Глас отаца: Свети Јован Златоусти

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 2000, БРОЈ 1-2, СТРАНА 5-14.

ПСОВАЊЕ = ХУЛА

 

Псовање су окарактерисали као народну страст, велику рану и казну читавог народа. Нови један успех новогрка са светским престижом…[1]

Нажалост, и у наше дане псовање продужава да прља својим присуством путеве, улице, предузећа, канцеларије, школе, стадионе, војску… Имена Христа и Богородице, Часни Крст, све што је свето и преподобно у нашој вери, у време – невреме повлаче се и прљају бестидно. Ваистину је реч о страсти која загађује општу атмосферу и прља нашу грчко-православну културу…

Оци наше Цркве истичу псовање (псовку) као најгори грех. Због тога што, како каже свети Василије, „онај који греши преступа божански закон, док онај који псује не поштује тога самога Бога“.

У Откровењу, антихрист је онај који ружи (псује) Бога и Његове Свете: „И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу“ (Откр. 13, 6).

„Псовање“, пише свети Нектарије Пентапољски, „је реч страшна, реч одвратна… израз мржње према Богу… знак отпалих демона… ехо тартара!…“ Хулитеље војнике посебно карактерише, називајући их: „зидови трули и готови да се сруше, који не могу да издрже опсаду и најезду“!

Ова свешчица је један скуп из разних омилија светог Јована Златоуста у слободном преводу (на ново грчки) и упућује се добронамерним душама оне наше браће, који из незнања, површности или углавном по рђавој навици остају заробљеници псовке.

Они, опет, који су благодаћу Божјом, ослобођени ове страшне страсти, надамо се да ће бити покренути да предузму један антипсовачки крсташки поход.

Време је већ да сви реагујемо, сви да се побунимо, не би ли нестала ова свенародна казна из нашег места! Зато што псовка не приличи онима који су саградили један Партенон и једну Свету Софију; зато што је срамота за један народ који тежи да стане на чело европског и светског културног простора; за један народ који је већ вековима научио да се бори за правду и врлину, за част и достојанство.

Наша је молитва и нада, да браћа наша, која су под влашћу страсти хуле и псовке, не познавајући тежину и катастрофалне последице тога, да се просвете и да се ослободе те навике.

Пут који води исправци, пролази кроз покајање, исповест, молитву, божанско причешће. То је јединствен пут, који уверава и оне који су најокорелији у неверју за сладост љубави Бога и Творца нашег…

ПСОВАЊЕ – ХУЛА

Ништа горе!

Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом. Нити ишта друго толико срди Бога, као псовање Имена Његовог. Стога не треба нико да је немаран, да не допусти да буде лично увучен, али и да не буде индиферентан када чује свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао коме нема краја и неподношљиву казну.

Човек који је непобожан и псује Бога, који се супротставља Његовим законима и не жели никада да напусти ову параноичну жељу за победом, личи на пијаног и лудог. Понаша се горе од оних који се налазе у стању лудила и изгубили су свој разум, макар да и сам изгледа да то не осећа.

Псовање и говорење ружних речи ако и потичу из душе, не остају, међутим, у њој, него прљају и језик који их изговара, прљају и слух који их подноси. Као и други отрови, трују и душу и тело.

ЗАШТО ПСУЈЕШ?

Постоје неки који чим нешто погреше, или их изненада неко изгрди или се разболе или их нешто заболи, одмах псују. На такав начин, међутим, нити исправљају своју погрешку, нити се свете ономе ко их је изгрдио, нити ублажују бол своје болести, него поврх свега губе и духовну корист од трпљења.

Реци ми, човече, због чега псујеш и изговараш гадну реч? Можда ће ти бол бити лакши? али, ако чак и претпоставимо да би бол био лакши, зар би смео да жртвујеш спасење душе своје да би добио олакшање за тело своје?

Шта то чиниш, човече мој? Зар Спаситеља и добротвора и заштитника и старатеља свога псујеш? Или зар не осећаш да трчиш ка провалији и гураш самога себе у понор најгоре катастрофе? Ђаво све удешава да те баци у тај понор. И ако примети да у болести псујеш, одмах ће ти увећати бол и учиниће га тежим, да би те довео у очајање. Међутим, ако види да бол подносиш храбро и уколико се бол повећава да све више благодариш Богу, одмах те (ђаво) напушта јер види да те узалуд опседа.

И догађа се оно што и псу који чучи поред стола. Ако он види човека који једе да му баци нешто са трпезе, непрекидно чучи тамо. Међутим, ако један или два пута не добије ништа, удаљује се, јер схвата да је некорисно да више чека.

Тако и ђаво; увек има остворена уста према нама. Ако му бациш, баш као псу, једну хулну реч, када је уграби, опет ће да наваљује. Међутим, ако наставиш да благодариш Бога, оставио си га гладног, и приморао си га да се одмах удаљи.

ПРОТИВОТРОВ – БЛАГОДАРНОСТ

Уместо, дакле, да псујеш у тешким моментима, ти благодари. Уместо да паднеш у безнађе, славослови Бога.

Отвори срце своје Господу, зови снажно молећи се, зови снажно и славословећи Бога. Тако и твоја мука се ублажује, јер ђаво бежи далеко од благодарења, и помоћ Божја долази теби и штити те.

Ако опсујеш, изгубићеш и савезништво Бога, и ђавола ћеш још више разбеснети против себе, али и самом себи ћеш највише нашкодити.

Ни једно добро се не може равнати са благодарношћу, тачно онако као што ништа нема горе од псовке. Благодарност је велика ризница, велико богатство, непотрошиво благо, моћно оружје. Супротно томе, псовка је оно што свако зло чини горим и због онога што смо изгубили чини нас да изгубимо још више.

Изгубио си новце? ако благодариш Бога, окористио си душу своју и стекао веће богатство, зато што си задобио благонаклоност Божју. Ако, међутим, будеш псовао, поред ствари које си изгубио, губиш и своје спасење. Тако, нити изгубљено налазиш, и душу упропашћујеш.

„Али гле“, покушаћеш да се оправдаш, „повуче ме у тешким моментима и губим контролу.“

Не, за то нису криве околности, него твоја немарност.

Али, можда је криво сиромаштво?

Ни сиромаштво није узрок псовки. Јер, тада би требали сви сиромаси да псују. Међутим, видимо многе да живе подносећи и велику оскудицу да непрекидно благодаре (Бога), док, видимо друге, који иако уживају богатство и удобности, не престају да грде и псују.

Немојмо, дакле, говорити, да нас на псовку приморавају сиромаштво, болест и тешке околности. Не сиромаштво, већ глупост; не болест, него презир; не учестале невоље, него одсуство побожности води и у псовку и у свако зло, оне који не пазе.

ПРИМЕР – ЈОВ

Доказ свему овде реченоме јесте блажени Јов, који иако се налазио у великој беди, не само да није похулио, него је славословио Бога и говорио: „Господ даде, Господ узе. Као што се показало добро Господу, тако је и било. Нека је благословено име Господње у векове”  (Јов 1, 21).

Када је, дакле, ђаво помислио да је победио Јова, тада је кренуо да бежи посрамљен не могући ни реч да каже.

„Стани, ђаволе“. Зашто бежиш? Зар није било све како си хтео? Ниси ли му уништио сва стада? Ниси ли усмртио децу његову? Ниси ли убогаљио и сво тело његово? Зашто, дакле, бежиш?“

„Бежим, одговара ђаво, „зато што иако се десило све што сам хтео, ипак оно главно што сам желео, и због чега сам све ово испланирао, то нисам успео. Бежим, зато што Јов није похулио. Нанео сам му толика страдања, да би га навео да похули. Пошто, дакле, то нисам успео, ништа нисам добио; уместо да га уништим, учинио сам га још светлијим и још славнијим“.

Јов се, дакле, похваљује не зато што је много пострадао, него што је све то поднео благодарећи Бога. Други човек пострада много мање, па ипак хули и псује, негодује, проклиње цео свет, гњеви се на Бога… Такав човек осуђује се не зато што је пострадао, него зато што је хулио. И нису га натерале невоље да хули, јер тада је требало и Јов да хули. Хулио је искључиво због своје болесне воље.

Аналогно, дакле, нашем расположењу, све бива или подношљиво или неподношљиво.

ЈЕДНА РУЖНА НАВИКА

Често пута, по навици отима се језик да каже ружну реч. Тада, дакле, пре него што изустиш псовку, уједи се јако зубима за језик. Боље је да сада потече и крв, него да у другом животу пожелиш једну кап воде а да не можеш да добијеш ни тако малу утеху. Боље је сада претрпети привремени бол, него доживети тада вечну казну, тачно онако као што и језик богаташа из јеванђелске приче, који иако је горео у пламену, није нашао никакву утеху.

Који опроштај ћемо имати или који изговор, ако и хиљаде пута наведемо навику као оправдање?

Прича се да је неки стари беседник (мисли на Демостена) имао навику да ходајући непрекидно мрда десним раменом. Међутим, победио је ту навику на следећи начин: Обесио је изнад својих рамена добро наоштрене мачеве и тако, из страха да се не посече, излечио се од ружне навике.

Сећај се тога и ти да укротиш твој језик. И уместо да обесиш мач, стави изнад језика страх од казне Божје и сигурно ћеш победити. Јер је немогуће да будемо побеђени било када, ако се побринемо да са пажњом и усрђем водимо ову борбу.

ВЕЛИЧАНСТВО БОЖИЈЕ

Бог је заповедио да волиш непријатеље своје, а ти се одвраћаш од Бога који те воли? Заповедио је да говориш добре речи за оне који те грде и да благосиљаш оне који рђаво о теби говоре, а ти – зло говориш за добротвора и заштитника твога иако ти ништа нажао није учинио? Ваљда не би могао да те одмах ослободи искушења због којег сада хулиш. Међутим, није то учинио, да би ти постао достојнији.

Није ли, дакле, неразумно да ми без разлога узимамо у уста са непобожношћу и презиром име Господа, светих анђела, у моменту када небеске анђелске силе изговарају свето Име Његово са страхом, усхићењем и дивљењем? „Видех Господа“, вели пророк Исаија, „да седи на престолу високу, и Серафиме који лете около Њега и кличу један другом и сви скупа и говоре: Свет, Свет, Свет си Господе сила; пуно је небо и земља славе Твоје“ (Ис. 6; 1-3).

И док, кад затреба да узмеш у руке свето Еванђеље, најпре опереш руке, а затим га прихваташ са пуно поштовања и побожности, а не стрепиш да Господара Еванђеља носиш у невреме на језику своме и да га понижаваш?

Богу наравно, нико не може да нашкоди увредама својим, нити да Га учини светлијим својим славословљима. Бог увек пребива у истој слави, која не расте помоћу хвалоспева нити се умањује хулом. Код људи напротив дешава се следећи парадокс: Они који Га (Бога) прослављају задобијају сами корист од овог прослављања, док они који Га хуле и ниподаштавају, уништавају сами себе.

Рекао је неко за оне који псују Бога: „Онај који баца камен увис, баца га себи на главу“ (Мудр. Сир. 27, 28). Онај, дакле, који баци један камен у висину, на крају добија снажан ударац у главу, јер камен не може да прође кроз небо, него се враћа на онога ко га је бацио. Тако, дакле, и онај који одапиње псовке као стреле према небу, Богу неће моћи да нашкоди никада и ни у чему, јер је много узвишенији и вишљи, да не задобија никакву штету. Међутим, псовач својом праксом оштри мач против душе своје, показујући неблагодарност према своме добротвору.

ПРАВЕДНА КАЗНА

„Онај“, говори Свето Писмо, „који опсује оца свога или матер своју, смрћу да умре“ (Изл. 21,16).

Ова заповест је важила у време Старога Завета, када је духовни узраст човечанства био на нивоу одојчета. Шта би смо могли казати сада за оне који, иако живе у време благодати, не само да псују оца свога и матер, него и Самога Бога Који је творац и господар свега?

Која казна ће пасти на њих? Која мука ће бити адекватна њиховој злоћи? Која огњена река, који неуспављиви црв, која крајња тама, који оков и, који шкргут зуба, који плач? Сва мучења, и садашња и будућа, нису довољна да казне као што треба душу која је доспела у такво зло.

Хулитељи чак не заслужују ни сунце да гледају. Недостојни су, дакле, они који псују Бога да се користе Његовим створењима, истовремено када све твари прослављају и поштују свога Творца. Као син који грди и ружи оца свога није достојан да га служе слуге оца његова. Насупрот, достојан је тешке казне.

И опет, ако се кажњавају они што руже земаљског цара, колико већма треба да буду кажњени они који руже цара ангела?

„Али зашто“, упитаће неко, „неки бивају кажњени у овом животу, а неки у другом?“

Стварно, Бог неке кажњава овде, а друге не. Кажњава, дакле, овде неке хулитеље, да би зауставио њихово зло и да олакша њихову казну у будућем животу или да их потпуно ослободи казне тамо. Остали хулитељи, видећи њихово кажњавање као пример другима, могу да се умудре. Неке опет Бог не кажњава, не били се постидели Његовог дуготрпљења, да се покају и тако избегну казну и овде и тамо. Ако, међутим, остану упорни у своме злу, доживеће тада тежу казну за потпуно омаловажавање незлобивости Божије.[2]

БОГ НАС ТРПИ

Уклонимо се, дакле, од рђавих, срамних и хулних речи. Не псујмо ни ближњега свога, нити Бога. Зато што многи од оних који рђаво говоре за своју сабраћу, стигли су чак и у ову лудост, да подигну језик свој против Господара све твари…

Примећује се да се Бог ружи свакодневно а да нико не реагује. Шта кажем свакодневно? Сваког часа! Од богатих и сиромашних, од оних који успевају и од оних који су у невољи, од прогоњених и од моћних… Бива ружен иако је присутан и види и чује! Срдимо Га сваког дана без да се кајемо, а Он нас подноси са великим дуготрпљењем.

Обрати пажњу на који начин нам говори сам Бог када је ружен. У Старом Завету каже: „Народе мој, шта сам ти учинио“ (Мих. 6,3), а у Новом Завету: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Д.ап. 9,4). Нити је бацио гром, нити је наредио мору да се узбурка и да потопи хулитеље, нити земљи да се отвори и да их прогута. Него и сунцу заповеда да излази свако јутро и кишу шаље, и све то дарује обилно онима који Га псују.

Господ допушта, дуго трпи и спреман је да опрости хулитељима, ако се покају и обећају да никада више неће псовати. Довољно је само да неко исповеди тај грех свој и да буде ослобођен од божанске казне.

ПОПРАВКА

Плачи, дакле, уздиши, дели милостињу, исповеди се Богу и помири се са Њим. Очисти језик свој и немој Га срдити. Када би неко рукама пуним измета дотакао се ногу твојих и молио те за нешто, не само да не би хтео да га саслушаш, него би га чак ритнуо ногом. Како се сада ти усуђујеш да се приближиш Богу својим прљавим језиком? Зато што је језик рука оних који се моле, и њиме дотичу колена Божија.

Према томе, не прљај језик псовкама, да не би и теби Бог рекао: „ако и умножите молитве своје, нећу вас послушати“ (Ис. 1, 15), зато што „од језика зависи живот или смрт“ (Приче 18,21), и „од речи својих или ћеш се оправдати или осудити“ (Мт. 12,37). Чувај језик свој више него очи своје. Језик је као царев коњ. Ако му (језику) ставиш узду и научиш га да се креће послушно, на њему би могао и цар седети. Ако га пак оставиш без узде да лута овде-онде и да буде непокоран, тада постаје средство ђавола и демона.

Мисли да када се причешћујеш, примаш у уста своја Тело и Крв Христову, и чувај чистим језик свој од срамних речи, грдњи, псовки, клетви, итд. Јер је погубна ствар да језик који је обојен владичном Крвљу и постао златан нож, да га ти користиш за псовке. Поштуј га чашћу којом га је почаствовао Бог и немој га срозавати до безвредности греха.

ПОДИГНИ БРАТА СВОГА

Пошто сам вам, дакле, говорио о псовци, хоћу да замолим од свих вас једну услугу: Да уразумљујете људе који псују у вашем граду, у вашем селу, у вашем дому. Ограничимо ту њихову манију. Пробудимо њихову савест. Побринимо се за њихово спасење. Зауставимо то безумље њихово. Запушимо им уста, затворимо их као да су смртоносни извори и претворимо их у супротно. И ако затреба да умремо за ово наше дело, тако нешто ће нам донети велику корист. Не будимо немарни, дакле, када видимо да се ружи наш заједнички Господар. Та немарност донеће велико зло читавој заједници. Зато што нас све оптерећује тај злочин хуле. То је јавна неправда.

Немој ми рећи овај хладни изговор: „Шта се то мене тиче? Ја немам никакве везе са хулитељем“.

Само са ђаволом немамо никакве везе, док са свима људима имамо много што-шта заједничко. Зато што они имају исту људску природу као и ми, живе на истој земљи, имају истог Господара и одређени су да задобију иста блага са нама. Немојмо, дакле, говорити да немамо ништа заједничко са њима, јер је то сатански глас и пројављује ђаволско нечовештво.

Није, дакле, неумесно, када видимо на пијаци свађу људи да притрчимо и измиримо завађене и – зашто да узимамо пример људи? – када видимо неку животињу да је пала, сви треба да притрчимо да јој помогнемо да устане; док за браћу нашу која пропадају да будемо немарни?

На натоварено живинче личи хулитељ, који је пао јер није могао да издржи терет гњева свога. Приђи и подигни га. И речима и делима. И са благошћу и са строгоћом. Нека су различити лекови лечења.

Ако се тако будемо старали за спасење ближњега, брзо ће се и хулитељи исправити и ми ћемо постати жељени и достојни љубави. И што је најважније, сви ћемо се удостојити да задобијемо блага која су нам припремљена, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме заједно са Оцем и Духом Светим припада слава и част сада и увек и у векове векова. Амин.

САВРЕМЕНИ ПРИМЕРИ КАЖЊАВАЊА ПСОВАЧА

Прича се да је у рату 1940. божанска сила одговарала непосредно и без милости онима који су изговарали псовке, због чега је ово страшно зло нестало тада са уста Грка ратника.

Било је, свакако, и неких изузетака. У месту Тепелини, нпр. 27. децембра 1940. неколико војника, који су преносили ватрена оружја на прву линију, наишли су на неког рањеника. Био је погођен у подколеницу.

Издржи! кажу му. Вратићемо се да те узмемо…

Онај је тада опсовао Богородицу. Војници су се згрозили.

За име Божије, не псуј! Реци, „Богородице, помози ми“!

Он је, међутим, у својим боловима, наставио да псује. Кад су се вратили, нашли су га мртвог. Било им је жао, што је његова душа отишла на такав начин. На брзину су га сахранили.

Нису одмакли ни двадесет метара, када је једна граната пала на гроб тек сахрањеног мртваца, откопала га и бацила далеко. Војници су пали на земљу да би се сачували, али није било друге гранате. Тада су разумели да је она била послата за псовача… Сахранили су га поново у исту раку и кренули да оду.

Таман што су одмакли опет двадесетак метара, долетела је и друга граната. Опет га је ископала и бацила далеко као и први пут. Сада су војници схватили да псовача неће да прими ни земља. Оставили су га, дакле, непокопана и отишли. Страх и трепет је завладао борцима, кад су то сазнали.

†  †  †

Објављен је пре више година у локалним новинама следећи догађај.

На сами дан Богојављења г-н Д. С. налазио се у лошем душевном стању, зато што је изгубио велики новац на картама. Када му је, дакле, неко пожелео: „На помоћ вам Часни Крст“, онај је одреаговао једном тешком псовком против Крста. Није прошло пар минута, он је почео да плаче и да виче упаничено. Беше ослепео!

Испитивања су показала да је болест била неизлечива. Међутим Д. С. покајао се скрушено. Копнио је у молитви, исповедио се, причестио, променио начин живота. И милосрдни Господ му је опростио и – исцелио га.

†  †  †

У суседној нам једноверној и мученичкој Србији, приповеда се до данас следећи догађај.

Августа 1891. године у једном српском селу пао је тако велики град, да је потпуно уништио винограде и њиве. После невремена, многи сељани су се окупили у једној кафани и оплакивали „несрећу“ своју. И док је један проклињао а други псовао, кафеџија, расрдивши се више од других, пошто је изговорио многе псовке, рекао је:

„Идем да упуцам Бога, који нам шаље град“!

Скинуо је пушку своју са зида и изашао напоље да опали у небо! Пратио га је један циганин, страшан псовач и он.

Међутим, чим је кафеџија повукао обарач, један гром је ударио у њих и обојицу убио.

†  †  †

Превео са грчког

Епископ Артемије

——————————————————————————————–

[1] Што је овде речено за грчки народ, још са већим правом, нажалост, може се применити и на нас Србе.

[2] На крају текста светог Златоуста, наводимо неколико карактеристичних савремених примера – мало од многих — божанског кажњавања тешких псовача.