Јерођ. Дамјан: Гробови

Што тражите живога међу мртвима? (Лк. 24,5)

Овим речима обраћа се Анђео господњи женама Мироносицама које су ушле у Христов гроб тражећи тело Христово да га помажу мирисима и питањем им наговештава најрадоснију вест која се чула на земљи од постања света – вест о васкрсењу Христовом. Није за осуду незнање ових простих жена чистих срдаца. Све су оне признавале власт смрти над људима. То су учиниле и Марта и Марија пре само седам дана говорећи Господу о свом брату Лазару: „Господе већ заудара, јер је четири дана у гробу“ (Јн. 11,39). Али као што Исус Христос не беше обичан човек, тако ни његов гроб не беше обичан. „Гроб Твој, Христе, извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од раја, ваистину светлији од сваке царске одаје“ (Васкршња служба).

И од тада до данас многи гробови се показаше живоносни. То су гробови свих Божијих угодника који се у „Христа обукоше“ и који нам кроз своје мошти дарују благодат Светога Духа. Ти гробови су постали за нас живоносни источници на којима умивамо своје душе од греха и места директног контакта између нас и Бога. Један из мноштва таквих гробова је и гроб преподобног аве Јустина Ћелијског. Ава Јустин је кроз многе своје подвиге узрастао и урастао у Христа достигавши „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4,13). Оживотворивши себе Христом он постаде извором нашег живота у Христу. Својим исповедничким истрајавањем у временима када је Српска православна црква била гоњена и споља и изнутра и својим учењем ава Јустин је на најбољи начин посведочио Христа и Његову науку и тиме је обезбедио себи место у диптиху светих. То је прва потврдила и наша Помесна црква на Светом архијерејском сабору маја 2010. године.

Но тада се десило нешто заиста чудно. Наиме, прослављањем светитеља Црква увек позива верне да се угледају на њега и да следе његов пут, његово учење. Али са аввом Јустином то није био случај. Ава Јустин је „протеран“ на Небо, а канонизација се претворила у „завршни чин“ његовог прогонства. Његово учење је протерано из богословија и са Богословског факултета у Београду још одавно. Тамо нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има? Има лажних догматичара и отворених екумениста. Тамо се све оно што је он критиковао и осуђивао као неправославно сада велича и хвали као „победа љубави“. Љубави за коју до сада нисмо знали под тим именом већ под светоотачким именом „мржња“ јер не обезбеђује спасење ближњем. Учитељи који уче овој „љубави“ не дају речи живота, на шта су позвани, већ усмрћују душе својим душегубним екуменистичким и новотарским учењем. Умртвљене душе кроз уста сеју оно што имају – смрт. Заиста, због њихове унутрашње трулежи, на њих се односе речи Господње: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23,27).

Управо овакви окречени гробови нашли су се на гробу аве Јустина ове године на његов празник. Да поменемо овде само два, митрополит Амфилохије и умировљени епископ Атанасије. Епископ Атанасије свагда себе показујући као „ризницу љубави“ током своје беседе точи из својих уста увреде на све и на свакога. Да човек не поверује да такве речи може један епископ да изговори. И то где? И што је најгоре, он више не одаје утисак човека који то говори, већ неког чији језик, просто, лучи увреде. Стојећи на гробу свог духовног оца он показује љубав према свим народима света једино Србе назива лудацима. Додуше не све, већ само оне који се противе његовој самовољи. Говорећи о разликама између православаца и римокатолика Иван Иљин каже: „Код католика веру подстиче вољна одлука: да се укаже поверење одређеном (католички-црквеном) ауторитету, да му се потчини и подреди, да човек натера себе да прихвати све што тај ауторитет одлучи и пропише, укључујући и питање добра и зла, греха и његове дозвољености“. Не тражи ли владика Атанасије, и сви њему блиски по духу епископи, од својих клирика и верника управо овакво потчињавање? Прогонећи своје неједномишљенике и тиме газећи каноне и саборске одлуке владика Атанасије и њему слични дали су до знања својим подређенима шта ће бити са њима ако им се супроставе. Но, на томе се нису зауставили. Требало је покорити и остале епископе који на поменута безакоња нису пристали. Први међу њима био је епископ Артемије, који је безаконо уклоњен са своје катедре само један дан после „прогона“ авве Јустина на Небо. Из превелике љубави према свом брату Артемију владика Атанасије му није изговорио ни име, иако је доста говорио о њему. Осврћући се на случај владике Артемија, владика Атанасије каже: „Ако зарад истине газимо љубав осветиће нам се истина презрењем истине. Тако је говорио Хомјаков, велики учитељ Цркве. Погажена љубав ће се осветити гажењем истине. Тако су сви расколници отишли у јереси“. Да видимо шта је скривено у овим речима. Владика Атанасије цитира: „Ако зарад истине газимо љубав осветиће нам се истина“. Дакле, ако претпоставимо да је тачно оно у шта нас још нису убедили, нити су доказали, а то је да је владика Артемије заиста крив, онда по овим речима следи да ће се истина осветити владики Атанасију и свим протагонистима прогона епископа Артемија, јер не пројавише љубав. Или овде владика Атанасије ипак признаје невиност владике Артемија и позива га да не презре њихову „љубав“? Е, ако је истина на страни владике Артемија, онда је питање зашто су га гонили? И, зар је то љубав?

Куда води пут владике Атанасија открива нам други део цитата: „Погажена љубав ће се осветити гажењем истине. Тако су сви расколници отишли у јереси“. Нека му Бог буде милостив и нека га просветли познањем Истине.

После беседе владике Атанасија, огласио се митрополит Амфилохије. Беседу је почео риданијем. Иако је хтео да „сотвори велики плач“ неко га прекину у томе. Но, ни сузе, ни то што је на Аввином гробу није га омело да саспе гомилу оптужби и лажи на рачун свог брата, владике Артемија. Тобож, позивајући свог брата на покајање, митрополит га назива залуђивачем своје деце, гордељивцем који је уобразио да је светац, неко коме недостаје „мудрости и знања, а надасве покајања и смирења“. Да претпоставимо и да је позив искрен, ко би се нормалан на њега одазвао, после оваквих речи? Још је веће питање како да владика Артемије и та његова „залуђена“ деца дођу до тог покајања које митрополит прижељкује? Где да их се дотакне благодат Божија, када им није дозвољено да улазе у цркве и манастире? Где, када су им сви кивоти светитеља затворени? У порте се пуштају пси, а истерују монаси. За јеретике свих врста, па чак и за оне који одричу божанство Христово храмови су отворени, али не и за ову „залуђену децу“. За све њих има љубави у срцима епископа али не и за нас. Скоро сви епископи су забранили својим монасима да примају или да имају било какав контакт са монасима и верницима који иду на службе владике Артемија. У манастире се шаљу инспекције да утврде да ли се поштује ова наредба. Ко ће то да нам отвори ум који нам „залуде“ владика Артемије кад ниједан духовник у Србији не сме да разговара са нама? Сви су под присмотром. Толико су заплашени да и својој духовној деци гасе ревност коју су некад у њима распаљивали како не би због „неразумних“ поступака своје деце они били гоњени. Није ли све ово показатељ лажне љубави епископа српских која проговара кроз митрополитова уста. А шта тек рећи о неистини да је владика Артемије позван да дође у манастир Ћелије?

Ако се митрополит Амфилохије и епископ Атанасије овако понашају на гробу свога оца питање је: шта је за њих светиња? А, ако некоме после свега реченог није јасно зашто владике Артемија није било међу овим епископима, мој одговор је: Што тражите живога међу мртвима?

Јерођакон Дамјан