Хиротонија Хорепископа липљанског и ужичког Г. Г. Ксенофонта

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије служио је у недељу, 20. септембра 2020. године, у Манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама, Свету Архијерејску Литургију и свечани чин хиротоније архимандрита Ксенофонта (Томашевића), настојатеља поменутог манастира, у чин Хорепископа липљанског и ужичког. Претходног дана, уочи Бденија, Епископ Артемије је извршио чин наречења.

Епископу Артемију су на Литургији саслуживали: Хорепископ  старорашки и лознички Николај, Хорепископ новобрдски и панонски Максим, Хорепископ хвостански и барајевски Наум и многобројно свештенство и свештеномонаштво. На Литургији је одговарао монашки хор поменуте обитељи. Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво ЕРП у егзилу и око 1000 светосаваца придошлих из свих српских земаља. Сви они желели су да својим молитвама саучествују у овом, за читаву Цркву Христову великом и значајном догађају и великој духовној радости. Заиста, хиротонија правоверног Eпископа, ревносног борца за чистоту вере, градитеља Цркве Божје, највећа је радост и највећи дар Божији једном народу у ово претешко време духовне пандемије смртоносног вируса екуменизма. Спознао је то благоверни српски народ па је из свих српских земаља похитао у Мушвете да прослави Бога, заблагодари Богу на бесцен благу, још једног правоверног Eпископа, да једнодушно усликне „Аксиос!“ – „Достојан!“ изражавајући на тај начин достојност новог Bладике.

Предајући жезал у руке новорукоположеног Хорепископа липљанског и ужичког Епископ Артемије је рекао:

„Љубљени у Христу брате, Хорепископе Ксенофонте!

Данас је велики дан за тебе али и за све нас, када те је Господ удостојио ове велике, узвишене благодати и поставио те за пастира словесног стада. Твоја дужност је, као што је била и до сада, само много одговорнија. До сада си био старешина једнога манастира и руководио своју братију, а сада те Господ изводи на жетву, на њиву Своју, да пасеш сав народ Епархије липљанске и ужичке са околним местима, која ту припадају. До сада су твоје очи биле упрте у изградњу ове свете обитељи – Пресвете Богородице Тројеручице. Од сада, твој поглед се шири на много више места, на много више обавеза. Не треба се плашити, не треба клонути, не треба малаксати, јер данас је дошла нова благодат Духа Светога на твоје благочестије и укрепљује те, и снажи, и упућује и умудрује у твоме новоме послушању у Цркви Бога Живога. Нека те Господ води, руководи и штити на твоме новом путу, на путу послушања, да би када завршиш ток овога живота, могао са Светим Апостолом Павлом да кажеш: „Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах.“ Најважније је веру одржати: веру истинску, православну. А сада, драги брате Ксенофонте, приђи и прими твој жезал, симбол епископске власти, који ће бити потпора теби у твоме великом и узвишеном служењу у Цркви Божијој“.

Уследила је приступна беседа Владике Ксенофонта, коју преносимо у целини.

Преосвећени Владико и Аво,

Преосвећена браћо Архијереји,

Браћо свештеници, свештеномонаси, свештенођакони, монаси,

Сестре игуманије и монахиње,

Драга браћо и сестре,

Драга дјецо духовна,

Чесни и честити, христољубиви и истинољубиви саборе светосавски,

Обичај је и ред вазда био да српски архијереји у својој приступној бесједи обрате се онима који су их хиротонисали и присутном народу Божјем и изложе програм по коме ће у повјереном им стаду и пастви дјеловати и радити као архипастири. Свакако, шта може Архијереј да прогласи као свој програм и намјеру осим оног вјечноживог и непролазног програма хришћанског који се назива Свето Јеванђеље, програма у коме је дат сваки одговор на свако питање које жеравично мучи сву твар, свако биће и сваку хришћанску душу, а понајвише онај најважнији одговор страшно питање смрти и живота, живота вјечнога и Царства Небескога.

И зато нам громко Свето Јеванђеље, проповиједано најприје Светим Претечом са Јордана, а касније и свесветим устима самог Господа Христа говори и објављује: “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.“ (Мт, 3:2; Мт, 4:17). И још громко говори Господ: “Покајте се и вјерујте у Јеванђеље!“ (Мк, 1:15) па још свима говораше: “Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“; и још: “И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ И Онај Који Јесте казује ученицима својим и свима нама: “Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих.“

Ево свевјечног јеванђелског програма изложеног! О великих ријечи, о страшне тајне, о залога свештеног, о тврде бесједе, и ко је може слушати!? (Јн, 6:60) Ко ли је тек извршавати?

Сусревши се са Тајном Свете Тројице, и са Богом живим разговарајући, старозавјетни пророци, свјесни своје слабости, немоћи и  нечистоте, у страху и трепету вапили су и ридали. Тако Псалмпојац Давид говори: “Страх и трепет дође на ме и гроза подузе ме“ (Пс, 54:6). И велики пророк и боговидац Мојсије на гори Божијој заклони лице своје, јер га страх бјеше гледати у Бога. (2. Мој, 3:6), а Јов многострадални говори нам: “Страх подузе ме и дрхтај, од ког устрепташе све кости моје“(Јов, 4:14), па још додаје: “Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.“(Јов, 9:28).

Позван да проповиједа Израиљу, уплашен велики пророк Јеремија говори: “О, Господе, Господе, ево не знам говорити јер сам дијете!“; а пророк Исаија пред Господом над војскама говори: “Јао мени, погибох, јер сам човјек нечистих усана…јер Цара Господа над војскама видјех својим очима.“ (Ис, 6:5).

И сами Апостоли, уплашише се и од страха повикаше (Мт, 14:26), Апостол Петар на кољенима завапи: “Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грешан!“ (Лк, 5:8), а велики проповједник и учитељ народа, Апостол Павле, бивши гонитељ Христа и хришћана, дрхтећи од страха рече: “Господе, шта ћу да чиним? (ДАп, 9:6).

Ако су велики угодници, пророци, Апостоли и проповједници овако туговали и плашили се, дрхтећи при сусрету са Богом живим, знајући, како нас Апостол Павле и поучава да: “Бог наш је огањ који спаљује“ (Јевр, 12:29), шта да кажем и како да приступим, како да се се оправдам ја, који, као кад се Давид сам бораше против Голијата, говорим: “Мали бијах међу браћом својом и најмлађи у дому оца мога!“ (Пс. 151:1).

Ипак, свјестан својих људских немоћи и слабости, а уздајући се у Бога крепкога и силнога, и у свемоћ благодати његове која немоћи исцјељује и недостатке допуњује, приклањам, Свети Владико, главу своју пред Вашим благословом и избором, а само се у благодат Божију, којом бивам оно што бивам, и којом јесам оно што јесам (1. Кор. 15:10),  троструке епископске благодати поучавања, свештенослужења и управљања у Цркви Божијој. Помолите се и помозите, Владико свети и свештени скупе, да та благодат, да опет парафразирам Апостола Павла, у мени не остане празна.

Љубљени, пак, ученик Христов, св. Еванђелист Јован Богослов, учи нас самим блаженим устима Христовим, који у првосвештеничкој молитви својој поучава нас: “…иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. (Јн. 16:24), па још додаје: “…и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи“ (Јн. 17:13).

Апостолом народа, опет, Павле, преко Солуњана и нас поучава ријечима: На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол, 5:18), повињавам се великом Апостолу па и ја у овај велики и свети дан кад сам, незаслужено, удостојен велике благодати узвишеног служења у епископском чину благодарим на обиљу дарова и благодати преко Вашег Архијерејства нашој смјерности.

А на самом почетку благодари устрептала душа моја свеблагом Господу, који сам за себе посвједочи да је Алфа и Омега, почетак и крај. Њему прије свега и врх свега благодарност срца мога узноси се, све до Престола Свете, Једносушне  Животворне и Нераздјељиве Тројице, беспочетног Оца нерођеног, Сина, кроз Кога је све постало, а  који постаде један од нас, да бисмо и ми, мала браћа Христова и пријатељи Његови, постали богови по благодати;  и Светога и Животворнога Духа Истине и Утјешитеља, који од Оца исходи,  Којим се точе благодатне и животне струје и којим свака душа живи.

благоволи Бог у Промислу своме да и смјерност моју сатвори и сатка те 1975. године, 12. децембра по отачком календару на празник Св. Оца Спиридона, тримитунтског чудотворца, што је и престолни празник мога родног града Петриње. На његов празник сам и убројан у број хришћана идуће године, и благодаћу и призивом његовим сам и започео свој активни хришћански живот у петрињској парохији предратне 1990. године, чинећи прве хришћанске кораке, трудећи се да помажем при светој Литургији и парохијским дужностима и мом тадашњем пароху и првом учитељу хришћанских корака, протојереју Драгану Глумцу, коме и благодарим на свему што ме је тада, у тим тешким годинама ратног вихора у Крајини, научио. Често је бивало да на светој Литургији будемо само он и ја, и по жари и по зими, служећи Господу и приносећи бескрвну жртву Свете Евхаристије.

Благодарна душа моја и мислене очи срца мога, заблагодаривши Богу,  Једноме у Тројици, и Тројици у Јединици, спуштају се сада, умно и невидљиво, од Свевишњег Престола небеског до дивног земаљског храма и дома Спасовог, и Светог Краља Стефана Дечанског, гдје сам започео свој монашки живот, служећи Богу и Светом Краљу крај чудесног и чудотворног кивота његовог, гдје сам оставио власи своје косе, примивши монашки постриг 1999. из руку нашег Аве и Старца, владике Артемија, давши завјете мале схиме. Надао сам се да ћу, по старом монашком правилу:  “гдје власи, ту и кости“; да и оставим своје кости једног дана крај кивота Светог Краља, али, промисао Божији друкчије је одредио.

Благодаран сам Светом Краљу на обиљу благодати и милости које су у тих десет година мога монашког живота у манастиру Високи Дечани пројавио како на мени, тако на цјелокупном монашком братству које је нашим Старцем неуморно било поучавано оним бесмртним постулатима монашког живота утемељеног прије свега и више од свега на светој послушности Старцу и ревновању за вјеру православну, на чувању гостољубља и негашењу Духа. Нека би дао Бог да се и они данас, кад су неким кривим путем пошли, сјете како их је и чему поучавао Старац и Отац, како нас је водио, како нас је руководио, како нам је униле и учмале душе подизао и васкрсавао.

Данас, далеко од кивота Светог Краља и чудотворних моштију његових, осјећам чудотворну и заштитничку силу његову, а са оном истом љубављу, надом и вјером, очекујем дан када ће се наша смјерност  опет удостојити да се у светом храму, чији је ктитор и заштитник, опет поклоним светим моштима његовим и са љубављу их цјеливам.

Благодарим и захваљујем од све душе своје и братији бившој у манастиру Св. Архангела код Призрена, прије свега оцима Бенедикту, Варсануфију и Прохору, када сам братски примљен у њихово богољубино монашко братство на Усековање 2006. године, и који све до данас дијеле са нама све радости и жалости као саборци, сапутници и сапатници на узбурканом мору овога живота. Присјећам се и благодарим и нашим упокојеним оцима, протосинђелу Јовану и монаху Мелхиседеку за које се искрено надам да се данас са свима нама радују, гледајући лицем у лице оно што око не видје и ухо не чу и у ум човјеку не дође, а за чим жуди свако срце хришћанско.

Благодарим од свега срца и мојим родитељима, мојој мајци Душанки, која је овдје данас са нама и дијели радост овога свечаног дана и чина, као и оцу моме, покојном Неђељку, за кога се уздам и вјерујем да у наручју Авраамовом саучествује у овом побожном торжеству. Родитељи моји, вриједни и радни крајишки Срби, трудили су се да у душу моју и мога брата Душка, који исто тако са нама данас дијели ову радост духовну,  од раног дјетињства усаде осјећај за рад, труд и поштење, за образ српски, који ни по коју цијену није и не смије бити на продају, а који се данас, у намученој и напаћеној, распроданој и окупираној, униженој, изолованој, дистанцираној и замаскираној Србији врло често лако и јефтино продаје.

Молим се и сјећам и свих крајишких Срба, растужених и намучених, расијаних по читавом свијету наког злочиначке и геноцидне хрватске војне акције Олуја 1995. године. Браћо моја, као и Јерусалиму некада, и нама свима говори Христос да много пута хтједе да сабере чеда крајишка како што кокош скупља пилиће под своја крила, а не хтједосмо! Све за Христа, а Христа ни за шта нека буде наша лозинка, еда би Господ расијано сабрао, распуђено прикупио, разрушено подигао, отјерано повратио, да би се славило свето и славно име Његово у Крајини и у свим српским земљама!

Тугује душа моја и сјећа се и свих невино пострадалих и прогнаних косовско-метохијских Срба, са којима сам толико и дивних и тужних тренутака подијелио, јер нас је након крајишке Голготе и страдања дочекала и она косовска, коју смо сви заједно проживјели и одболовали болом срца свога. И онима прогнанима и избјеглима, као и онима који до данас истрајавају на мученичком Косову и Метохији, а од којих су и данас неки са нама, од срца шаљем свој поздрав и благослов, са надом да се удостојимо сви заједно испуњења оног српског поздрава: Догодине у Призрену!

Благодарим и мојој сабраћи, чији сам од данас саслужитељ у свештеном хорепископском чину, и у чије сам сословије примљен, хорепископима Николају, Максиму и Науму, дивним и честитим борцима Христовим, у чије се молитве и подршку и надаље уздам при ношењу овог жртвеног и крстоносног чина, да и мене науче и поуче како служити свима и благодарно бити слуга свих, како се сараспињати Христу, да са њим и васкрснемо. Благодарим и браћи мојој, настојатељима катакомби, свештеномонасима, свештенођаконима и монасима, које молим да се и даље за мене Богу моле да достојно понесем на плећима својим овај не мали крст који ми је повјерен. И матере игуманије и сестре њихове, дивне и чесне монахиње српске, храбре исповједнице вјере православне молим да помињу и надаље смјерност нашу у својим топлим молитвама Богу.

Благодарим и братији мојој, чији сам настојатељ у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице и надам се да ће ми бити подршка и потпора у ношењу овог новог крста, који сви заједно треба да понесемо, јер: Брат потпомаган братом је као утврђен град! Молим и вас овом приликом да пренебрегнете све моје слабости и пропусте, а да се сви заједно потрудимо да будемо сарадници Божји на њиви Господњој и грађевини Његовој у овој великој Светињи и Дому Пресвете Богородице Тројеручице, Која нас је чудесно призвала да јој служимо, клањајући се светој тројеручној, чудотворној икони Њеној.

Благодарим и вама, браћо и сестре, дјецо моја духовна, Ужичани, Чајетинци, Златиборци, и сви ви, са свих страна,  који сте се све ове године са толиком љубављу трудили да светињу мушветску помогнете и изградите, несебично помажући нашем монашком братству и нашој страдалној и исповједничкој Епархији. Без свих вас и ова данашња духовна радост не би била могућа. Хвала вам свима!

И на крају, Владико, Аво, са Господом почех, а да своју благодарност завршим ријечима упућеним Вама, јер сва благодарност недостојног срца мога Вама је и упућена. Хвала Вам на свему, од оног дана кад сам удостојен да, сада већ давне 1996. године, као студент енглеског језика и књижевности постанем Ваш духовни син, па до дана данашњег. Вама поучаван и руковођен, Вама све и дугујем, све до овог чина и епископске благодати које сте ме удостојили,  и поред моје слабости, моје немоћи и моје недостојности, да Вам се нађем као помоћник и хорепископ. Особито је драга срцу мом епископска титула липљански,  старе липљанске епископије која своју древност вуче још од епископије Улпијане-Јустинијане Секунде и светих ранохришћански мученика Флора и Лавра који у Улпијани и пострадаше па све до липљанских епископа који се помињу чак и послије сеобе Срба, све до 18. вијека. Ужичка, пак, титула, ево, у вријеме егзила и нашег прогонства са територије рашко-призренске епархије, обавезује нас и да народу ужичког краја и Златиборског округа благовијестимо Христа, распетога и васкрслога.

Молите се, Аво, Животодавцу Богу да не буде смјерност наша сува грана на плодном дрвету Вашем, које тако пожртвовано обдјелавате од Црне Ријеке до данас, поготово сада када Црква Божија страда под насртајима маловјерја, полувјерја и кривовјерја, отјелотворених у страшној стоглавој аждају, свејереси екуменизма. Благословом светог Старца Вашег, и нас сте удостојили да будемо саборци у овој свештеној поворци и благочестивој литији борбе под светосавским барјаком, који тако чврсто држите.

Поучите и мене и надаље,  и настојте, у вријеме и невријеме, запријетите, покарајте, али и утјешавајте, као и досад, са сваком стрпљившћу и поуком, како и учи Апостол Павле. Вашим поукама, руковођењем и Вашим молитвама надам се и ја достићи до пуноте мјере раста Христовог, да бих могао некада одушевљен узвикнути са Апостолом Павлом: “Не живим више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“

Амин. Боже дај!

Хвала вам још једном свима!

Такође, у току Литургије Епископ Артемије је у чин јерођакона рукоположио монаха Исидора (Арсеновића), сабрата манастира Светог Архангела Гаврила у Готовуши, у чин јерођакона. Пре Литургије Епископ Артемије је благословио облачење подрасника искушенику Немањи (Вукосаву) из обитељи Пресвете Богородице Тројеручице.

Торжествена литургијска свечаност завршена је многољетијем које су ђакони произнели Епископу Артемију, Хорепископима, Николају, Максиму, Науму и новохиротонисаном Хорепископу Ксенофонту. Свечаност је настављена Tрпезом љубави у манастирској трпезарији. Том приликом су се пригодном речју присутнима обратили Владика Максим и новохиротонисани Владика Ксенофонт.

У току Tрпезе љубави приређен је и краћи пригодни програм верника oве катакомбе. На крају су сви присутни запевали свима познату песму, својеврсну химну епархије, „Са Косова зора свиће“.

И ми на крају речи о хиротонији ускликнимо:

„Преосвећеном и високодостојном Господину Господину Ксенофонту, Божијом милошћу Православном Хорепископу липљанском и ужичком, подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!“

Инфо служба