Епископ Артемије: Светом Архијерејском Синоду за сабор

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, бр. 3, ГОДИНА 2002, стр. 7-15

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ ЗА САБОР

Београд

У духу члана 108. Устава СПЦ, подносим Светом архијерејском синоду годишњи извештај за Сабор, о своме раду, стању и приликама у Епархији рашко-призренској за период од 25. маја 2001. године до 23. маја 2002. године.

I

АРХИПАСТИРСКИ РАД

а) КАО ЕПАРХИЈСКОГ АРХИЈЕРЕЈА

Од прошлогодишњег Сабора, па у току протеклих годину дана, живот и рад Епархије рашко-призренске одвијао се и даље у изузетно тешким и ненормалним условима као и претходних година. Трагедија српског народа на Косову и Метохији, као и оних који су са свога огњишта протерани, наставља се и даље у свим могућим видовима. Она је видљива и даље на сваком кораку. По питању безбедности, слободе кретања, услова живота и рада, све је остало као што је било, то јест Срби и други неалбанци су и даље изложени разним врстама притисака и насиља, те, иако у слабијем интензитету, одлазак Срба са Косова и Метохије и даље траје.

У току протеклих годину дана било је неколико нових убистава, покушаја киднаповања, бацања бомби на куће или друге објекте. Руше се и минирају српске православне цркве, а више од свега, пљачка се српска стока. Све те нападе, убијања и пљачке Срби редовно пријављују КФОР-у и УНМИК-у или полицији, и све остаје као и раније: истрага се предузима, обећава, али никада не доведе до циља, до открића починиоца и накнаде учињене штете. Отуда и даље, и после три године, бол, туга и неизвесност свакодневно притискају сваку српску душу на Косову и Метохији. To и јесте један од основних разлога што се и даље широм Косова и Метохије продају српске куће и имања, нарочито у стратешким областима, поред путева, па и у чисто српским срединама, што представља додатни вид притиска на преостале Србе у тим крајевима.

Ипак, извесних промена и помака на поправци опште ситуације на Косову и Метохији је било. Учињен је први корак по питању повратка прогнаних Срба, те је у Осојане враћено у августу 2001. године око стотинак расељених лица, реконструисано педесетак оштећених кућа, и на томе се стало. Обављена је регистрација бирача (нажалост, не и свих становника) у Српској заједници, како међу онима на Косову и Метохији тако и међу прогнанима; обављени су новембарски избори за прелазне институције власти, конституисана је Скупштина, изабрана Влада… Рекло би се; ситуација се нормализује. To је само на први поглед. Јер све те промене се дешавају на политичком плану и у највишим слојевима друштва. У животу обичног, малог човека, онога у бази, никаквих промена и побољшања нема што показују и претходно изнете чињенице.

А међународној заједници се жури. Стало јој је да пошто-пото покаже свету своје успехе на Косову и Метохији. Стога смањује број својих војника, повлачи обезбеђења од појединих верских објеката, укида пунктове око појединих српских села, као „безбедносна ситуација је добра, те је то више непотребно“ (Пример: Грачаница, Партеш, Ђаковица…). „Срби имају слободу живљења и слободу кретања; косовско друштво иде путем демократизације, међуетнички односи су добри“ итд. А све су то само нова, модерна и савремена „Потемкинова села“, јер је то све само привид. To јасно сведочи и Обдусмаи г-н М. Новицки у својим изјавама.

Па ипак, живот се наставља. Срби проналазе начине прилагођавања да би преживели и опстали. Тако и Српска Православна Црква на тим просторима. И у тако тешким условима Епархија рашко-призренска наставила је са својим активним радом на свим аспектима црквеног и народног живота, посебно на духовном плану.

Као и раније, богослужење је било и остало главно и основно занимање мене као Архијереја. Богослужио сам редовно, сваке недеље и празника по црквама и манастирима, на славама и свечаностима, било у својој Епархији или на страни у гостима, где бих се нашао или био позван од браће других Архијереја. У свим тим приликама сам и проповедао, поучавајући, саветујући или тешећи окупљени народ.

Исто тако, наставила се раније започета консолидација и реорганизација парохија, као и настојање да се не само сачува. него и унапреди монашки живот по манастирима и парохијски рад на парохијама. У току само 2001. године, од јула до децембра, обавили смо у нашим манастирима шеснаест монашења, од којих три женска (27. августа 2001. у манастиру Грачаници) и тринаест мушких (3 у Црној Реци, 4 у Сопоћанима, 4 у Дечанима и 2 у Св. Архангелима). Такође, број искушеника у свим манастирима је у порасту, и има тенденцију даљег раста. У манастирима је било и више рукоположења у чин јерођакона и јеромонаха (осам укупно), као и једног мирског ђакона у Новом Пазару (дипломираног теолога Срђана Станковића 17. 02. 2002. године).

Поред монашења и рукоположења у времену између два Сабора, унапредили смо и рукопроизвели у чин протојереја Милована Којића, пароха грачаничког у манастиру Грачаници 12. новембра 2001. године, a у чин протосинђела петорицу својих јеромонаха (О. Петра из ман. Ђурђеви Ступови 16. 11. 2001. г. о. Амвросија из манастира Црна Река 21. 11. 2001. г., о. Стефана из манастира Високих Дечана 24. 11. 2001. г., о. Нектарија из ман. Св. Архангела 25. 11. 2001. г., и о. Мирона, старешину манастира Св. Марка код Призрена 27. 01. 2002. г. у манастиру Грачаница), док смо чином синђела одликовали о. Сергија из ман. Сопоћана (16. 11. 2001. год.) и о. Макарија из манастира Дечани (24. 11. 2001. год.).

Иако се у овом периоду због опште ситуације и положаја нашег народа на Косову и Метохији, ништа није могло урадити по питању обнове порушених цркава и манастира, грађевинска активност у нашој Епархији није занемарена, тамо где је то било могуће. Довршена је градња, па извршено и освећење неких, раније започетих храмова. Тако је новосаграђени храм Свете Тројице у Зубином потоку освећен од стране Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла 5. јуна 2001. године, а исто тако новоподигнути храм Светог архиђакона Стефана на Брезовици, ми смо осветили 14. јула исте 2001. године. Настављено је са градњом храма у Избицама код Новог Пазара, као и храма у Лепосавићу. Посебно ваља истаћи да су радови на обнови манастира Ђурђеви Ступови у Старом Расу трајали без прекида, те да је триста тринаест година од свога рушења, на Васкрсни Ђурђевдан ове 2002. године, обновљени манастир поново освећен и отворен обележивши тиме осамстотридесет година свога постојања. У нове конаке уселило се младо монашко братство које ће својим животом и молитвом бити нова снага и потпора српскоме народу читавог тога краја. Добијен је и плац у насељу Супањ код Рашке, где he, ако Бог да, још ове године почети изградња цркве за потребе тога народа.

Поред довршења и освећења ових верских објеката вредно је поменути, да је уз помоћ страних инвеститора изграђена нова Интерна клиника у Лапљем Селу која носи име „Св. краљ Милутин“, и породилиште у Грачаници под именом „Мајка Југовића“, које смо осветили 14. и 15. марта ове 2002. године, чиме је здравствена заштита нашега народа централне Енклаве, знатно побољшана. У изгледу је да још ове године буде изграђена читава поликлиника у месту Станишор код Гњилана, чиме би и српски народ Косовског Поморавља осетио неку сигурност и обновио наду на боље дане у будућности.

Сва ова активност како на унапређењу духовног живота по нашим манастирима и парохијама, тако и ова грађевинска делатност, ма како скромна била, од пресудног је значаја за опстанак нашега народа на тим просторима, као и добар стимуланс многима да се одлуче на повратак на своја огњишта, у своје домове, у своја села.

б) ПРОМЕНЕ У ЕПАРХИЈИ

У протеклих годину дана у Епархији рашко-призренској дошло је до извесних промена у нашем клиру. Из оправданих разлога a no личној молби доделили смо канонски отпуст монахињи Ангелини (Фодор) сестри манастира Грачанице за Епархију сремску и свршеном студенту Богословског института Предрагу (Тимотијевић) за Митрополију београдско-карловачку.

По претходном договору са Епископом нишким, Г-ном Иринејем, доделили смо канонски отпуст двојици својих монаха (О. Мардарију из манастира Сопоћана и монаху Пахомију из манастира Црна Река) и једном искушенику (из Сопоћана) Мишу (Алексић), за манастир Светог Јована Богослова у Поганову Епархија нишка, као и јеромонаху оцу Василију (Тодоровић) из манастира Црна Река за Јерусалимску Патријаршију.

Ма колико то изгледало парадоксално, у овим тешким временима страдања и насиља над нашим народом, број самоубистава се знатно смањио у односу на раније године, поготову у односу на неке друге крајеве наше земље. Па и ово самоубистава што се десило, већим делом се односи на подручја наше Епархије која се налазе извана Косова и Метохије (нарочито околина Новог Пазара). Тако је током прошле године број поднесених молби за разрешење накнадног опела за Самоубице било тринаест, од којих је само неколико имало канонски основ за дозволу накнадног опела.

КАО ПРЕДСЕДНИК EC И ЕУО

Због изузетно тешких прилика у којима наша Епархија живи и ради. нарочито када је (не)слобода кретања у питању, у току између два Сабора одржали смо само једну седницу Епархијског Савета (26. марта 2002. године) и једну Епархијског Управног Одбора (09. маја 2002. године). На тим седницама су, по традицији, саслушани реферати свих црквеноуправних тела, прегледана приспела акта о активностима свештенства на терену, као и о стању нашега народа, и по њима донешене конкретне одлуке. Такође су прегледана акта о финансијском пословању, одобрени завршни рачуни за 2001. годину као и преднацрти буџета за 2002. годину, указавши на извесне недоследности у истима.

II

АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЕСНИЦИ И ПАРОСИ

У Епархији рашко-призренској и даље има шест намесништава са 43 активна свештеника и 2 пензионера. као и једним ђаконом. Један свештеник је под забраном свештенодејства, а један очекује пензионо решење. Тако да укупно свештенослужитеља из реда мирског свештенства имамо 47. Иако под веома тешким условима, после две године паузе, успели смо да обновимо одржавање семинара свих свештеника наше Епархије. Дводневни семинар прошле године одржан је у манастиру Сопоћанима 24. и 25. септембра 2001. године, а посвећен је детаљном разматрању могућности деловања Цркве у новонасталим условима у нашој Епархији. Посебно питању веронауке. Том пригодом је скромно обележено и десетогодишње Наше служење на трону Епископа рашко-призренских.

Исто тако у току светог Великог Ускршњег Поста одржали смо братске састанке са свим свештеницима по намесништвима, посветивши посебну пажњу конкретним проблемима на терену, везаним за свако намесништво и парохију. На тај начин се постиже и одржава јединство става и праксе како у чисто духовним и богослужбеним питањима, тако и по питању поступака у интересу опстанка нашег народа на тим просторима. Ово јединство свештенства са својим Епископом по свим виталним питањима, има огроман значај за мисију Цркве у нашем народу.

III

ДИПЛОМАТСКА АКТИВНОСТ

У току лета 2001. године, a у циљу настојања да се поправе услови за останак нашег народа на Косову и Метохији, као и у циљу стварања повољних услова за повратак свих прогнаних Срба и других неалбанаца на своја огњишта, а посебно да би упознали свет са стварним стањем нашега народа на Косову и Метохији, имали смо више путовања у иностранство, као и живу дипломатску активност на самом Косову и Метохији, где смо се по више пута сусретали са високим представницима КФОР-а и УНМИК-а, као и са разним високим званичницима из читавог света. Од важнијих путовања поменули бисмо само нека најважнија.

Тако од 06. до 14. јуна 2001. године заједно са Преосвећеним владиком Атанасијем (бившим захумско-херцеговачким) и осталим члановима делегације (укупно нас петорица) боравили смо у посети Израелу на позив заменика градоначелника града Јерусалима, где смо узели активног учешћа на Семинару о Косову у ARIEL CENTER- у, а уз то имали више сусрета са високим личностима црквених и државних власти. У представљању ситуације на Косову и Метохији, много нам је користило III издање публикације Распето Косово о порушеним и демолираним светињама СПЦ на тим просторима, што је на све присутне деловало поражавајуће, поготову што је и у самом Израелу ситуација врло слична нашој на Косову и Метохији.

Од 29. августа до 02. септембра исте године, одржан је у Ослу у Норвешкој пети по реду сусрет верских лидера са Косова и Метохије (православних, римокатолика и муслимана), a у организадији америчке организације „Религија и мир“, где се разговарало о начину превазилажења напетих међунационалних односа између Срба и Албанаца на Косову. Том приликом је, као и у ранијим сусретима, донесена и заједничка декларација, као резултат тродневних разговора.

Одмах по повратку из Норвешке, уследила је наша посета Америци од 03. до 11. септембра, којом приликом смо имали прилике да се сусретнемо са високим представницима Америчке администрације у Конгресу, Стејт-департменту и Белој кући, где смо сведочили о тешком положају српске заједнице на Косову и Метохији и поред присуства међународне заједнице у лицу КФОР-а и УНМИК-а. Том приликом имали смо и више сусрета са нашим народом који тамо живи и ради, а који је живо заинтересован да чује сведочење из прве руке о стању и положају Срба на Косову и Метохији.

Исто тако у Солуну 06. октобра 2001. године присуствовали смо и узели живог учешћа на Међународној Конференцији „Границе и мањине на Балкану“, где су били представници свих балканских држава, и где је наше сведочење допринело да сви учесници сазнају праву истину о положају и страдању Срба на Косову и Метохији које већ годинама траје.

На позив Архиепископа прашког и чешких земаља Г-а Христофора боравили смо у посети Прагу од 30. новембра до 05. децембра прошле године, a у циљу приређивања и отварања изложбе о порушеним и оскрнављеним српским светињама на Косову и Метохији, што је било пропраћено са великим интересовањем не само присутних на отварању изложбе, него и свих јавних медија, нарочито чешке ТВ, који су дали велики публицитет тој манифестацији. Поставка изложбе остала је у Прагу више од месец дана, а онда је обишла и неке друге градове у Чешкој Републици.

Наша дипломатска активност била је усмерена не само према међународним факторима, него је она била веома жива и у односу са представницима нових југословенских и републичких власти, нарочито са Председником Координационог центра за Косово и Метохију, г-ном Небојшом Човићем. Циљ ових контаката, сусрета и разговора био је тражење најбољег начина да се помогне нашем народу, како оном који је остао на Косову и Метохији тако и прогнанима, како би се покренуо процес њиховог повратка на своја огњишта.

Опште узевши, Српска Православна Црква на Косову и Метохији заједно са СНВ КиМ у сталним контактима са представницима УНМИК-а и КФОР-а, као и осталих међународних организација које делују на Косову и Метохији чинили су све да би се побољшали услови живота нашег народа на тим просторима. Иако не можемо бити задовољни досадашњим учинком и плодовима те сарадње, можемо констатовати да је извесних помака ипак било. Прошле године почетком августа вратила се једна група Срба у село Осојане код Истока (њих стотинак), али нажалост тај процес није настављен. Ипак, сам по себи представља извесно охрабрење и наду. Поготову, од пре извесног времена појачане су дипломатске активности и сусрети Представника УНМИК-а и власти у Београду у циљу припремања масовнијег и организованијег повратка свих прогнаних лица, како Срба тако и осталих који су били принуђени да током протекле три године напусте Косово и Метохију.

На помоћи нашем народу на Косову и Метохији да преживи и опстане ангажовало се максимално не само наше свештенство, него и сви наши манастири. Посебно манастир Грачаница, која је у неку руку постала центар духовног, политичког па и биолошког живота нашег народа на Косову и Метохији. Још за време НАТО бомбардовања, од марта месеца 1999. године у манастиру Грачаници отворена је апотека „Свети Пантелејмон“ са циљем прикупљања и дистрибуције лекова и друге хуманитарне помоћи која је пристизала у манастир Грачаницу од разних донатора. За рад апотеке, бригу о лековима, а посебно о њиховој дистрибуцији задужена је сестра манастира монахиња Ирина (Петровић). Лекови су ево пуне три године издавани бесплатно на лекарски рецепт, који остаје у апотеци као докуменат. Веће количине лекова издаване су медицинским установама уз извештај шта је издато и у којој количини, а све уз факсимил амбуланте или потпис главног лекара који је ту помоћ примио. По потреби лекови и други медицински материјал су издавани и свим нашим манастирима на Косову и Метохији.

Поред лекова и другог медицинског материјала, Епархија рашко-призренска добила је и једно амбулантно возило са комплетном опремом за прву помоћ и реанимацију, дар Грчке Православне Цркве. Ово возило служи за теренске сврхе и обилазак најугроженијих српских села на Косову и Метохији. У екипу која добровољно врши лекарске прегледе на терену укључени су лекари из обе болнице Хируршке и Интерне у Грачаници и Лапљем селу, заједно са сестром монахињом Ирином. Поред лекарских прегледа становништва, дели се и помоћ у лековима из манастирске апотеке. На све те обиласке удаљених и угрожених српских насеља, која се обављају једном или два пута недељно (зависно од пратње КФОР-а) амбулантно возило полази из манастира Грачанице са медицинском екипом која са пуно пожртвовања, професионалности и љубави обавља ову самарићанску дужност помажући болесним и невољним.

Па ипак, поред свега реченог, ваља нагласити да примарни задатак Цркве на овим просторима остаје и даље интензивни рад на духовном просвећењу нашег народа, снажењу монаштва и парохијског живота верника, али и јачем унутрашњем повезивању још увек разједињених политичких српских фактора у Покрајини. Посебан задатак Српска Православна Црква у целини има да подгрева, буди и одржава свест васцелог српског народа о значају Косова и Метохије као колевке наше духовности, културе и историје за цео наш народ без обзира где се он налазио. Непроцењиви значај за моралну и сваку другу подршку нашем народу на Косову и Метохији имале су и имају честе посете Косову и Метохији Њ. Св. Патријарха српског Г-на Павла, Високопреосвештеног Мптрополита Амфилохија, а посебно посете и дужи боравци на Косову Епископа бившег захумско-херцеговачког Г-на Атанасија, као и још поједине браће Архијереја, на чему смо им неизмерно благодарни.

ПРЕДЛОЗИ

Сматрајући да је питање опстанка нашег српског народа на Косову и Метохији, и повратак свих прогнаних на своја огњишта од судбоносног значаја за коначно и трајно решење косовског проблема у циљу његовог даљег опстанка у историјским и природним границама државе Србије и Југославије. Ми очекујемо од овог Светог архијерејског сабора неподељену подршку и јединство када је Косово и Метохија у питању. У том смислу сматрамо да Сабор треба отворено и јавно да иступи са својим ставом о недељивости Косова и Метохије по било ком основу, јер само целосно Косово и Метохија, мултиетничко и демократско, биће у тренду европске интеграције и имаће своју будућност за све своје становнике којима историјски и припада. При том апелујемо да Саборски косовско- метохијски одбор који је формиран пре две године буде активнији и конкретнији у својим настојањима да помогне у тражењу и изналажењу решења проблема нашега народа на Косову и Метохији, а посебно када је у питању процес повратка прогнаних на своја огњишта. У том контексту треба планирати и предузимати све потребне мере како би се истовремено са процесом масовнијег повратка избеглица, одвијао и процес планског и осмишљеног обнављања до сада порушених и оскрнављених преко стотину наших цркава и манастира. На нама је велика историјска и морална одговорност.

Светом архијерејском Синоду и Сабору одан у Господу

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+Артемије