Епископ Ксенофонт посетио Доњу Градину и родну Петрињу

Након одслужене Литургије и трпезе љубави у Новој Тополи, у недељу 18.9.2022. владика се са монаштвом и са групом верника упутио ка Доњој Градини, том великом стратишту српског народа из Другог светског рата. Само кратки записи који се налазе на мермерним плочама по овом спомен обележју буде језу у сваком посетиоцу ове велике гробнице невиних људи чија је кривица била само што нису Хрвати или се нису слагали са нацистичким режимом Независне Државе Хрватске. Владика Ксенофонт је са монаштвом извршио мали спомен помоливши се покој душа православних Срба који овде почивају.

Владика је са монаштвом из Нове Градине наставио пут за Хрватску, у своју родну Петрињу. На путу до Петриње обишли смо и манастир Светог Теодора Комоговинског. Преображењски храм је попут храмова фрушкогорских манастира али како пише на вратима није за употребу, јер је много пострадао у земљотресу који је погодио ове крајеве пре више од годину дана. Трагови тог земљотреса су видљиви на све стране. На путу до манастира пролазили смо кроз некад чисто српска села у којима је данас тешко наћи српску кућу. Ни оним Хрватима који живе у тим селима не цветају руже. То се види по кућама у којима живе. На многим кућама још увек има трагова од претходног рата. Чињеница да дридесет година људи не успевају да склоне са фасада трагове метака говори сама за себе. Ни чланство у Евопској унији не помаже. Много је порушених и напуштених кућа, зараслих у бршљан једино је пут нов и тај контраст даје још суморнију слику. Као да је пут направљен да људи могу што лакше да оду одатле. Предивни банијски крајолици су јак разлог да се овде остане и опстане. 

У Петрињи још суморнија атмосфера. Некада лепа варош сада на сваком кораку трагови земљотреса, порушене куће. Многих кућа више нема. Главна улица, натпис каже да је то улица Владимира Назора, не знамо да ли је назив преживео рат или је то заоставштина из доба братства и јединства. Њоме се крећете на сопствену одговорност јер и са једне и са друге стране су скеле које придржавају зидове кућа саграђених још у доба аустро-угарске царевине. У центру града старе липе чија стабла имају у обиму преко три метра, кажу да су их засадили својевремено Наполеонови војници, када су освојили овај град. Од тад је прошло преко 200 година. Поред парка се налази католичка црква која је такође оштећена на њој нема крста. Не знамо кад је нестао са ње, за време земљотреса или раније. У граду је и мала српска црква Светог Спиридона, озидана али још увек у изградњи. У Петрињи је некада живело преко 35 000 становника а данас их има око 8-9. хиљада.

Кућа владике Ксенофонта је још увек читава. На њој пише љекарна, тако се на локалном наречју српског језика каже апотека. У том делу града било је доста српских кућа. Куће су ту и данас али су ретки Срби. Владика нам је испричао како га је Бог сачувао ратне ’91. Наиме, владика је са својом мајком и братом често склањао у подрум код комшинице преко пута. То је било колико толико сигурније место за време ратних дејстава. Једном приликом мајка га је послала да донесе нешто из кухиње. Само што је изашао на улицу зачула се експлозија гранате у околини града. То га је поколебало и он се вратио назад. То му је спасило живот. Следећа граната је ударила у владикину кућу, у зид од кухиње. Становници града су нас углавном љубазно поздрављали, мада се увек нађе један да добаци: „Четници“.

Из Петриње смо наставили пут оближњег села Цепелиш. Успут једва примећујемо напуштене српске куће зарасле у бршљан, шибље и дрвеће. Не помаже им ни то што су високе по 7 метара. На сеоском гробљу где почивају владикини преци много је порушених надгробних споменика. И они су непријатељи нове државе. Ваљда зато што су на ћирилици. Ретко који споменик да је подигнут или обновљен. Ту нас и хвата мрак и крећемо за Србију ауто путем који не некада носио име братства и јединства. Братства у Хрватској нема, јер је за братство потребно бар двоје а остало им је само јед(н)инство пошто су све што су могли побили или протерали у коме морају да проживљавају пакао који су сами себи спремили.

Протосинђел Дамјан (Ковачевић)