Господин Милоје Стевановић доставио је Уредништву Отворено писмо упућено онима који га прозваше. Писмо доносимо у наставку.
Уредништво
Драга браћо у Христу,
За време ово док су се намножиле моје седе власи, научио сам да човек треба да постави себи циљ и да упорно, с Божијом помоћу, иде ка том циљу.
Од Достојевског сам, пак, научио да ако би се човек на путу ка постављеном циљу почео заустављати, ради каменовања оних који насрћу на њега, никад не би стигао до циља.
Поводом упућених ми прозивки, сведочим: тачно је да сам своје ставове, без обзира што су их једни крстили „лицемерним пискарањем“ а други „исповедањем вере“, објављивао и на сајту „Борба за веру“, али и у многим новинама, радио и тв емисијама, на бројним сајтовима…
Да ли и поред тих чињеница треба извући закључак да се ја слажем са свим уређивачким политикама свих тих медија? И да ли то значи да онима, са чијом уређивачком политиком се не слажем, треба да објавим рат? Да их етикетирам? Жигошем? Или, пак, да се молим за њих и да апелујем на њих, колико је у мојој моћи, да не продају веру за вечеру?
Ако бих учинио ово прво, по чему бих се разликовао од бискупа[1] Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића, који су ме осудили на смрт зато што не пристадох на њихово безакоње? Ако учиним ово друго, онда чиним оно што чини правдољубиви владика Артемије, тј. оно чему нас уче Свети оци.
Осуђујмо, дакле, зла дела, грехе, јерес… да би се виновници њихови спасили, упозоравањем и мољењем нашим, а између осталог, и молитвама нашим.
Моје је да у мери Божјом милошћу дариваних ми таланата, чиним оно што ми је на спасење душе моје, на спасење ближњих мојих, рода мојега, вере моје…
Беседом на гори, причом о Страшном суду, целим Јеванђељем Господ наш нас учи шта нам ваља чинити, едаби се спасавали. То треба да чинимо.
Мој став у вези Божјег човека, владике Артемија, је од првог дана до дана данашњега кристално јасан:
– владика Артемије је стуб и бедем Православља у дане наше на нашим просторима;
– владика Артемије је доследни ученик Светог Јустина Ћелијског, верно чедо Светог Саве;
– владика Артемије је, супротно Канонима и Уставу, самовољом, бешчашћем, безакоњем и безпоредком чланова Синода протеран из Његове Епархије, и она му је, потом, безаконито отета, како је пре Сабора на ТВ и обећао г. Иринеј Буловић, који је „ломљење кичме Артемију“ смислио пре 15 година, а Синод – по тврдњи г. Амфилохија Радовића прежа пуних 10 година, из заседе, братоубиство;
– владика Артемије је канонски епископ Рашко-призренске епархије, а у егзилу Он и Његово монаштво нису њиховом вољом, него самовољом оних који су приграбили власт у врху наше Свете Цркве, од које су они животом својим, поступцима својим и делима својим de facto отпали, само што им то нико још није јавио, и још им нико није написао акт у коме се потврђује да су они свејеретици (иако су то јавно признали);
– ако ућуткају владику Артемија, камење ће проговорити…
Дакле, моји ставови о Његовом Преосвештенству владики Артемију су јасни и гласни. Сви који Његово Преосвештенство владику Артемја сматрају „бившим“ су моји неистомишљеници. Али због те њихове заблуде ја њих не сматрам мојим непријатељима, већ покушавам примером да им сугеришем супротно, молећи се Богу да им помогне да схвате своју заблуду.
Ту њихову заблуду је разјаснио владика Артемије у свом тексту „Да се разумемо“.
Неки су то разумели, а неки превидели и пречули. А неки разумели, али се, због страха, праве да нису разумели.
Горњу заблуду је разјаснио, давно, Марко Ефески (на коме је докторирао бискуп Иринеј Буловић), бранећи се пред намером папе да га осуди рекавши: Прво се мора утврдити и осудити јерес, па тек онда вође и поборници те јереси – јеретици који уводе новотарије и нарушавају догмате.
Молим се Богу за оне који нису препознали издају и превару која је зачета у врху наше Свете Цркве, због чега и прогоне владику Артемија – да им Бог дарује духовни вид да виде и препознају Истину.
Молим се Богу за оне који знају да је владика Артемије на светоотачком путу (за разлику од Његових прогонитеља који су екуменисти–јеретици), па у страху то не смеју да засведоче – верујући да ће се ускоро охрабрити и присетити да се ћутањем издаје Бог.
Молим се Богу за оне који су препознали лаж, лицемерје, издају и превару и ступили у јавну борбу против лажи, лицемерја, издаје… – а молим и њих да не малаксају на том путу.
Моји бивши, садашњи и будући пријатељи који нису сазнали истину о владики Артемију, или су у страху да ту истину исповеде јавно, нису моји непријатељи. И једне и друге, као и оне треће, који знају и који исповедају истину о томе да је Њ. П. владика Артемије канонски епископ наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве
молим и преклињем:
држимо се Јеванђеља, поштујмо реч Господњу: Ово вам заповедам да љубите једни друге.
Остаје ми нада да ће и они који нису препознали превару и издају у врху наше Светосавске Цркве, и они који су препознали екуменистичку свејерес, али у страху ћуте, схватити да се морамо, Бога ради и спасења душа својих ради, одлучно и бескомпромисно супроставити немилосрдном и наказном гажењу Канона од стране упропаститеља наше Свете Цркве, и указати на њихово безакоње. Такође, требамо неодступно тражити од Светог Архијерејског Сабора СПЦ не да се суди владики Артемију (који је у Истини!), него да суди Његовим прогонитељима, који су у свејереси, у безакоњу и безпоредку, у самовољи и самољубљу, у гордости и властољубљу.
Моји ставови о издаји и превари која се заподенула у Синоду наше Цркве, као и ставови о свејеретицима – екуменистима су јасни, о чему сведочим својим писмима, књигама, јавним иступањима…
Оно што бејаше у мојој моћи у погледу одбране светоотачког предања учиних боље не умевши, а горе не могавши.
Оно што бејаше у мојој моћи у односу на прогнане праведнике Рашко-призренске епархије – владику Артемија и Његову духовну децу, учиних састрадавајући, срцем, са њима.
Молим вас као браћу у Христу да не тражите од мене да се на било кога бацам камењем, нити да за било ким вичем распни га, распни[2].
Господ је рекао ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.
Дела, а не само речи, воде ка Царству Небеском. Нека би Бог дао, да се тамо у што већем броју саберемо када се испуни време.
Праштајте и помјаните ме грешног у молитвама својим.
На Мали Спасовдан,
2011. године Господње
С доброжељењем,
грешни Милоје Стевановић
—————————————————————————————-
[1] Термин преузет из исповедања г. Иринеја Буловића (в. „Сине мој, не пристај“, штампарија Бајић, Чачак 2011. стр. 292)
[2] Поготову молим да нико од мене не тражи да образлажем произвољности попут тога да сам прислањао пиштољ у леђа поповима; да сам власник сајта Борба за веру… као ни да преузима на себе улогу мог тутора или да тражи од мене да будем било чији тутор. Јер, Господ сваком даде таланте, а свако од нас бира хоће ли их закопати или умножити.