Eпископ Артемије: Марама – да или не?

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 2-3 (14 и 15), СТРАНЕ 137-139

Питање:

У свету поремећених мерила вредности и извраћености моде, питање: „Треба ли жене и девојке да носе мараме када су у цркви?“, иако је за мене суштинско, многима ће изгледати депласирано. Шта Ви о томе мислите?

Марија Зарић

Одговор:

Овако постављено питање јесте непотпуно и површно. Оно је истргнуто из једног ширег контекста проблема о владању и одевању хришћанских жена (наравно, и мушкараца), и то не само у цркви и за време молитве него свуда, у свако време и на сваком месту. А детаљно и исцрпно решење тога проблема захтевало би повећу студију, што превазилази оквир ове наше рубрике. Наравно, овде није нимало битно „шта ја о томе мислим“ (јер мисао било којег појединачног човека нема особиту вредност), него шта Црква Христова и богоносни Оци о томе мисле и говоре. Стога ћемо и на овако постављено питање покушати да дамо адекватан одговор у границама наших могућности и у оквиру ове рубрике.

Горње питање, нема сумње, засновано је на речима светог апостола Павла, који, поучавајући коринтске хришћане, пише између осталог: „Свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као да је ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива“ (I Кор. 11, 5-6), да би, после дужег разматрања тога питања, апелујући на свест самих хришћана свога доба (а и свих каснијих времена до дана данашњег, и до скончанија света), додао: „Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава моли Богу“. А зашто? показаће анализа горе наведених стихова.

Већ у 3-ем стиху ове главе, апостол Павле говори о божанском реду и поретку у Цркви Христовој, где се јасно види где је чије место. „Хоћу да знатe да је сваком мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу“. Зато, по тумачењу светог Никодима Агиорита, када свети апостол каже „свака жена која се гологлава (тј. непокривене главе) моли Богу или пророкује, срамоти главу своју“, значи да она тиме нарушава богоустановљени поредак и срамоти мужа свога. Јер тиме показује да се њена глава, тј. њен муж, одрекао своје власти над њом, власти која му је поверена од Бога. Откривањем своје главе на молитви и у цркви, жена показује да није више под влашћу свога мужа, него да она влада њиме.

По професору П. Трембели, поред тога преносног значења, које се односи на њеног мужа, жена која се моли гологлава, и буквално срамоти главу своју јер према њој показује такву „недоличност“. Практикује нешто што је по мерилима онога времена, значило да покушава да приграби себи ону улогу која припада њеноме мужу. Међутим, Апостол хоће да свако стане на оно место и у оној улози коју му је Творац наменио и одредио. Поредак у који је божанска Мудрост поставила лица и ствари, свакако је најбољи и најприличнији. Сваки покушај да преступимо и нарушимо тај установљени поредак, раван је покушају стварање нереда и хаоса.

Свети Никодим Агиорит говори још да свети Апостол Павле забрањује женама да се појављују гологлаве не само у цркви и на молитви него увек и свуда, у свако време и на сваком месту, поготову на јавним скуповима. То Апостол показује речима: „Јер је једно исто као и ошишана“, што је за жене онога времена, нема сумње, била велика срамота. „Код Грка и незнабожаца у оно време шишане су робиње, а код Јевреја – жене осуђене за прељубу“ (Трембела). И као што је ошишана жена или обријана свагда и свуда изложена руглу и срамоти, исто тако је срамотно и ружно за њу свагда и свуда да се појављује гологлава.

Речи пак 6-га стиха: „Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива“, никако не значи давање права на избор: или марама, или шишање, како би многи хтели данас да схвате, када је у велико ушла и код хришћана мода да се жене шишају и секу косу своју. Овим пак речима, свети Павле, нема сумње, жели само да још јаче нагласи оно што је рекао у претходном стиху. Овде се више него очигледно појављује негодовање светог Апостола, као да каже: Ако ви, жене, имате толику бестидност да дозволите себи први корак, тј. да се показујете гологлаве на скуповима као и мужеви, онда учините и други корак – долазите ошишане, као и они. То никако не значи савет и благослов да жене могу да се шишају и секу косу своју, него управо одвраћање од тога, као од нечега што је „веома срамотно“. Самим тим, свети Апостол још једном потврђује своје гладиште да се жене „покривене главе“ моле Богу и долазе на јавне скупове.

Све што је овде речено, нема сумње, односи се на „жене“ као женски пол, а не само на „оне које имају мужеве“, те све ово важи и за девојке, као што је и у вашем питању постављено.

На крају бих само још нешто рекао, питање мараме у храму на молитви не треба схватити формалистички и фарисејски, него суштински. А то значи да целокупно одевање женског света треба да је у складу са хришћанским учењем о скромности и чедности у одевању, о унутрашњем украшавању (врлинама), а не спољашним накитима. Ништа неће вредети марама на глави, ако је остали део одеће неприличан. То може само још више показати женску бестидност, и још већу саблазан изазивати код људи, што управо апостол Павле својим наведеним саветима и речима, жели да спречи.

Наше време је оптерећено многим изумима моде, па се начином одевања жели постићи потпуно супротно ономе чему је одећа намењена. Уместо да одело буде „покривало наше срамоте“, данашњи начин одевања служи управо истицању онога што би требало да покрива. Као да смо заборавили на опомену дату још у Старом Завету: „Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је ГАД пред Господом Богом твојим ко год тако чини“ (V Мојс. 22, 5).

Нека би овај кратки одговор послужио христољубивим мајкама и сестрама као повод да свој живот у целини, па и начин одевања, ускладе са целокупним моралним законом Православне Цркве, који нам је предат од самога Господа Исуса Христа, а посведочен светим Апостолима и вековном праксом живота Цркве. Не треба зазирати од погледа и мишљења „других“ како ће и шта о нама мислити, ако будемо у животу и одевању следовали учењу Цркве, а не моди савременог света. Не идимо оним путем којим „сви иду“, јер је много оних који иду широким путем који води у пропаст. Нека за нас буде најважније шта Бог о нама мисли, и како Он о нашим поступцима суди.

Мир ти и радост од Господа.

Епископ Артемије