Горица Т: Прошао је и овај Видовдан 2011.

У праскозорје СрБскога Великога Петка, крећемо на ходочашће уз молитву Господу да Васкресење СрБскога рода буде што пре.

Као да се и небо на Истоку овога јутра и овога тренутка зацрвенело од стида када нас среће колона луксузних лимузина у којима су државни чиновници који су се запутили у свету Грачаницу, отету, окупирану, оскрнављену, посрамљену… Не иду тамо по осећању дужности срца, него по задатку који послушнички и ропско поданички извршавају на личну материјалну корист и непроценљиву националну штету и срамоту. Већина њих никада раније није ни помишљала да иде на Косово и Метохију.

Осећам бескрајну тугу, суза ми из срца извире и у грудима се леди. И знам: ма колико се моћници овога света насиља и безбожја трудили да нам из срца и душе ишчупају за нас свете Косово и Метохију, они све дубље срастају са нама, урастају у нас, прожимају нас, бујају у нама… јер су наша бит и наша суштина. Кроз вене нам струји и трепти крв светих предака и молитве њихове душе нам испуне осећањем части, поноса, дужности према роду…

Мисли о перфидним методама којима раслабљују СрБско национално биће, о прогону свега Светосавског и СрБског, о васколиком страдању СрБства парају ми мозак, али молитвама Господу успевам да потиснем размишања о издајничкој и послушничкој политици „демократског“ режима који све чини да недовољно опрезне и поспане бар још који месец, још који дан има уз себе… И они, такви, из рода Вука Бранковића знају да СрБин не пристаје на живот без Христа и наде да ће црвени божури поново цветати по Косову, да ће се звук СрБске трубе са Косова разливати и радосне гласе по СрБским земљама проносити…

Видовдан је дан када се сваки Православни СрБин загледа у себе, када у души својој потражи и учврсти нити којима је за Небо везан и корене који га са предачким завештањима вежу. Дан када Православном СрБиновом душом затрепере народне клетве… као позив и као страшна опомена:

„Ко не дош’о у бој на Косово,
Од руке му ништа не родило
Ни у пољу ‘шеница бјелица…“

Видовдан је дан када западњачку „квантитативну цивилизацију“, менталну и духовну тортуру тзв. „демократа“ мора да надвлада и заувек победи молитва Светог кнеза Лазара:

„Нек немамо ништа до једно зрно соли,
Ал’ нек њиме све буде осољено.
И кад нам ватре и воде однесу све,
Нека нам остане само то зрно!“

Док путујем ка Барајеву, прекрасним крајоликом Богом благословене мајчице Србије, који се блиста на јутарњим зрацима, сећања навиру: смењују се слике са ранијих одлазака у Грачаницу и на Газиместан, слике са прелаза које демонском мржњом, безакоњем и насиљем у бедеме граничне претварају, заборављајући да СрБска срца не признају и не познају те и такве границе, смењују се слике до зуба наоружаних окупатора који нас пресрећу са упереним оружјем и нескривеном мржњом, слике бројних градилишта чији темељи ничу из бесомучне отимачине белосветских хуља и ала, а на рушевинама СрБских огњишта, СрБских белих кућица и расцветалих башти…

Косово… разорени СрБски свети олтар и вечно судилиште… као разорени Константинопољ.

Света Грачаница, Свети Архангели, Високи Дечани, 1300 СрБских цркава и манастира… као отета света Софија…

Векови су између… А исти су страдалници, исти ратници, исти противници: Православље, „Западно хришћанство“ и мухамеданство… Како онда тако и данас… Опет, по ко зна који пут Православље је на удару демонског многогласја и бесмисла духовне и менталне тортуре којом силни мењају Божије законе и воде свет у отпадништво од Бога и у загрљај мамона, у нови светски поредак, који је заправо беспоредак…

Видим… Косово окупирано… Косово уцвељено… Косово расељено… Стотине хиљада СрБских, косовских мученика који су током вековног прогона и погрома свили своја гнезда широм света, у мислима и молитвама су са ововременим изгнаницима и страдалницима. Сви смо ми из крви Косовскога боја, тога племенитог и неуништивог семена, изникли и узрасли, сви смо том жртвом освештани, тим миром светим помазани… И све нас, који смо на рођењу Косову жртвовани, изгоне из нашега храма, а олтар нам опет погане незнабошци, у чему им свесрдно помажу отпадници од Православља, екуменисти, пацифисти… неки од њих чак одевени у најсветије одежде СрБских епископа… и… патријарха.

Нама, којима је Свети Сава у душу усадио Божије законе, а још цар Душан оставио световни Законик, носиоци светског безакоња, говоре – „поучавају нас“ да важе закони… Ми, који смо по тим њиховим законима вековима страдали, чији су преци страдали по албанским гудурама, које су у јаме бацали и у Јадовну, Јасеновцу… затирали, ми на које су тоне радиоактивних бомби са небеских висина бацили, одлично знамо о каквим законима они говоре: то су закони БезБожја, закони силе, закони насиља, закони најгрубље отимачине…

Косово носимо у срцима својим и оно је са нама и у нама ма где ходили, ма где боравили… Тако је свакога дана.

Тако је, посебно свакога Видовдана. Косово је свуда где СрБа има, а чини се, ове године понајвише у Барајеву, на имању Мирослава и Мире Стеванчевић. И Грачаница је у Барајеву, на имању Мирослава и Мире Стеванчевић. И Газиместан је у Барајеву, на имању Мирослава и Мире Стеванчевић.

Овде се ка небу уздиже на платну осликан споменик Косовским јунацима. Опомињуће стреми ка Небу… Овде су после целоноћног пешачења стигли ходочасници којима није дозвољено да иду у Грачаницу и на Газиместан, јер тамо данас не сме да буде непоколебљивих и непокорних СрБа, тамо могу само они „демократски“… Али, СрБи се не одричу свога срца, па су се многи одважили, и упркос претњама, спремни, као и свих ових година НАТО окупације, да поднесу сва малтретирања, отишли на Косово и у Грачаницу да своме владики донесу венац од цвећа пониког и процвалог на светом Косову, тамо где је и срце нашега владике, а одакле су га силници протерали… И да свету покажу шта је наше, и чега се не одричемо, и да има још СрБа непоклека!

И „СрБи на окуп!“ су овде на Светој Литургији коју служи владика рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије.

Многи су у мислима и молтвама овде, а физички су само они који су могли доћи… Ипак, велико је мноштво људи на парастосу јунацима који су нам пут ка вечности трасирали и данас га осветљавају.

И док су се у светој Грачаници кловнови изругивали светим СрБским мученицима, и светим Немањићима, покушавајући да тако забаве злосрећну СрБску децу утамничену у окове новог светског поретка, док узурпатори и окупатори трона и светиња скрнаве свете задужбине најбољих СрБских синова глуматањем некакве љубави… за све сем за следбенике Светога Саве… верни народ са својим, народним владиком у егзилу, под ведрим небом се Господу моли и мученике и светитеље своје прославља…

Пространа пољана око куће Стеванчевића, искићена је верним народом који устрептала срца узноси Господу молитве за спас свога рода… Велико мноштво људи моли се светоме кнезу Лазару, светим косовским мученицима, светитељима СрБским, светим ратницима, јасеновачким и свима мученицима и новомученицима за Веру Православну пострадалима, моли се велико мноштво људи заједно са својим часним владиком, Артемијем, на пољани по којој се мирис косовских божура данас осећа… Моли се Господу да Он Свемогући, све Србе сабере и у вери утврди, да се смилује на немоћ нашу и да спаси све који Њему вапију…

Свуда око нас знамења СрБска устрептала… као и срца вернога народа и скоро видљиво заједно лебде ка Господу…

Паћеничке, прогнаничке, избегличке… покајничке молитве ваздижу се у Небеса са којих се благодат Божија обилно излива. Шири се неизмерна љубав којом наш Пастир Добри, као и страдањем својим, истинску веру утврђује.

Беседи владика и беседом својом, као бритком сабљом разгони буљуке ововремених агарјана. Беседи владика и својом беседом вида незацељиве ране косовске, снажећи верни народ свој и учећи га да напастима одолева трпљењем, да се уздржањем у добру влада и да добрим делима, молитвама и љубављу према Истини и ближљима узраста. И да се сили безакоња супротстави вером. Чврстом и непоколебљивом. Својом, Православном.

Косово у свакоме од нас и криче и кличе… Косовском жртвом пламтимо, Лазаревим заветом дишемо и потпуно предати Господу вапијемо да се смилује на нас, на немоћ нашу и да нас милошћу својом сачува… Гледамо програм који се пред нашим очима ствара и одвија, пространством одјекују речи честитога кнеза Лазара и царице наше Милице, деца Косову своме певају, браћа са чемерног Косова и Метохије своју патњу и своју наду пред нас изливају… И нема ока у коме суза није заискрила, и нема срца које није зајецало…

Господе, помилуј и спаси, Опрости Господе… Спаси …

Гледам дародавце, добротворе, Миру и Мирослава Стеванчевића. Из њих зрачи радост. Нека необична, неземаљска радост исијава са њихових лица и плени… Радни век су провели далеко од своје родне груде, на другом крају света, у далекој Аустралији.

Препознајем устрепталу чежњу за Отаџбином и тиху срећу што их је Господ удостојио радости да њихов дом и имање постане место ходочашћа, место на коме се у времену екуменистичког таласа који прети да потопи Светосавски брод наше мученичке Мајке Цркве, чува свето предње неокаљано, чисто… да буде светионик у мрклом мраку лажи и непотизма који су зацарили у Београдској Патријаршији, одакле се насилнички шире, па хоће да пониште дух Светосавски, обмањујући, отимајући и присвајајући све материјално што је тај дух створио… Оно духовно, што је основ и суштина сваког узрастања за екуменисте и паписте је одавно постало терет, али и средство. Њега су се давно одрекли, али покушавају да вештом реториком заведу оне који су им своје душе безрезервно препустили и не слутећи у какву погибељ их воде… „Бал под маскама“ траје неко време, али маске све брже падају… и све се више открива само једна Истина.

Они који су трперили у далеком и туђем свету уз молитве Господу, који су осетили снагу Истине и Праве Вере, и који су одолели мору туђих утицаја тешко да могу бити заведени. Они следују само Господу, оличеном у Истини кроз коју се показује. Верни СрБи које је избегличка и емигрантска мука деценијама испијала најбоље препознају Истину и спремни су да за њом иду, не бојећи се страдања… јер цео живот њихов, као и живот свакога правог СрБина је страдање.

Осећам нескривену радост даривања. Радост због мира и истинске љубави која се разлегла бајколиким пределом и брежуљком на коме је дом у који је Господ уселио своје верне слуге, прогнане монахе епархије рашко-призренске и косовско метохијске. Скромни господин Иванчевић испуњен несвакидашњом срећом сведочи о вишедеценијским молитвама Господу и жељи да се ту, на њиховом породичном имању, подигне манастир, и да они свој вечни мир нађу… И захваљује Господу на ненаданом дару… и са нескривеном радошћу говори о анђелима који су се у лику прогнаних монаха уселили у овај Богољубиви дом…

Са сетом и радошћу напуштам ово чудесно место, а мисли ме воде у Грачаницу и на Газиместан. И знам да о страшном насиљу над Србима на Косову и Метохији и свуда у свету, није дозвољено говорити, али се насиље сваке врсте некажњено над СрБима може вршити.

Код куће ме дочекују вести о насиљу на Газиместану, на Косову и Метохији… а у ушима ми одјекују истините речи господина Момира Лазића: „Живимо у Србији у којој живот једног пса више вреди него живот једног Србина…“

Упркос свему, осећам и знам да ће Господ, по великој милости Својој, помиловати и спасити оне који се само у Њега уздају…

У Нишу,
дан после Видовдана 2011. г.

Горица Тркуља