ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Београд
I
АРХИПАСТИРСКИ РАД
а) КАО ЕПАРХИЈСКОГ АРХИЈЕРЕЈА
Из године у годину, ево пуних пет година како наши извештаји за Сабор личе један на други, јер, нажалост, описују и приказују једну те исту, мање-више непромењену стварност на Косову и Метохији, као и у осталим деловима наше Епархије (Рашка област). Ми, наше свештенство и монаштво, као и верни мученички народ српски, живимо и радимо у ванредним и ненормалним условима, који се у задње време нагло погоршавају.
Навршена је пета година голготског страдања српског народа и Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској. Исељавање српског становништва са Косова и Метохије услед наставка терора и невиђеног погрома у светској историји, који су над њим вршили и даље врше албански екстремисти и терористи, и даље нејењава, напротив, све се јаче изражава. Присуство међународне заједнице у виду војне и цивилне управе (КФОР и УНМИК) ниучему не олакшава стање и статус српског народа на Косову и Метохији, напротив све је јаснија тенденција подржавања идеје независног – албанског Косова.
У протеклих годину дана скоро свакодневно слушамо и добијамо извештаје о појединачним и масовним нападима на Србе широм Косова и Метохије, свакојаком малтретирању српског живља, узурпацији и пљачкању њихове имовине, паљењу и уништавању њихових домова, нападима на наше светиње – цркве и манастире као и на њихове земљишне поседе, рушењу надгробних споменика и раскопавању гробова, без икакве реакције међународне заједнице, сем штурих фраза вербалне осуде и жаљења. Истина, понекад се чују и нека обећања, али све то остаје само на речима, без икаквог конкретног резултата на терену.
Овде бисмо поменули само неколико примера насиља албанских терориста над Србима у протеклих годину дана, који су изведени са једним јединим циљем – протерати све Србе са Косова и Метохије, затрти све њихове историјске трагове, што би, по њиховом мишљењу, требало да им донесе независно Косово. Довољно је сетити се рушења моста на Ибру, убиства трочлане породице Столић у Обилићу, убијања и рањавања недужне и невине српске деце у Гораждевцу, претучених Срба у Липљану, Гњилану, Церници, Сувом Долу, Бичи, злочиначког убиства Срба у Скуланеву, Старом Грацком, неких, вешто скриваних од јавности, убистава и рањавања припадника КФОР-а, УНМИК-а и КПС-а од стране албанских мафијашких кланова, уједно организатора и донатора терористичке организације АНА и ОВК, пресвучених у униформе КЗК. Сви ти многобројни злочини, као и они почињени од јуна 1999. године, остали су нерасветљени. Ни један њихов починилац није откривен, ухваћен и изведен пред лице правде, што недвосмислено показује неуспех међународне мисије на Косову и Метохији.
То је терористе на Косову и Метохији охрабрило и уверило да некажњено могу да чине Србима што год хоће. А међународна заједница у целини је обмањивана и успављивана извештајима СПГС-а од Кушнера до Холкерија, који су стање у Покрајини приказивали нереално и улепшано. Ти извештаји су избегавали да дефинишу стварне проблеме на Косову и Метохији, приступајући постојећим проблемима једнострано и пристрасно. Такав неодлучан и попустљив став међународне заједнице према злочинцима сваке врсте, а не нерешени коначни статус Косова, довео је до стравичних мартовских догађаја ове 2004. године када је извршен небивали погром над српским народом и његовим светињама широм Косова и Метохије. Тај погром је био добро организован, синхронизован и оркестриран. Само тако се могло десити да су истовремено хорде Албанаца бесно палиле и уништавале српски царски Призрен, Приштину, Косовску Митровицу, Липљан, Косово Поље, Обилић, Витину, Урошевац, Вучитрн, Подујево, Пећ, Гњилане… а припаднике међународних снага тотално поразиле и понизиле заједно са анулираном управом УНМИК-а, чиме су довели у питање свеукупну мисију међународне заједнице на Косову и Метохији.
За само три дана (17-19. марта) убијено је 12 Срба, 850 људи је повређено, међу којима је и 65 припадника међународних снага, протерано је из својих домова 4000 Срба, од којих су многи спасавајући голи живот прошли кроз нечувени линч разбеснеле руље, 600 српских кућа, школа, амбуланти, пошта је опљачкано, спаљено или потпуно уништено, 7 српских села је збрисано са лица земље, спаљено је 35 цркава и манастира, међу којима су бисери средњовековне архитектуре из 14. века, као што је Богородица Љевишка у Призрену. Спаљена је моја епископска резиденција и мој саборни храм св. Ђорђа у Призрену, Богословија св. Ћирила и Методија, као и манастир светих Архангела. Спаљен је и манастир Девич до темеља, а гроб светог Јоаникија разлупан и оскрнављен. Спаљене су цркве и парохијски домови у Приштини и Косовској Митровици, итд. Уништено је на стотине вредних икона и уметничких дела, спаљене и оштећене фреске од непроцењиве културне и уметничке вредности, многа гробља су оскрнављена и уништена, гробови ископавани и кости покојника разбациване. Бестијалност насиља и варварског понашања према хришћанској културној баштини је шокантна и несхватљива. На згариштима наших цркава налазимо остатке фресака из 12. и 14. века, распећа и спаљене древне књиге. Такво варварство, не у рату, већ пет година од завршетка рата, под протекторатом ОУН, у присуству 18.000 најбоље обучених и наоружаних војника НАТО савеза и Америке, није забележено у новијој историји света.
Кроз велико страдање и искушења прошли су монаси св. Архангела код Призрена, монахиње из Девича, као и многа свештена лица. Нарочито је пострадао о. Мирослав Попадић из Приштине, Ранђел Денић из Липљана и свештеници из Митровице, њима су спаљени парохијски домови и све што су имали, а они су само једва изнели живе главе.
То што се десило 17. марта никако се не може окарактерисати као „међуетнички конфликт између Срба и Албанаца“, како су неки западни медији покушали да прикажу ствар. Ту није реч ни о неделима мале групе екстремиста који су и до сада уништавали наше храмове (115 на броју пре 17. марта) и убијали наш народ. Овде су у питању десетине хиљада (око 60.000) Албанаца који су предвођени бившим ветеранима ОВК пустошили Косовом и Метохијом све што носи знак крста, српства и цивилизације. То нису били демонстранти, јер су многи, по сведо-чанству КФОР-а, били наоружани аутоматским оружјем, гранатама, тромблонима и Молотовљевим коктелима. Треба рећи да мете напада нису били само Срби, наше светиње и куће, већ и војници КФОР-а и полицајци УНМИК-а, који су ту и тамо покушавали да заштите српске енклаве. Према подацима УНМИК-а повређено је 117 УНМИК полицајаца, 63 војника КФОР-а, спаљено је или оштећено преко 150 возила УН и полиције. Према још јавно непотврђеним извештајима, поред повређених, има и погинулих припадника међународних снага, међу којима су и двојица полицајаца убијених непосредно након мартовских догађаја у албански чистом делу Косова.
Жалосно је, али треба рећи, да су све то резултати мисије која је само месец дана пре мартовских догађаја називана „успешном причом“. Пре месец дана НАТО генерали су говорили о потреби даљег смањивања војног присуства, укидању контролних пунктова, укидању пратњи Србима при кретању Косовом, а челници УНМИК-а о потпуном преношењу свих овлашћења на привремене косовске, одн. албанске институције. Српски представници, укључујући и нас из Цркве, стално су упозоравали да се иза фасаде привремених институција, тзв. демократије и привидне мултиетничности крије стравична слика етничког насиља и дискриминације, безакоња и криминала. Упозоравали смо да након оружаног сукоба и доласка НАТО снага 1999. године није расформирана паравојна структура бивше ОВК, која се само трансформисала у више сателитских паравојних и криминалних организација које су наставиле са активним наоружавањем, планирањем и спровођењем потпуног етничког чишћења Покрајине у циљу стварања друге албанске државе на Балкану – државе у којој ће бити места само за етничке Албанце.
Да се догађаји 17. марта не могу подвести под спонтани или било чим оправдани излив насиља, сведоче изјаве многих представника међународне заједнице. Тако, примера ради, званични портпарол УН полиције Дерек Чепел, је међу првима изјавио да насиље указује на то да су напади „унапред планирани“. Такав став је лично потврдио и сам Хари Холкери, који је у почетку, као и многи други, веровао да је реч о спонтаном изливу насиља. Убрзо је и командант НАТО снага за јужну Европу, адмирал Грегори Џонсон изјавио медијима да „талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран“. Штавише, адмирал Џонсон је за АФП новинску агенцију изјавио 19. марта да „је говорити о међуетничком конфликту на Косову велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје“. За медије на албанском језику Адмирал је јасно и гласно рекао 20. марта: „Ово представља етничко чишћење и не сме да се настави“. Ове речи угледног званичника НАТО снага, које су засноване на детаљним извештајима са терена и личном увиду у природу ствари, у потпуности демантују бројне извештаје који су се, нажалост, на основу неистинитих тврдњи албанских медија, без икакве независне провере појавили у бројним угледним новинама широм западног демократског света. Ипак, лаж је брзо разобличена и истина о етничком чишћењу и систематском уништавању хришћанских светиња није се могла сакрити.
На дан када је почео погром г. Хашим Тачи је био у Вашингтону и говорио је о мултиетничости и напретку демократизације у Покрајини. Догађаји на терену су га истог тренутка демантовали. Док је Тачи говорио о демократији, хиљаде Албанаца припадника његове партије пустошило је српска села и цркве, остављајући иза себе графите са акронимима његове партије ПДК, терористичке АКШ, Косовског заштитног корпуса и других организација које делују под фирмом злогласне ОВК. Аутобуси са до зуба наоружаним тзв. ратним ветеранима кренули су из Тачијеве родне Дренице у правцу Приштине и Митровице и сукобили се са међународним снагама.
Албански лидери, увидевши да не могу да прикрију стравичност и размере насиља и варварства, прибегли су другој стратегији. Покушали су да објасне свету да је узрок насиља нерешен статус Косова и Метохије, незапосленост и други социјални разлози. Не желећи да умањујемо значај ових проблема, који заиста постоје, цитирали бисмо речи генералног секретара НАТО савеза г. Шефера чију је изјаву пренео дневник на албанском језику „Коха Диторе“ 23. марта и међународни новинари: „Не верујем да нерешен статус има икакве везе са овим што се дешава. Овде је реч о људима који мисле на погрешан начин, који имају илузије да вршењем злочиначких дела етничког насиља могу да се приближе остварењу својих амбиција. Они морају да схвате да међународна заједница ово никада неће прихватити“. Тако Шефер, али и други званичници који су указали да су образложења албанских лидера јефтин покушај да се избегне лична одговорност или да се она пребаци на међународну заједницу и Београд, управо указују на саму природу оног што се тренутно дешава на Косову и Метохији.
Нажалост, ове речи савести и разума које су се ту и тамо чуле непосредно после 17. марта, постепено бледе и уступају место заговорницима политике „свршеног чина“, а у циљу проглашења потпуне или тзв. условне независности Косова и Метохије или, пак, поделе Покрајине по етничким границама уз тзв. „хумано пресељење становништва“. Ако би се било која од ових опција прихватила, то би био опасан преседан који би додатно дестабилизовао ситуацију у целом региону, охрабрио радикалне снаге у Србији и Македонији, подстакао међуетничке и међуверске сукобе уз даље уништавање верских објеката и деценијма унапред онемогућило европску интеграцију овог дела Европе. Посебно би признање независности Косова било лош пример екстремистима на многим потенцијалним жариштима у Европи, како се насиљем могу наметати институционална решења мимо преговора и међународног права, што би имало широке и несагледиве последице.
С обзиром на такво стање и животне околности на Косову и Метохији, веома далеким од нормалних или опште прихваћених, целокупно свештенство Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске суочило се са изузетно тешким и свеобухватним задацима. Пре свега, велики труд је уложен на одвраћање српског народа од продаје кућа и друге имовине Албанцима, који не штеде паре да 6и откупили српску земљу и тако заувек отерали Србе са вековних огњишта. Тенденција продаје се нагло повећала после 17. марта, а изгледи су да ће се тек разбуктати по завршетку школске године. Ништа то не може спречити ни зауставити. Чак ни лични примери и труд које свештенство улаже на обнови и изградњи црквених објеката и парохијских домова не може да заустави ову злоћудну појаву продаје и одласка са вековних огњишта, која се полако шири и на северне делове наше епархије, односно на Рашку област.
Иако је у Рашкој области завладао неки привид међусобне толеранције и мира између Срба и Муслимана, нажалост, свеукупно стање за српско становништво све је теже и теже. Талас билошког, економског, културног и других врста притисака све више утиче на пораст исељавања српског живља из колевке српске државности и духовности. Свакако, обнова старих манастира и унапређење православних храмова широм Рашке области, организовање веронауке у школама, разних омладинских невладиних организација и културних клубова, фолклорних друштава и сл. умногоме охрабрује и даје утеху притешњеном српском народу. Али то ни издалека није довољно. За опстанак и нормалан живот Срба у Рашкој области потребна је другачија, озбиљнија и свеобухватнија национална политика и стратегија државе Србије и њених институција на целом простору Рашке области коју, нажалост, још увек државне власти не налазе, не нуде, акамоли да је реализују на терену.
Такве прилике и неприлике у подручној нам Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској приморавале су Нас да се поред својих редовних послова на духовном и пастирском раду у нашем бројном монаштву и народу – богослужења, освећења, монашења, рукоположења итд., активно и вишеструко ангажујемо и на дипломатском плану, а све у циљу помоћи и заштите угроженог српског народа. Током 2003. и 2004. године имали смо честе контакте и преписку са свим представницима републичке и савезне власти у нашој држави. У више наврата смо разговарали са представницима власти Државне заједнице Србије и Црне Горе, премијерима Републике Србије, председником Координационог центра за Косово и Метохију, г. Небојшом Човићем, са савезним и републичким министрима за верска питања, краљевском породицом Карађорђевића, као и многим другим савезним и републичким функционерима који су на било који начин задужени за решавање проблема на Косову и Метохији.
Свакако, није изостала наша ангажованост и код страних фактора, а све за добробит српског живља и праведног решења кризе на Косову и Метохији. У том циљу имали смо на самом Косову и Метохији, посебно у манастиру Грачаници, бројне сусрете и дијалоге са представницима међународне заједнице, као и представницима међународних мировних снага на Косову и Метохији. У смислу појачаног деловања на међународне факторе предузимали смо и неколико вишедневних путовања у Русију (20. до 25. јануара 2004.), Америку (28. јануара до 12. фебруара 2004. и 30. марта до 05. априла), Берлин и Праг (30. априла до 7. маја 2004.), где смо свуда настојали да сведочимо истину о стварном стању и проблемима српског народа на Косову и Метохији. Сматрамо да су те наше посете биле значајне, јер је Косово и Метохија, нарочито после мартовских догађаја, поново у жижи интересовања светске јавности. У међународној заједници јављају се нова струјања и нове идеје о начину решавања косовске кризе, док се питање коначног статуса ставља у нову раван.
У том смислу полажемо велике наде у нову Владу Републике Србије, у њено много боље и конкретније ангажовање и сарадњу са међународном заједницом, као и са представницима Срба са Косова и Метохије. Само уз заједничко ангажовање и продуктивну сарадњу савезне и републичке власти са представницима међународне заједнице, као и са представницима демократских и умерених снага косовских Албанаца (а свакако их има), ситуација на Косову и Метохији би могла да буде преокренута у корист свих мирољубивих и демократски настројених житеља јужне српске Покрајине.
На овом месту не могу да пропустим прилику а да се не захвалим појединој браћи Архијерејима Српске Православне Цркве, који су нама, нашем свештенству, монаштву и верном народу указали велику моралну подршку, бригу и љубав у свим тешким моментима страдања. То се нарочито огледа у њиховој посети Косову и Метохији, обиласку цркава и манастира и српских енклава, у чему предњачи његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Павле и његово Преосвештенство Епископ Атанасије (Јевтић), који су својим присуством и својим молитвама, у пресудним тренуцима, уливали нову снагу и наду у изнемогла и уплашена срца верних. Надамо се да ће и у предстојећем периоду те посете бити и од стране остале браће Архијереја, још учесталије и плодовитије.
Овде би требало поменути и велику помоћ у материјалним средствима коју нам је током целе године указивао Координациони центар за Косово и Метохију, на челу са г. Човићем, као и хуманитарну помоћ која је стизала из мајке Русије, братске Грчке, као и српске дијаспоре у Немачкој, Аустрији, Италији, САД, које су поготову биле неопходне и хитно потребне након мартовског погрома.
б) ЖИВОТ ЦРКВЕ
И поред свих наведених тешкоћа, наша основна архипастирска делатност – богослужење, увек је било на првом месту нашег посведневног ангажовања. Богослужили смо сваке недеље и празника у неком од храмова или манастира наше Епархије, или негде у гостима где 6и се затекли или били позвани. У циљу јединственог деловања на духовном и богослужбеном плану на нивоу целе Епархије одржали смо 6. и 7. августа 2003. године традиционални братски састанак са свим свештеницима на Брезовици, на којем су разматрана горућа питања од општег интереса за живот Цркве и народа на читавом подручју Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, посебно у вези веронауке у школама и ближег контакта свештеника са својим народом. Такође смо и ове године одржали и братске састанке по намесништвима током Свете Четрдесетнице, где се, по традицији, врши смотра сваког свештеника појединачно на парохији коју опслужује.
У општој бризи за верско, културно-просветно и опште информативно стање Срба на Косову и Метохији, епархија и даље истрајава на издавању епархијског часописа „Свети кнез Лазар“, билтена „Гласник Косова и Метохије“ (који се дистрибуира бесплатно) промовисању публикације „Распето Косово“. Издавачка делатност наше Епархије обогаћена је ове године покретањем још једног тромесечног часописа којег издаје новообновљени манастир Бањска, под називом „Православно дело“ – Саборник за православну словесност – чији је првоуредник проф. универзитета г. др Слободан Костић. Промоција издања Библиографије епархијскогчасописа „Свети кнез Лазар“ поводом десетогодишњице излажења овог часописа, као и „Молитвеника“ у издању наше епархије, у склопу овогодишњег Београдског сајма књига, привукло је велику пажњу многобројних посетилаца Сајма.
Традиционално одржавање црквено-народног сабора у Великој Хочи на Михољдан, са изузетним и богатим културно-уметничким програмом и ликовном колонијом, и ове године је протекао на општу радост многобројног народа из хочанске околине, као и многобројних гостију из свих делова Србије, чије су присуство омогућили припадници КФОР-а пруживши им неопходну пратњу.
Као и годинама уназад, и ове године је спомен на Косовски завет и свете Мученике српске, св. Кнеза Лазара и остале са њим – Видовдан, величанствено прослављен у манастиру Грачаница и на Газиместану, и по свој прилици ће бити дубоко упамћен у српском народу Косова и Метохије. Свету архијерејску Литургију служио је његова Светост Патријарх Српски Господин Павле уз саслуживање Епископа Атанасија и наше смерности, као и већег броја свештенства и монаштва наше епархије. Светој Литургији и парастосу на Газиместану присуствовали су Њ К. В. Престолонаследник принц Александар Карађорђевић и супруга му принцеза Катарина, председник КЦ за Косово и Метохију г. Небојша Човић и многи други. У склопу видовданских свечаности и ове године је подељен орден „Мајке Југовића“ мајкама-херојима, које су родиле и очувале четворо или више деце. Само ове године је подељено више од 150 што златних што сребрних медаља.
Пре две године започета акција „Обновимо порушене светиње молитвом“, настављена је служењем Свете архијерејске Литургије на рушевинама манастира Зочиште 14. јула 2003. године уз учешће великог броја свештенства, монаштва и верног народа пристиглог са разних страна. Ове године није било инцидената око манастира, вероватно због изузетно повећане присутности КФОР-а. Акција је настављена и у другим манастирима на Косову и Метохији.
Све муке и невоље које су задесиле свештенство и народ Косова и Метохије нису омеле духовни процват и обнову монаштва, како мушког тако и женског. Господ нас је и у протеклој години благословио и утешио са пет нових монаха и 14 новорукоположених свештенослужитеља, од којих седам из монашког реда. Данас Епархија рашко-призренска броји преко 155 монаха и монахиња, заједно са искушеницима, и тај број се и даље благодаћу Божјом увећава.
Увећан је и број живих манастира у нашој епархији, јер је нашим благословом и изузетним заузимањем Координационог центра – сектора за заштиту културне баштине, кренула и довршила се изградња новог конака у манастиру Бањска, у који се уселило младо монашко братство на челу са протосинђелом о. Симеоном (Виловским), као настојатељем.
Када је реч о монаштву, неопходно је нагласити да су нас у протеклих годину дана напустила двојица старих монаха, преселивши се у дворе Господње. То је Високопреподобни архимандрит Сава Кривокућа, сабрат манастира Дубоки Поток и преподобни монах Николај Цветојевић, сабрат манастира Дечана, који ће, верујемо, наставити свој молитвени подвиг за своју сабраћу и цео наш народ пред престолом Свевишњега.
в) ГРАДИТЕЉСКА ДЕЛАТНОСТ
Док на једној страни албански екстремисти и рушитељи пале и унипштавају наше цркве и манастире, верни народ са својим вредним свештенством не престаје да се труди на обнављању порушенога, где год је то могуће (као цркве св. Архангела Гаврила у Осојанима), и изградњи нових цркава, парохијских или манастирских домова. Буквално, нема манастира у епархији у коме се нешто не гради и придодаје, јер то захтева виталност живота у њима. Тако смо у протеклих годину дана обавили освећење три новоподигнута храма (цркве Св. Тројице у Дријену 16. јуна 2003; цркве св. Марије Магдалене у селу Попе код Тутина 18. 8. 2003. и испоснице св. Силуана Атонског недалеко од манастира Црна Река 19. 08. 2003. год.), четири новоподигнута парохијска или манастирска конака, камена темељца за нову цркву св. Архангела Гаврила у Осојанима (прво повратничко село) и храма св. Великомученика Димитрија у северном делу Косовске Митровице. Поред тога, имали смо освећење зграде општине и дечјег обданишта у Лепосавићу, што све указује на виталност живота српског народа Косова и Метохије.
Поред редовних дужности и обавеза у својој епархији, у протеклих годину дана узели смо активног учешћа и у више манифестација и прослава на нивоу читаве Српске Православне Цркве. Тако смо по позиву Њ. Преосв. Епископа шумадијског г. Јована 12. јуна 2003. године узели учешћа у служењу Свете Литургије и парастоса Краљу Петру I Ослободиоцу на Опленцу. Такође, 17. јула узели смо учешћа у свечаностима поводом рођендана ЊКВ Принца Александра Карађорћевића, као и на његовој крсној слави 13. децембра. По позиву Њ Преосв. Владике Јоаникија будимљанско-никшићког, учествовали смо 19. октобра у освећењу обновљене цркве св. апостола Томе у Брзави код Берана. На обележавању 200 година Првог српског устанка под вождом Карађорђем, са осталом браћом Архијерејима, узели смо учешћа у свечаностима у Орашцу 15, фебруара ове 2004. године, На путу за Европу у мисији мира и добре воље, посетили смо 15. марта Њ Преосв. Епископа будимског Г-на Лукијана, којом приликом смо водили разговоре о важним црквеним питањима. На благовести ове године, 7. априла у манастиру Ћелије код Ваљева учествовали смо на свечаној Литургији поводом 115. године од рођења и 25. година од упокојења свога духовног оца, преподобног Јустина Поповића.
Исто тако, била нам је радост и част да у својим скромним условима примимо и угостимо многобројне представнике међународне заједнице, којом приликом су вођени разговори о стању и положају српског народа на Косову и Метохији, као и бројне представнике наших власти из Београда. Посебну радост и духовно освежење доносиле су нам посете Њ Св. Патријарха српског г. Павла, ЊКВ Принца и Престолонаследника Александра, као и Архиепископа прашког г. Христофора, који је 9. септембра са аутобусом пуним својих верника посетио наше светиње у Рашкој области, као и неке на Косову и Метохији.
г) КАО ПРЕДСЕДНИК ЕПАРХИЈСКИХ ТЕЛА
У циљу решавања текућих црквених питања и потреба, под нашим председништвом одржане су две седнице ЕУО, и то 8. јула 2003. и 22. априла 2004. године и једна седница ЕС 20. априла 2004. године којима су присуствовали сви чланови поменутих тела. После молитве и поздравног говора надлежног Архијереја, у својству председника и усвајању дневнога реда, приступило се упознавању са приспелим предметима, после чега је вођена конструктивна дискусија и донете адекватне одлуке.
По први пут у протеклих тринаест година 16. октобра 2003. године заседао је Црквени суд Епархије рашко-призренске, а поводом случаја бившег секретара ЕУО протојереја-ставрофора Зорана Грујића, којом приликом је именовани лишен свештеничког чина и враћен у ред лаика. Своју пресуду са свим пратећим документима Епархијски суд је по службеној дужности доставио Великом црквеном суду на даљу надлежност. До данас нисмо упознати да је Велики црквени суд по том питању ишта радио.
II АРХИЈЕРЕЈСКИ НАМЕСНИЦИ И ПАРОСИ
У Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској и даље има шест намесништава са 42 активна свештеника, 2 пензионера и једним ђаконом, тако да укупно свештенослужитеља из реда мирског свештенства имамо 45.
У току прошле године доделили смо коначни канонски отпуст протојереју Илији Шмигићу за Архиепископију београдско-карловачку, и двојици монаха: јерођакону Спиридону (Вељковић) и монаху Илији (Бухи) за Епархију шумадијску. Истовремено примили смо у свезу клира Епархије рашко-призренске јереја Милана Радуловића из Епархије средњоамеричке, и поставили га на упражњену другу парохију у Грачаници.
Ма колико изгледало парадоксално, у овим тешким временима страдања и насиља над нашим народом, број самоубистава се знатно смањио у односу на раније предратне године, поготову у односу на неке друге крајеве наше земље. Па и ова самоубиства што су се десила код нас већим делом се односе на подручја наше епархије која се налазе изван Косова и Метохије (Рашка област). Тако је током прошле године поднесених молби за разрешење накнадног опела над самоубицама било три, од којих је само неколико имало канонски основ за дозволу накнадног опела.
ЗАКЉУЧЦИ – ПРЕДЛОЗИ
После свега напред изнетога, закључци се намећу сами од себе. На нама остаје света дужност да, као и ранијих година, и убудуће наставимо да са својим свештенством, монаштвом и верним народом носимо крст који је на наша плећа, по своме провиђењу и премудрости, ставио Отац наш небески. У томе видимо смисао нашег постојања на земљи, да се на нама доврше ране Господа Христа, како би нас по њима познао и признао за своје верне слуге и следбеникие „када дође у Царству Своме“.
Поред тога, не губећи наду на помоћ Божју, очекујемо и од представника власти наше државе, а пре свега од Светог архијерејског сабора неподељену подршку и јединство када је Косово и Метохија у питању, Само заједнички, уједињени у једној мисли, надахнути правдом и толерантношћу, можемо очекивати и од међународне заједнице да правилно схвати и процени косовско-метохијске прилике, те да пронађе праведно решење на добробит и миран суживот свих грађана те јужне српске Покрајине.
У том смислу сматрамо да Сабор треба отворено и јавно да иступи са својим ставом о недељивости простора Косова и Метохије по било ком основу, јер само целосно Косово и Метохија, мултиетничко и демократско, као неотуђиви део државе Србије и Црне Горе, биће у тренду европске интеграције и имаће своју будућност за све своје становнике којима историјски и припада.
Мисија Цркве и наш пастирски рад у оваквим околностима на Косову и Метохији, али и у Рашкој области, умногоме је отежан и ометан спољашњим факторима. Али то не значи да би требало да на нашем путу, који је такав по Божијем допуштењу, посустанемо или себи дамо за право да од њега одступимо а своје обавезе занемаримо, већ напротив, да се још више ангажујемо не 6и ли, уз помоћ Божју, премостили све препреке и проблеме на које наилазимо на путу ка своме коначном назначењу – Царству Небескоме. Извор наде и снаге да на том крстоносном путу истрајемо налазимо у Распетом и Васкрслом Господу Исусу Христу, првом и вечном Пастиреначалнику Цркве своје Свете, Православне.
Светом архијерејском Сабору одан у Господу
Епископ РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКИ
+АРТЕМИЈЕ
