Епископ Артемије: Пост суботом

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1997, БРОЈ 1 (17), СТРАНЕ 163-164

Питање

У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито студентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда када се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?

Јереј Зоран

Одговор

Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини, а лаик да се одлучи од причешћа). Али, ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије.

Тако, 66. Правило светих Апостола, дословно гласи: “Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи, или у суботу (осим једне једине), нека буде свргнут; а ако је световњак, нека се одлучи“. (Слична овом Правилу су још и: 51. и 53. св. Ап. и 14.-то Правило Анкирског Сабора).

Тумачећи наведено правило (66), наш познати канониста Еп. Никодим Милаш (Књ. I, стр. 136-137), говори да је та “једна и једина“ Субота која се пости, Велика Субота, када је Тело Господа Исуса Христа лежало у гробу, док све остале суботе током целе године се не посте. Међутим, он одмах и тумачи на коју врсту поста се ова “забрана“ односи. Овде се, по њему, (а и по осталим канонистима) говори о “сухом посту“ (сухојаденије), када се читав дан до вечера не смије ништа јести, а увечер се може јести (опет) само строго посно јело (варено сочиво, поврће, али без уља)… Значи, наведеним правилом се дозвољава и у те дане (суботе или чак и недеље) блажији пост (рецимо јести 2-3 пута нешто кувано, макар и на води) од поста осталих дана посних седмица, а забрањује се само сухи пост (сухојаденије).

Познати византијски канониста ЗОНАРА (В. Зборник Рали – Потли, II, стр. 84), каже: Пост је добра ствар; и оно што је добро нека бива на добар начин, … јер добро није добро ако се не чини на добар начин. Ако пак неко пости 10 или 8 дана, па у њима буде нека субота или недеља (не греши), јер су многи од светих Отаца постили и до 40 дана (значи: и суботе и недеље, па нису “рашчињени“ због тога, него су управо тиме – прослављени). Тако се управо у нашем народу држи пост за причест када госпојински или божићни пост почиње негде средином седмице, а Причешће се планира на Преображење или на Ваведење, као и током свих постова (или ван њих) када желимо да се у недељу причестимо и сјединимо са Господом својим.

ВАЛСАМОН (у истом зборнику, и на истом месту) наводи Канон (66), тумачи га, па вели: Изузми ми свете Оце који су ради вежбања у добру (δι ασκησιν) постили и у ове дане, јер они нису осуђени…

Овим Каноном, као и свим осталим (наведеним), осуђује се уздржање од женидбе или неких јела, “као од нечег злог по себи“, када се то чини “гнушајући се“ (βδελυσσομενος), дакле у духу који му дају јеретици (који су и били повод за доношење оваквих канона), а не када се то чини ради вежбања у добру (ради неког узвишенијег циља).

Очигледно је, дакле, да ни један од ових Канона не забрањује пост суботом када се припремамо за свето причешће Пречистим Тајнама Христовим, јер то је највиши циљ који човек може досегнути у овом животу. То је уједно и вежбање у добру, и сједињење са апсолутним Добром (нико није добар осим један Бог).

Како онда схватити тај талас нових “канониста“ који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и – све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки, можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе своме идолу – стомаку, угађајући своме “чревоугодију“. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне “кроз које долази саблазан“.

Нека нас Господ спаси од таквих искушења.

Епископ Артемије