ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2007, број 1-2 (57-58), стр. 143-147
Зато ћемо данас говорити другим језиком, износити друге чињенице, изложити научне коментаре како појединих међународно признатих и још увек важећих правних норми и принципа, заснованих на разним повељама, резолуцијама и одлукама, тако и критички се осврнути на гажење и омаловажавање свих тих демократских достигнућа на којима данас свет почива, од стране појединих светских моћника и појединих држава, којима је искључиво стало до неких својих себичних интереса.
Цео свет – УН и СБ убише се тражећи решење за проблем Косова. Па и наше власт и политачари о томе непрекидно говоре. Уствари, према важећим међународним принципима, не постоји никакав проблем Косова, него постоји проблем шиптарске националне мањине у држави Србији. О том проблему нити ко говори, нита га решава. Извршена је замена теза, на коју смо ми пристали.
Појмови: „будући статус“ и „коначно решење Косова“ су тендециозно стављени у центар пажње светске јавности, те је, нажалост, коришћење те терминологије довело до прихватања наметнуте замене теза, чак и међу дипломатама и новинарима. Наиме, Србија јесте равноправна суверена држава чланица УН, са међународно признатим и неоспореним територијаллим интегритетом. Статус Косова и Метохије јесте у свим важећим домаћим и међународним правним актима дефинисан као „суштинска аутономија са значајном самоуправом унутар Србије“. Резолуција 1244 СБ УН, као и све претходие резолуције, тај статус признаје. Подсећамо на то да Србија има суверенитет и територијални интегритет, и да постоји дефинисан статус КиМ далеко пре и без резолуције 1244. Та Резолуција не дарује Србији суверенитет на Косову и Метохији, него га само признаје, као нешто општеприхваћено.
Термин „коначно решење“ који се непрекидно појављује у медијима и у свим разговорима вођеним о КиМ, преузет је из текста „Рамбујеовских споразума“, на које се позива главни део текста Резолуције 1244. Међутим, ти „Споразуми“, на које се Резолуција бесправно позива, никада нису ступили на снагу, јер се уствари ради о тексту који стоји испод наслова: „Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову“, који није био ништа друго до НАТО ултиматум Србији и који због тога никад није потписан од стране СРЈ нити Србије. Постоји веома занимљива анализа професора П. Харитоса која детаљно говори о тој, како он каже научној превари. Ти исти „Рамбујеовски споразуми“ на које се позива Резолуција 1244 служе и као основ за организацију и деловање привремене Администрације (УНМИК) успостављене Резолуцијом 1244, а која се, нажалост, имплементује селективно на штету српске стране. Наша држава би морала инсистирати да имплементација Резолуције 1244 буде детаљно изанализирана пред Саветом безбедности пре било какве одлуке о Косову и Метохији, као што је то недавно рекао и руски амбасадор при УН, г. Виталије Чуркин.
Није довољно само понављати негативне фразе типа: „не пристајемо на независност Косова и Метохије“ и „никада нећемо прихватити независно Косово и Метохију“, већ треба јасно и неоспориво дефинисати у афирмативном смислу „оно што једино прихватамо“ и „да се држимо постојећег међународно дефинисаног статуса Косова и Метохије“. Снага афирмативних порука је много већа и убедљивија од оних негативних (одречних), јер је битније рећи шта хоћемо неголи шта нећемо. У том смислу настојање на међународном праву и на Повељи УН представља неопходан основ за преговоре, узимајући при том у обзир и обичајно право, које не може да награђује тероризам независношћу, или да „кажњава“ једну нацију због политике њених ауторитарних лидера. Изгубљен „рат“, како се назива НАТО агресија, може довести једино до окупације територије, али не и до њеног отуђивања.
У свим досадашњим контактима и разговорима са међународном заједницом, Србија је, пре свега, заузимала дефанзиван став. Међутим, и држава Србија, као и српски народ у целини, имају своја права, међу којима је и то да Србија пред СБ изнесе свој захтев за заштиту сопствених права на „де факто“ сувереност, и територијани интегритет, на заштиту људских права и на своју имовину на Косову и Метохији, па чак и права на то да СБ размотри легигимитет и имплементацију саме Резолуције 1244, имајући у виду промењене околности у односу на тренутак њеног доношења. Између осталог, у међувремену Србија јс постала равноправна суверена чланица УН, Слободана Милошевића више нема, Србија има демократски Устав. Привремена администрација на Косову и Метохији у садашњем облику је постала правно и морално неодржива над делом једне суверене и мирољубиве државе, која никога не угрожава. Шта више, привремена администрација (УНМИК) је затајила у испуњењу стандарда на које је сама себе обавезала, што додатно доводи у питање легитимитет њеног даљег присуства на Косову и Метохији, чак и организације као што су „Амнести интернешенел“ и „Хјуман рајтс воч“ у својим многобројним извештајима и препорукама испољавају забринутост због тоталног фијаска УН на терену и недостатка правних средстава за одбрану људских права, као последица имунитета и апсолутне власти коју ужива Специјални представник Генералног секретара УН, који самовољно одређује комисију која додељује и укида лиценцу за експоатацију природних богатстава (види: ТОМИК Уредба 6р. 2005/2) или потписује споразуме са УНЕСКО-ом за обнову српских светиња на Косову и Метохији, која се спроводи мимо знања и сагласности власника, СПЦ, и још на веома нестручан начин, на шта Републички завод за заштиту споменика културе константно указује.
Морамо нагласити да је веома важно да наш српски народ буде у потпуности обавештен о свему што се тиче Косова и Метохије, јер се код народа примећује одређено незадовољство због недостатка довољно јасних и јавних ставова и информација у вези КиМ Држава је дужна да обезбеди довољно велики простор за то на свим медијима.
Залагање власти не може се свести на неколико устаљених фраза, већ мора да пређе на активну и убедљиву улогу у одбрани државних и националних интереса, који су у овим тренуцима приоритетни. Такође народ од Владе очекује да оштро реагује на свако „а приори“ прејудицирање исхода преговора и отворене претње поједииих личности и институција, нпр. Америчких званичника или НВО „Хелсиншки одбор за људска права“, који се отворено залажу за ту консензуалну независност КиМ, што не представља само кртење њихових надлежносги, већ је отворено рушење међународног правног поретка. Повеља УН забрањује такво деловање, па чак предвиђа избацивање таквог члана из УН.
Народ је исцрпљен и резигниран – често се чују ставови да је Косово већ изгубљено и да ми ту не можемо ништа. Управо на то рачуиају они који врше притисак и покушавају на све могуће начине да наметну своје. Православни верници никада не смеју да се предају таквим искушењима. Због тога сви на предстојећем ВИДОВДАНУ обновимо и поновимо завет светог Кнеза Лазара, опредељујћи се за оне вечне вредности за које је он живот свој положио на Косову Пољу оног првог Видовдана, када се определио за Царство Небеско. То наше опредељење даће нам духовне снаге да се супротставимо насиљу и покажемо да нам није свеједно када нам неко покушава да отме оно што нам је свето, што смо у аманет примили од наших светих предака, и што смо дужни да пренесемо и оставимо нашим потомцима.
Наше власти морају енергично да захтевају пред СБ УН да се очува међународни правни поредак, јер кршење и ремећење тог поретка неминовно доводи до правне несигурности, која је потенцијални извор конфликата. Међу функцијама и овлашћењима СБ јесте, између осталог, да испита било који спор ипи ситуацију која би могла да доведе до међународног трвења и до владавине закона џунгле (закон јачега) и да предлаже начине решавања таквих спорова. Другим речима, поред спора између Срба и Шиптара на Косову и Метохији, све више долази до изражаја спор између две велике силе – Русије и Америке, и евентуална подела унутар Европске Уније. Ти спорови могу једино бити решени у СБ уз поштовање свих важећих међунардних правних аката и споразума.
И да закључимо. Влада Србије мора да буде одговорна народу. Она не треба да спроводи страначке и партијске интересе, већ интересе нације. Народ који осећа да су његови национални интереси запостављени или жртвовани у име нечег другог има природно право да адекватно реагује. Пошто је СПЦ одувек била уз свој народ и бринула народну бригу, њена улога је и данас од посебног значаја, као што се то показало више пута у српској историји. Са вером у Бога и Његову правду, идемо даље.
19.06.2007.
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+ АРТЕМИЈЕ
