одлуке спровеле у дело?

• Непоштовањем, односно неспровођењем редовног црквено-канонског и уставног поретка при изрицању казнених мера?

• Упорношћу тужитеља, изазваном нетрпељивошћу до уништења?

• Небригом да се сваком човеку приступа душебрижнички, лекарски спасоносно, а не утркивањем у оптужбама за које нема стварног покрића?

• Благонаклоним гледањем на истурање нестручних званих „верских аналитичара“ да довијањем, односно Цркви несвојственом комбинаториком, импровизовано и необјективно, понекад чак и у пророчком стилу, обавештавају јавност?

7. После свега тога што сте рекли, природно се намеће питање зашто се Вама од стране Цркве не омогући да у редовном црквено-судском поступку, у складу са Свештеним канонима и Уставом Српске православне Цркве, одговорите на оптужбе?

Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и богољубља. По бризи о човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас цивилизованог света. У „случају“ око Владике Артемија, дакле, уколико би се непристрасно применило црквено-канонско законодавство, не би било подела међу Eпископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Једном речју: не би било „случаја“ Владике Артемија. Ако би се у регуларном црквено-судском процесу утврдило да смо заиста криви за оно за штa Нас оптужују, верујући народ би то разумео и никаквих, вероватно, подела или раздора по том питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана због таквог њеног уплитања. Али, очигледно, некоме такав нормални развој и расплет насталог проблема у Цркви није одговарао. Овако се и од нецрквених људи чује уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради више о политичким стварима, а мање о црквеним суштинским питањима. Један регуларни канонски процес, да га је било, сачувао би углед Српске Православне Цркве у Православном свету, који је сада, нажалост, драстично урушен.

8. А зашто се тако није поступило?

Редовни црквено-канонски и уставни судски поступак у Нашем случају није ни отваран, јер није постојао никакав канонски основ за тако нешто. Отуда, с једне стране, такав поступак није ни спроведен, вероватно, из бојазни да се оптужбе, изречене против Нас, не би потврдиле као основане. С друге, пак, стране, Наши тужитељи знају, да би, по Канонима, они могли и требали да буду суђени и лишени епископског чина, не само због изнетих и недоказаних клевета против Нас, него и због стварних канонских преступа које су сами починили у многим случајевима када је у питању православни и светоотачки став у односу на чистоту и исповедање праве Вере. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје континуирано и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу и на свакога онога ко се усуђује да нас подржи или оправда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, па и брата у Христу, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.

9. Могу ли се учињене грешке у вођењу поступка против Вас исправити и последице ублажити?

Наравно. Преподобни отац Јустин Ћелијски је говорио да је „излаз из свих безизлаза – покајање“, ако смо на њега спремни. А покајање значи исправљање својих грешака, преумљење. Али, на редовни црквено-канонски поступак и евентуално преиначење већ донетих одлука у Нашем случају, одговорни и не помишљају. Последња саборска одлука, којом смо, противно свештеним канонима „лишени чина“ и низведени у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних Eпископа на Сабору, седморица их је било против, шесторица – уздржаних. Пошто се јавно саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви Eпископи потписали такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају потписи вољно и невољно потписаних Eпископа? Не толико у очима људи колико пред Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:

• Је ли при таквој разједињености Eпископа могло да се у Сабору каже оно што је за Апостоле важило: „…испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Д. ап. 4, 31), или: „Јер нађе за добро Свети Дух и МИ…“ (Д. ап. 15, 28).

• Је ли при таквој разједињености Eпископа у Сабору могло да се помисли на смисао праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је – да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши потписах…“. Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности.

10. Да ли се тако донета одлука Сабора може сматрати валидном?

Ако се уз све напред речено има у виду и канонско начело да се саборска одлука доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и што је веома важно, у његовом „ПРИСУСТВУ“ (канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886, стр. 375-376) онда је ствар постпуно јасна. Ако се, дакле, све то сагледа у духу Канона, онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о Нашем кажњавању. Наиме, иако се таква саборска одлука од неких сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, па и преиначена, и ако упорно треба истрајавати у омаловажавању епископског достојанства како појединци у нашој Цркви чине, онда за утеху, Бога ради а не људи ради, нека се и од Нас чују поновљене речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс. 20, 7-8).

Ваше Преосвештенство захваљујемо Вам на разговору.